01.01.00
Politika
01.09.2001.
Filozofija
Jezik i ontologija
Irina Deretić: "Kako imenovati biće" (Jezik i ontologija u Platonovim dijalozima "Kratil" i "Sofist"), izdavač: "Filip Višnjić", Beograd, 2001.
Već smo naučeni na činjenicu da u našoj filozofiji kontinuirano imamo darovite i svestrano obrazovane istoričare antičke filozofije, pa je otud zadovoljstvo zapaziti da ta tradicija verovatno neće ni ubuduće biti prekinuta, jer ima ozbiljan nagoveštaj u rezultatima koje nam saopštava prva filozofska knjiga Irine Deretić: "Kako imenovati biće".
Naime, sa knjigom: "Kako imenovati biće"Irine Deretić, zapravo, studijom o pitanjima jezika u Platonovim dijalozima "Kratil" i "Sofist", mi smo dobili jedno zanimljivo filozofsko delo. Vrednost ove knjige nije samo u činjenici da Irina Deretić poznaje i promišljeno koristi svu relevantnu i, mora se reći, impozantnu literaturu o Platonovom filozofskom razumevanju jezika, već prvenstveno u spremnosti da se ponegde pokuša samostalno misliti i drugačije od Platona, i drugačije od dominantnih interpretacija Platona.
Erudicija i kritičnost
Nesumnjivo je da su ti povremeni kritički komentari Irine Deretić ono što sistematičnost njenog izlaganja čini u filozofskom smislu još vrednijim, jer implicite ukazuju na shvatanje u kojem se filozofijom ne smatra samo manje ili više uspešno sabiranje i sistematizacija različitih mišljenja o ovom ili onom filozofskom pitanju, što nažalost dominira ne samo kod istoričara filozofije, i uistinu, samo kod neobaveštenih može da stvori privid da se radi o nekom, za filozofiju ozbiljnom misaonom iskoraku. Naprotiv, erudicija se pretpostavlja, pa zato i jeste neophodna, ali ona sama po sebi nije dovoljna, jer nas u filozofiji jedino zanima da li i kako sa nekom idejom možemo dalje da mislimo, a ne da li je samo nešto u nečijem filozofskom mišljenju autentično interpretirano. Nekada i drugačija interpretacija više pridonosi razumevanju filozofskog problema, nego ona pretpostavljena autentična.
Utoliko nije neobično da Irina Deretić u svojoj knjizi veoma brzo napušta početni uobičajeni školsko-filozofski nacrt istraživanja, koji bi se rezimirao jedino u zabrinutosti nad opasnošću da se ne izvrši nasilje učitavanja drugačijeg mišljenja u ono Platonovo, kao i da veoma brzo uviđa da je lingvistički pristup Platonovom razumevanju jezika, s jedne strane, nedovoljan, a s druge strane, da postoji protivrečnost same Platonove filozofije jezika.
Prostor razumevanja
Naime, u mnogo čemu Platonov dijalog "Kratil" paradigmatičan je za naše uobičajeno instrumentalno, lingvističko razumevanje jezika, jer saopštava da nam je jezik samo sredstvo za razumevanje stvari. Međutim, budući da mi znanje o nekoj stvari možemo dobiti samo putem jezika, zapravo, samo putem sredstva koje nam je jezik, to proizlazi da ni naše znanje o nekoj stvari ne može biti bez jezika. Tako jezik nije samo sredstvo kojim mi jedino dolazimo do znanja o nekoj stvari, već je jezik istovremeno i ono biće bez kojeg se nijedna stvar ne može pojaviti kao stvar. Utoliko je naše znanje uvek i neko jezičko znanje, kao što je i stvar uvek i neka jezička stvar, jer nema znanja do kojeg možemo dospeti, a da ono istovremeno nije iskazano u našem jeziku.
Ovaj problem Platonovog "Kratila", in ultima linea, uopšte svakog instrumentalnog shvatanja jezika, Irina Deretić kritički zapaža pišući o tome na sledeći način: "Zahtev da se filozofija oslobodi svog vlastitog zavodljivog medijuma kako bi se otvorila za samu stvar, sam po sebi je problematičan. I onda kada se postavlja ovakav zahtev, on se formuliše jezikom, kao što i kada nastojimo da se oslobodimo imena, mi to neizbežno činimo pomoću imena" (str. 96).
Utoliko je, za razliku od "Kratila", Platonov "Sofist" ono delo za koje bi se moglo reći da značajno prevazilazi poziciju razumevanja jezika isključivo u njegovoj instrumentalnoj ravni, a za Irinu Deretić se ta činjenica u prvom redu nalazi u Platonovoj neterminološkoj upotrebi reči logos kao "sveukupnosti svakog govora" (str. 171). To je važno zapažanje, jer ono otvara prostor razumevanja Platonove teorije ideja kao jedne neinstrumentalne, dakle, ontološke teorije jezika, pa stoga, knjigu Irine Deretić "Kako imenovati biće" možemo zamisliti i u njenom daljnjem istraživanju koje traga za odgovorom na ontološko pitanje: otkud uopšte imenovanje.
Mišo KULIĆ
