Kad svitac odleti

lerovom principu Naivnog za razliku od Sentimentalnog, koje se odvaja od života, razmišlja, piše pesme i pada pri plesu. U hodu se prebacujem na „Tonia Kregera“, novelu u kojoj Tomas Man najslikovitije govori o svojoj poetici tj. odnosu prema umetnosti. Tađu Saše Milivojeva se pretapa u lik Hansa Hansena, opet jednog od onih plavookih, koji duboko zagnjureni u život, uživaju u svakom trenutku, omiljeni, uklopljeni, kao deo celine. Onda sam pročitala intervju, par kolumni i nekoliko pesama ovog mladog čoveka, skoro još dečaka i shvatila da sam konačno našla odgovor na pitanje koje je ostalo da lebdi na kraju mog seminarskog rada: Šta bi se desilo da je Hans Hansen ispunio želju Tonia Kregera i pročitao "Don Karlosa"? Sada znam. Postao bi Saša Milivojev. Taj lepi, mladi, talentovani pesnik je, zapravo, inkarnacija najveće Kregerove žudnje. On je Hans Hansen koji je pročitao "Don Karlosa". Obrazovan, ambiciozan, vredan, pun ideja, hrabar i rečit u kolumnama, ranjiv i zastrašujuće usamljen u svom lavirintu iz koga će ga, poput Arijadninog konca, izvući jedan mali svitac, nosilac božanske svetlosti. Kad taj svitac odleti i zavlada tama, ostaće iskre na pesnikovim rukama, poput zvezdane prašine ili nebeske vatre, dajući moć tim rukama da isceljuju rane ovog sveta, pišući poeziju i prenoseći lekovitu energiju Univerzuma na one koji je budu čitali. Naivno i Sentimentalno se u ovom "Divu Dečaku“, kako ga je nazvao poznati skulptor i pesnik Boris Staparac, savršeno sjedinilo kao jin i jang, vatra i voda, svetlost i tama. Iza anđeoskog lika plavookog Tađua krije se beskompromisni, hrabri i rečiti pisac kolumni i romana o Žutoj kući: "Padam sa kišom, zove me smelost da ljudima kažem NE", kao i nežni, ranjivi pesnik koji ne haje za komercijalu, već, noseći svog svica na dlanovima, kao otelotvorenje zvezde vodilje, traži od svih bogova odgovor na pitanje svih pitanja: "Šta je smisao našeg postojanja?" Mali, ledeni kristali njegove poezije, sažeti, svedeni na najmanji broj reči kojima se iskazuje suština, poput haiku pesama, vode nas lagano, otapajući se i umirući na vrelini njegovog sna o pustinji, do beskraja, do lutanja među zvezdama, do "Lažnih suza meseca", do propitivanja svih bogova koji bi trebalo u svom propovedanju Ljubavi, da se konačno spoje u jedno, u svevideće oko Univerzalnog Uma. Saša Milivojev stasao je u jednog od najoriginalnijih pesnika sveta! Pored impresionističkih momenata kada svitac odleće i razdaljuju se Svetlost i Tama, on u svojoj novoj knjizi govori i o pojavi petog ledenog doba. Njegov lirski subjekat putuje korz vreme, preživljavajući sve katastrofe Zemljine kugle, od erupcija vulkana: „Ko li mi te čuva/ Od užarene kiše/ Kad te nema više“, kod njega se i „Sunce razliva“, do pomeranja ploča, poplava, globalnog zagrevanja, topljenja polova, do „Otvaranja valova“, posle čega vidimo kako „Tonu gradovi“. „Padaju crne planine/ Skakavaci pršte na sve strane/ Koske oglabane/ Plutaju natopljene“ i tako sve do konačne apokalipse i ledenog doba. Zbirka „Kad svitac odleti“ dobija proročke dimenzije onog momenta kad se u čitalačkoj podsvesti prepliću slike svih kontinenata koji nestaju. Poslednja će potonuti Afrika, nivo vode će se podići do vrhova piramida, posle čega sledi stvaranje „Beskrajne ledene ploče“ po kojoj kamila nosi lirskog subjekta kao pobendika, što je karakteristično za epske junake i u staroj arapskoj književnosti, ali se kamila „Sapliće o vrhove piramida“... Na kraju bih želela da se obratim njemu lično i da mu prijateljski i majčinski dam svoju podršku, jer on je uprkos svim kukavicama, nezainteresovanim mediokritetima i Soroševim plaćenicima, ohrabrujuće novo, mlado lice buduće Srbije: Želim ti sve najbolje u životu, lepi dečače! Veliki ćeš teret nositi na svojim plećima. Vidim da već neki počinju da te optužuju za manipulaciju i ambiciju da izborom teme za knjigu dođeš do brzog uspeha, bez obzira na rizik koji ta tema sobom nosi. Ne daj se, bori se, idi napred. Mnogi će te mrzeti i zbog tvoje lepote. Ali ja vidim znak na tvom čelu ispisan nevidljivim mastilom. Vredno radi i ostvarićeš svoj san. A pred mukama i patnjom kojom ćeš to morati da platiš, ja ti se klanjam, kao starac Zosima pred Mićom Karamazovim. Uz tebe sam, mali moj Tađu!"
Daliborka Stojšić (prof. književnosti, Istaknuti estradni umetnik, Ex Miss, ex Yugoslavije):

Spasoje Ž. Milovanović (dramaturg):
Saša Milivojev svoju sklonost ka raznim formama umetničkog izražavanja pretače u stihove u kojima, znalačkom preciznošću, zadivljuje muzikalnošću, slikovitošću i značenjskom mnogostrukošću svake odabrane reči. Modernost izraza i strukturalna složenost stiha svrstava ga u jednog od najdarovitijih pesnika


Olja Ivanjicki (slikarka):
Kada uđem u knjižaru ne hvatam se odmah za knjige poznatih autora koji su opravdali svoje pisanije. Obraćam pažnju na nova imena i knjige koje su se pojavile sasvim tiho i od kojih nije napravljena neka velika pompa. Sve te knjige imaju različite sudbine koje se mrse sa našim životima. Na patosu ispod police, videla sam knjigu i na njoj anđela koji s krvlju piše stihove. Podigla sam je i obrisala prašinu sa nje. Bila je potpisana imenom - Saša Milivojev. Bacila sam pogled na nekoliko simboličnih stihova punih dramatičnih sukoba lirskog subjekta sa mračnom slikom sveta. To je bilo dovoljno da je kupim i ponesem kući ne bih li u njoj pronašla zrak svetlosti, ali sam se razočarala lirskim ispadima. Međutim, kada sam okrenula poslednju stranu knjige, videla sam da je reč o veoma mladom pesniku i odmah mu oprostila. Nakon više od dve godine, javio mi se telefonom i rekao da ima potrebu da ga čujem. Pročitao mi je nekoliko pesama od kojih mi je zastao dah. Videla sam svica koji je odleteo i udaljio se od njega kao „Svetla tačka/Ostala je pusta obala“ po kojoj mladi pesnik nosi svetlost na rukama i ima ulogu iscelitelja.


Danica Aćimac (glumica):
Od svih umetnika najviše sam volela pesnike, ne zato što su mi posvećivali pesme, već zato što je pesnik posrednik između Boga i ljudi. Poezija Saše Milivojeva je veoma neobična, prodire kroz nekoliko dimenzija i kod čitaoca draži neka nova čula. On razgovara sa apstraktnim svetovima u kojim pronalazi mir. Zbog neuzvraćene ljubavi koju bezuslovno poklanja, beži i traži utočište u različitim religijama. Razgovara sa svemirom, prirodom i ljudima koje posmatra kroz svoj ’’prljav prozor’’ kako odlaze. Zatim, sa vilama, Alahom i svemogućim bogovima koji su mu podarili moć iscelitelja, usamljenog. „Devet/ Veče/ Svetla tačka uzleće/ Mrak sa nebesa/ Vrteška svadbenog plesa.“ Negde sam pročitala da je svitac programiran u prirodi da svetli samo uveče u devet. U Sašinoj pesmi vidi se „Vrteška svadbenog plesa“, mnošto svetlih tačaka koje se pomeraju u mraku. To mi liči na beskrajno plutanje nebeskih tela.


Eva Ras (glumica):