Potomak legendarnih prinčeva
(13. juli 101. godine)
Rim se budio. Gradom na sedam brežuljaka odzvanjali su kukurikanje prvih petlova, škripanje prvih dvokolica koje su se kretale uskim uličicama Subure i uzvici prvih nosača. Jedan parničar, kome je pretila opasnost od gubitka parnice, već je išao zvonkim i brzim korakom prema kući nekog od advokata naviknutih na to da ustaju pre zore kako bi još jednom bacili pogled na svoje parnice. Sunce još nije izašlo. Astrolozi su čekali da se ono pojavi iznad brežuljka Eskvilina, otmenog dela Rima, čije su padine bile prekrivene ograđenim vrtovima i voćnjacima rasutim između belih mrlja lepih kuća u kojima su živeli patriciji.
U podnožju Eskvilina, uglavljena između njega i Viminala, nalazila se prenaseljena četvrt Subura. Sa svojim vijugavim i ispreplitanim ulicama, ubogim trgovcima, obućarima, kovačima, tkačima i gomilom drugih zanatlija, gatarama, svakojakim lupežima i bezbrojnim prostitutkama, u poslu koji.se obavljao pre izlaska sunca, ulicama umazanim uljem od trske, nabrašnavljenim i smrdljivim, sa jeftinim krčmama, gde se služilo pokvareno meso pijanicama koje su se treznile od lošeg vina popijenog prethodne noći, Subura nije bila naročito posećen deo grada. Osim toga, u njoj je bilo malo porodičnih kuća. Siromašan svet je tamo živeo naguran u višespratnice (što su ih za male pare podigli bogati Rimljani), čiji su zidovi bili toliko ispucali da su izgledali kao da će ih srušiti prva malo jača oluja. Tu i tamo, između dve ili tri višespratnice, okružena vrtom, nazirala se poneka lepa kuća sa belim ili obojenim zidovima, za koju bi se svi pitali čija li je: nekog zanatlije koji se obogatio, umetnika-slikara, trgovca ili verovatno neke porodice patricija koja tu živi već godinama i ne može sebi da priušti vilu na Eskvilinu ili nekom od drugih zelenih brežuljaka Rima?
To je bio slučaj i sa kućom porodice Julije, čija je glava bio čovek po imenu Gaj. On te noći nije spavao, niti se svetio u kući gasilo. U atrijumu, prostranoj odaji u kojoj se obično okupljala porodica, a koja je služila i kao gostinska soba, Gaj Julije se šetkao gore-dole, zabrinut i zajapuren: njegova žena, Aurelija, trebalo je da se porodi i babice su defilovale kroz skromnu, ali dobro održavanu vilu koja je odjekivala od glasnih krikova buduće majke.
„Zašto brineš, Gaje?", rekao mu je njegov baštovan, Babas, jedan krupan dobričina sa ćelom koja se sijala.
„Ovo Aureliji nije prvo dete."
„Ne brinem zbog samog porođaja, Babase. Aurelija je hrabra žena; ali već imam dve ćerke."
„Znam... dve male Julije su prave napasti."
,,A šta ako dobijem još jednu? Toga se plašim. Ja sam poslednji izdanak Julija - treba mi sin."
„Jesi li razgovarao sa prorocima?"
„Sa prorocima? Oni su šarlatani. Znaš šta u Rimu kažu za njih? Da ne mogu da prođu jedan pored drugog na Forumu, a da ne prasnu u smeh... A znaš li čemu se smeju, Babase? Ne znaš?"
„Ne."
„Gluposti Rimljana koji veruju u njihova proročanstva i predznake."
Za to vreme, babice su u Aurelijinoj sobi radile svoj posao i komentarisale između sebe.
„Prošlo je već četiri sata od prvih porođajnih bolova, a ona se još nije porodila."
„Pre tri godine, kad je rađala malu Juliju, trebalo joj je mnogo manje vremena."
„Ali drugoj Juliji, njenoj starijoj sestri, bila je potrebna cela noć da dođe na svet."
„Ja mislim da će biti dečak", rekla je jedna stara babica. Juče ujutru videla sam belog goluba kako tri puta sleće na krov hrama Junone Lucine... Ta boginja nikad ne greši."
Sunce je počelo da se pomalja iznad Eskvilina kad se začuo prvi plač dugo očekivanog sina Gaja Julija i Aurelije. Bio je prvi dan meseca kvirinalisa, 653. rimske godine, znači 13. jul 101. godine pre Hrista.
Prav kao strela, Gaj je, na sredini atrijuma, čekao da mu pokažu njegovog sina. Glavna babica je, nakon što mu je presekla pupčanu vrpcu i prvi put ga okupala, stavila novorođenče na zemlju ispred njegovog oca. Kao što su mu nalagali obredi predaka, Gaj se sagnuo, uzeo dete u ruke, uspravio se i podigao ga ispruživši ih: taj sveti gest rimskog patera familiasa označavao je da priznaje da je dete dostojno da uđe u porodicu, gens, kako bi se reklo na latinskom, čija je on bio glava.
Zatim se, kako je nalagao obred, otac okrenuo prema sredini atrijuma, gde se nalazio impluvium, jedan pravougaoni bazenčić u koji se skupljala kišnica što je padala s krova, kroz otvor napravljen za tu namenu u dane kad su besnele oluje. Kraj impluviuma je stajao mermemi oltar na kome je, iznad slabog plamena zapaljenih cepanica od drveta masline, na dva podupirača stajala posudica od sušene gline. Gaj je u tu posudicu stavio nekoliko komadića tamjana i, istog trenutka, iz nje se podigao dim prodornog mirisa. Dakle, jednim uzvišenim i svečanim gestom, pater familias je u to plamteće crveno ognjište stavio srce i veru jednog novog bića u skladu sa običajem darivanja Lara, bogova zaštitnika kuće i porodice. Od tog trenutka je i ovo novorođeno dete bilo pod njihovom zaštitom.
Malom Juliju je dato isto ime koje su nosili njegov otac i deda: Gaj, treći po imenu, ušao je u porodicu osveštan. Odlučeno je da nosi onaj isti nadimak koji su nosila sva muška deca u porodici: Cezar. U Suburi se pričalo da je on prvi put dat jednom malom Juliju izvađenom kroz rez na trbuhu (ceasus na latinskom) iz utrobe svoje majke, koja je umrla na porođaju. Ali, toliko toga se pričalo! Juliji iznose jednu drugu teoriju: neki njihov daleki rođak je, navodno, pre jednog i po veka, u vreme ratova koje su Rimljani vodili protiv Hanibala, ubio jednog kar-taginskog slona, zbog čega je dobio nadimak „Julije slon", tj. „caemr", što je na kartaginskom značilo „slon"!
Vest o rođenju muškog naslednika u porodici Julija brzo je obišla grad i tog istog dana, u podnožju Eskvilina, žene su se upustile u priču.
„Mislila sam da ta Aurelija", rekla je jedna od njih, „više ne može da ima decu... Kad se bude oporavila, idemo da nam priča kako je bilo."
„Ona je jedna uobraženuša", ubacila je jedna lepa plebejka koja je Aureliji zavidela na izgledu. „Pričaće nam kako joj je beba kraljevskog roda i da, kao i ona, vodi poreklo od nekadašnjeg kralja Anka Marcija."
„Još jedna od njenih izmišljotina", dodala je druga plebejka. „Ne zna se čak ni da li je taj kralj uopšte postojao."
„Pa ipak, svi u Rimu kažu da jeste", istupi jedna krupna žena boreći se sa guskom koju je kupila živu kod najboljeg uzgajivača peradi na pijaci.
„Ne zato što svi kažu da je istina", rekla je poučno jedna druga starija žena. „Već zato što je tačno da se stari Gaj Julije, deda novorođenčeta, pre pedesetak godina oženio izvesnom Marcijom: sećam se toga, jer sam tada imala deset ili dvanaest godina. Ponosio se njome i svima pričao da je kraljevske krvi i da je dobila ime Marcija, kao i svi ženski potomci njene porodice po njihovom pretku Anku Marciju, četvrtom rimskom kralju."„Julije su oduvek patili od kompleksa više vrednosti", nastavila je lepa plebejka. „Oni čak tvrde da njihovo prezime potiče od Jula, sina Eneje, trojanskog princa koji je pobegao u Lacij, noseći svoga oca Anhiza na leđima kad su Troju osvojili Grci! A pošto je, prema starim legendama, Eneja mogao biti sin Anhiza i boginje Venere, Juliji su iz toga zaključili da su potomci Venere! Ajde da vidimo da li je stvarno tako! Trojanski rat se dogodio pre hiljadu godina... ako ga je uopšte i bilo; on je možda samo legenda, i nema nikakvog dokaza da su Anhiz i Eneja postojali. Ono što trabunjaju pesnici ne treba mešati sa ličnim podacima. To što se oni prezivaju „Julije", ili Julije" kako oni izgovaraju svoje prezime, ne znači da su njegovi potomci. Ne zove se samo jedan magarac Martin, kao što se ni samo jedan Jul ne zove Jul."
„Deca starog Gaja, prvog koji je nosio to ime, bila su veoma uspešna", uzvratila je ona starija žena. „Gaj II, otac deteta, bio je pretor, a Julija, njegova tetka, starija rođena sestra njegovog oca, udata je za velikog Marija, čoveka koji je prošle godine pobedio Jugurtu i spasao Rim od Germana."
