Jel neko vidio djevojčice, kurve, ratne zločince

12.04.08 Danas

Vladimir Arsenić
Novinari koji pišu knjige nisu novina u svetskoj književnosti, a ni u ovdašnjim balkanskim književnostima. Veliki talas odličnih novijih hrvatskih pisaca, predvođenih Borisom Dežulovićem, upravo stiže iz ovog oblika pisane reči. Međutim, pisanje za novine i književno pisanje u mnogome se razlikuju. Stoga je malo onih novinara koji uspevaju da svoj žurnalistički talenat prebace u oblast književnosti. Emir Imamović Pirke u svom romanu Jel neko vidio djevojčice, kurve, ratne zločince (Rende, 2007), na žalost, ne uspeva da napravi taj prelom, da prevaziđe i nadogradi svoje novinarsko znanje i veštinu, i da od zanimljive reportaže napravi dobar roman.
Ovaj roman neobičnog naslova ima za temu (neuspešnu) otmicu četiri devojčice koja se dešava u rasponu od sedam dana, od dana izlaska jednog od otmičara iz zatvora pa do njegovog ponovnog povratka u istu kazneno-popravnu ustanovu. Tipičan par sitnih trapavih kriminalaca sklonih alkoholu, Garo i Žuti, kao da je preslikan iz filmova Britanca Gaja Ričija i prenešen u Bosnu. Ni ostali likovi nisu mnogo složeniji - rodbina otetih devojčica, generali mirovnih snaga koji su banalno stereotipni (hladni Nemac, "napaljeni" Amerikanac, Englez koji podilazi glavnokomandujućem i, naravno, perverzni Francuz), zatim novinari, policajci kako srpski, tako i iz Federacije i, konačno, Ukrajinke koje predstavljaju kurve iz naslova.
Fabula je takođe gajričijevska do te mere da određene situacije počinju da smetaju: realizacija ideje o otkupu otežana je nedostatkom broja telefona bogatih roditelja jedne od devojčica, a rasplet - kroz lov penzionera na jednog od otmičara, dešava se sasvim slučajno, odnosno narativna motivacija je prilično slaba. Ako bismo želeli da pronađemo olakšavajuće okolnosti, trebalo bi da se obratimo nekim žanrovskim modelima. U tom smislu komedija del arte bi možda predstavljala najbliže objašnjenje za neka od slabih rešenja u romanu. Ako stvari tako postavimo, onda ne bi trebalo da gajimo visoka očekivanja od Imamovićevog teksta. Naposletku, on prilično suvereno vlada modelom koji sledi i uplitanje paralelnih radnji ne predstavlja mu prevelik problem. Sa kojim smislom i u koju svrhu se to radi nije baš najjasnije, ali to ne treba da nas brine ako smo već snizili očekivanja i od romana zahtevali samo pristojnu zabavu.
Ukoliko bismo, pak, pokušali da izvučemo nešto više iz ovog teksta, našli bismo se na mukama. Tema koja pruža bezbroj mogućnosti za dublje čitanje i promišljeniju metaforiku na žalost ostala je da zveči kao prazna limenka. Ratni zločinci i kurve iz naslova dotaknuti su u paralelnoj priči koja se odmotava kao kulisa na kojoj se dešava rasplet. Interesantne političke teme o protektoratu i seks trafikingu svakako su previše materijala za samo jedan roman i bez sumnje Imamović nije imao nameru da se time bavi, ali ukoliko se to potencira u naslovu onda čitalac ima određeno pravo da nešto očekuje. Možda određenu snagu poseduje ljubavna priča između Melihe i Zlatana, čija se ljubav ne ostvaruje samo zato što dodiruje granice mitskog - naime oni se prosto previše vole. Međutim, utopljena u opštu površnost i ova priča gubi na potencijalnoj snazi.
Postoji jedna indikativna rečenica na omotu knjige koja bi mogla da nam otkrije pravu motivaciju za nastanak i/ili objavljivanje ovog romana (kao i za neke marketinške poteze). Naime, u biografiji autora piše da on priprema scenario koji se zasniva na romanu o kome govorim. Zbog toga je ova priča suviše novinarska, suviše filmična, suviše brza i prepuna događaja da bismo od nje tražili bilo kakvu ozbiljniju obradu teme. Ovo naravno ne znači da će film, ukoliko i kad bude bio snimljen biti loš, već samo naglašava da je Imamović prosto koristio neprikladna izražajna sredstva i da je trebalo da se pozabavi romanom na romaneskni način a ne da ga podređuje onome što bi od njega želeo da napravi u budućnosti. Zbog svega toga je konačan rezultat prilično slab.
Jel neko vidio... ume da bude komičan na momente, ali se njegova duhovitost ne razvija dalje od dobrog vica. I, kao kad vam neko ko bez prestanka priča dosetke i viceve na kraju postane dosadan, tako i Imamovićev roman ne uspeva da izmakne takvom epilogu. To nije dovoljno s obzirom na količinu i potencijalnu ozbiljnost tema sa kojima je želeo da se uhvati u koštac.