01.01.00
Stevan Raičković, pesnik prvog reda i jedan od najvećih koje ima naša savremena književnost, ponovo je pred čitaocima sa knjigom "Jedan mogući život (Homo poeticus)" koja, upravo objavljena u "Narodnoj knjizi", predstavlja izuzetni kulturni događaj. Reč je o opsežnom autobiografskom delu prvi put štampanom; uz saradnju sa Miroslavom Maksimovićem; 1996. godine, u okviru edicije razgovora sa piscima koju su zajednički objavili Srpska književna zadruga i BIGZ.
Ova, nova verzija, na četiri stotine stranica, kao da je i obećani jedanaesti tom Sabranih dela Stevana Raičkovića, objavljenih 1998. godine u okviru Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, ali je dopunjena tekstovima i fragmentima u pažljivom izboru samog pisca koji, prema sopstvenom priznanju, prati put svog dela do samog kraja, uključujući i rad sa korektorom. "Jedan mogući život" (urednik Radivoje Mikić, likovna oprema Tode Rapaić), ima i veliki broj fotografija, od Raičkovićevog detinjstva do danas. Na koricama se nalazi pesnikov autoportret, napravljen 1968. godine, a celo delo predstavlja jedinstvenu odu poeziji, kojoj je Raičković posvetio život.
Radivoje Mikić za ovu knjigu kaže da je istovremeno i ispovest, i jedan oblik Raičkovićevog služenja poeziji kako bi joj se vratio onaj značaj koji je, prema ubeđenjima nekih, izgubila. Ovaj pravi književni mozaik, zasnovan na pesnikovom shvatanju da poezija ne može postojati u suštinskom obliku ukoliko nije dovedena u vezu sa životom, čitaocu dočarava i onaj čas nastajanja stiha, onaj "jedan trenutak, i nikad više", istovremeno pričajući o značaju dubine ljudskog iskustva. Stevan Raičković je, kako Mikić kaže, živeći pod svodovima poezije, ovom knjigom ispisao i himnu poeziji, ali i himnu prijateljstvu jer piše o svojoj pesničkoj sabraći, zaboravljenoj, poluzaboravljenoj ili neopravdano slabije ocenjenoj ; Simi Panduroviću, Radetu Draincu, Svetislavu Mandiću, Ristu Ratkoviću.
Povodom izlaska knjige "Jedan mogući život", zahvaljujući izdavaču i svima koji su doprineli da ona bude ovako izuzetno lepo i bogato opremljena, Stevan Raičković je rekao, pomalo u šali ali i misleći ozbiljno, da ju je napisao "da me ne bi ko zapitkivao o mom životu, šta mislim o poeziji, mojoj, tuđoj, šta mislim o književnosti, o događajima..". I sva piščeva razmišljanja o tim temama nalaze se u ovoj knjizi, iako i u njoj ima praznina, jer "nikad se sve ne može napisati do kraja", kada je pesnik već stao "na taj neizvesni, magleni put poezije".
A. C.
01.01.00
Večernje novosti
29.08.2002.
Mogući život
Na samom kraju knjige, na 401. stranici svog autobiografskog dela ?Jedan mogući život? koje je ?Narodna knjiga? upravo objavila, akademik i pesnik Stevan Raičković, pomalo simbolično završava njegov dosadašnji životopis. Reč je o pesmi ?Torzo? ispevanoj ?na pravoslavni petak 1999. godine u Beogradu?, a ona glasi: ?Ciljaju me iz svih nebeskih buxaka/Nad okriljem noći i sopstvenog mraka./Ne nišane nogu, levu ruku... nego/Desnu kojom pišem... ne bih li pobego...? Ova četiri stiha sa tačkicama pesnik je napisao ?pod ozloglašenim znakom vazdušne opasnosti nad Beogradom? dok su padale ?natovske? bombe u zatamnjenom gradu.
- Ova knjiga koja je istovremeno i mozaik i celina, potvrđuje da pesnik, pa i njegova poezija ne mogu da postoje bez života, ali istovremeno da pesma nije nikada samo život nego i nešto više - rekao je juče na promociji ovog dela dr Radivoje Mikić.
A sam pisac je dodao da ?izgleda da nije jedina i poslednja muka samo u tome da se ispiše jedna poezija?. On je kazao da neke od tegoba sa njom, nastaju i kasnije. I tu su za pesnika postavljene neočekivane zamke. Kao na primer kako se naknadno, po poodmaklom vremenu, odrediti u procenjivanju svojih vlastitih stihova napisanih znatno ranije.
Odajući potom pohvale ?Narodnoj knjizi? od ?korektora do Milička Mijovića koji su bez greške sjajno uradili svoj posao? a uz pitanje da se izjasni da li je ovaj izdavač ?najveći u Beogradu, pa i na Balkanu?, preduhitrio ga je ?super teškaš?, lično vlasnik preduzeća Mijović, kazavši: ?Mojom pojavom izdavaštvo je dobilo na - težini?!
D. S.
01.01.00
Politika
07.12.2002.
Pisac o sebi
Pesnički život
Stevan Raičković: "Jedan mogući život" (Homo poeticus); izdavač "Narodna knjiga Alfa", Beograd, 2002.
Poezija, ta reč protiče, kroz ovu dugu knjigu, najčešće mirnu poput neke ravničarske reke, Tise, recimo... Poezija, poezija, i onda, život, stihovi, uspomene, putovanja, pa opet poezija...
Nastala na temelju knjige "Jedan mogući život", koju je Stevan Raičković napisao u dugim, upornim razgovorima sa pesnikom Miroslavom Maksimovićem, ova opsežna, uzbudljiva knjiga sa više od četiri stotine strana otpočinje neverovatnom rečenicom "Ovo je kratka priča o meni. Zovem se Stevan Raičković", da bi potom, kroz vrlo pregledni sistem sa nizom vrlo funkcionalnih digresija, govorila o biografiji i poetici, o poreklu i smislu (s)tihovanja. Uvek oprezno, ali s merom, često otkrivalački i iskreno, sa svešću o jezovitoj prolaznosti i besmislu svakog samoiskazivanja, ali, opet, govoreći, govoreći, nekako prijateljski, bez poze i bilo kakvog traga nadmenosti (nad iskustvom)...
Ako je plemenita odmerenost vazda bila obeležje Raičkovićevih stihova, ali i proze, bogami, ta odmerenost i osećaj za rad, nalagali su da pesnik prvo govori o poreklu (loza, kuća, porodica, selidbe), da bi se potom posvetio nizu tuđih (porodičnih, prijateljskih), i svojih uspomena, protežući vlastitu priču na čitav, nedavno minuli, 20. vek. I, mada su nam neke od ovih "kratkih priča" znane ne samo od pominjane knjige nastale u razgovoru s Miroslavom Maksimovićem, nego i iz "Velikog dvorišta" ili pak "Zlatne grede", i ono novo što prvi put čitamo, i ono znano čega se podsećamo, grade, naročitu, biografemsku, toplu osnovu za priču o zagonetki zvanoj - poezija.
Sluteći odgovor...
Rekonstruišući priču o sebi kao jednu moguću priču, Stevan Raičković rekonstruiše i duh sve daljeg i tmastijeg perioda posle Drugog svetskog rata, i potom vremena pedesetih kada se mnogo šta (utopijom), lomilo, menjalo, podsticalo, skrhalo, uspostavljalo, tražilo... Povremeno se čitaocu može pričiniti, dakle, da će iznenađujući život, dolazak pesnikov u Beograd, ulazak u svet kolega po peru, pre svega pesnika jer su ga oni vazda više privlačili, u Radio Beograd, "Prosvetinu" redakciju - sasvim ugušiti priču o poeziji, kao priču same poezije, ali Raičković govoreći o ljudima i sudbinama (Davičo, Crnjanski, Kulenović, Desimir Blagojević, Pavlović, Popa...), neprekidno bdi nad pitanjem - otkud i kako poezija - nalazeći, čini mi se, ili sluteći, odgovor u samom kontekstu života u kojem se obreo i još više, u samom sebi, u prirodi svog talenta.
Ima neke plemenite mekote, koja nikada ne pada u preteranost patetičnog samoosvrtanja, u Raičkovićevom svedočenju o znanim i neznanim, slavnim, i sasvim zaboravljenim, pesnicima srpskim i hrvatskim. Kao da je u mudrosti svojih godina Raičković prihvatio načelo da je ironija nedovoljna i nesposobna da govori o životu koji je prošao, pesnicima koji su nestali i kao da je rešio da, tragajući za enigmom pisanja stihova i ispevavanja pesama, više sluti, nego daje definitivne odgovore - jer je sve mogućnost (neizvesni poredak činjenica, znanih i nepoznatih, bitnih i, da li samo naoko, apsolutno marginalnih). Stoga neosetno, mada precizno, Stevan Raičković posle pesnika prelazi na odgonetanje i razmišljanje zbog čega je posegao za esejistikom, kako je došlo do njegovog rada na prepevavanju slovenskih pesnika ili Šekspira, u društvu sa Živojinom Simićem. Naći će se tu i uslovno rečeno: drugom delu knjige "jedan mogući život", i osvrt na vlastiti rad u oblasti dečije književnosti, te potom stranice, možda najposvećenije samoj lirici - gde se "prepoznaju" epifanije započinjanja i trajanja, opstajanja u iluzivnom prostoru pesničkog govora - "papira koji je šuštao".
Tajna i zagonetka
Pozabaviće se Stevan Raičković u ovom smisaonom krugu "verzijama pesme", traganjem za "pravom rečju", odnosom poezije i muzike... Ne iscrpljujući dosta opsežan spisak tema, rekao bih da se svaki od ovih eseja čita kao autopoetički prozor u svet Raičkovićevih pesničkih shvatanja, a istovremeno i kao neka vrsta sume pesničkog iskustva liričara čije stihove i pesme, nesumnjivo voli i poštuje svako ko poznaje srpsko pesništvo.
Potvrđujući dvostrukost vlastite prirode (klasično, moderno), hronološko, mozaičko, linearno, digresivno - Raičković će se u poslednjem krugu tekstova vratiti putovanjima, lagano stremeći susretu s Neresnicom u kojoj je ugledao svetlost, davno. Ova knjiga, da dodam, sadrži i hronologiju života i bibliografiju Raičkovićevog stvaralaštva. Uz to, ona je, kao retko koja naša knjiga, bogato ilustrovana fotografijama iz piščevog albuma, omogućavajući nam da ne samo upoznamo njegove pretke, roditelje i potomke, nego vidimo i mnoge znane i ponekad neznane njegove kolege.
A zaključna beleška o smislu celog opsežnog poduhvata ovde neće biti komentarisana - jer i kritički osvrt ima pravo na iluzije - recimo onu da ćete i knjigu i samu belešku s kraja pročitati baš vi.
Poezija. Ta reč ne samo što protiče kroz, i iluminira ovu dugu knjigu, mirnu poput Tise (dok ne podivlja, što je, istina, retko, i o čemu je pesnik svedočio), već je svojom tajnom i obeležava, poput najveće zagonetke koja je zastala pred Raičkovićem, i zaustavila se u njegovoj lirskoj imaginaciji. Zauvek.
Vasa PAVKOVIĆ
