Japanska kutija

31.08.10

Često kažemo da je novo doba ustoličilo nove kriterijume za život i vladanje koji su urušili vrednosti moralne, emotivne, profesionalne... ukratko ljudske vrednosti koje su doskora „upravljale“ našim životom.

Najnoviji roman Ivane Hadži Popović pripoveda uopšteno rečeno o ranjenoj ženskoj seksualnosti u svetu kriminala, korupcije i nasilja u kojem jesmo. Suštinski pak ako se izuzme zanimljiv zaplet i rasplet priče, roman „Japanska kutija“ (izdavač „Palabra“) je priča o podlosti, netoleranciji, krivotvorenju, rečju zloupotrebama raznih vrsta kojih je često teško postati svestan.

I glavna junakinja vašeg romana, novinarka, i njen alter ego, petnaestogodišnja kćer optuženog tajkuna, imaju isto iskustvo sa svojim partnerima. Obe su žrtve seksualnosti, obe su zloupotrebljene. Zašto ste baš taj psihološki momenat izvukli u prvi plan? Smatrate li da je zloupotreba ključna karakteristika nju ejdža?
- U nju ejdžu, dobu u kojem živimo, virtuelna stvarnost zamenjuje pravu, koja nije primamljiva zbog ekonomskog i duhovnog beznađa. Virtuelni svet moćno deluje na podsvest i on to čini na masovnom nivou. Seksualnost je složena pojava, povezana s mnogim psihološkim mehanizmima zavođenja: svaka vrsta moći je zavodljiva, novac je zavodljiv, slava je zavodljiva, obećanja su zavodljiva - naročito obećanje sreće... Obmane savršeno ispunjavaju prazninu oko nas, jer one su možda najzavodljivije od svega.

U vašem romanu opisane su poslovna zloupotreba, emotivna zloupotreba, čak i virtuelna i politička (novinarka dobija instrukcije da o nacističkom ispadu piše kao o okultnom činu i bez navođenja imena)...
- Okultne stvari takođe su veoma zavodljive. Kroz tu dimenziju moguće je kontrolisati mnogo ljudi. Nacisti su se bavili crnom magijom i to je bio jedan od načina zavođenja tolikih miliona Nemaca. Oni su prvi i uveli virtuelnu stvarnost. Moj junak, neonacistički vođa Jasmin, koristi danas te iste rituale da bi svoje mlade podanike držao u pripravnosti i navodio ih na nasilje.

Čitajući roman, čitalac zaključuje da zloupotrebe rađaju nasilje, ali pošto se one dešavaju na nesvesnom nivou, reklo bi se da za njih tražite opravdanje? Ili objašnjenje?
- Opravdanje svakako ne. Objašnjenje da, jer ako se nešto objasni, može i da se raskrinka, a to je već put ka pozitivnom ishodu. Mi živimo u Kjubrikovom filmu „Paklena pomorandža“, razuzdanih mladih ljudi koji ubijaju nedužne, samo zato što im se iz nekog razloga ne dopadaju. Kjubrik je to, još pre mnogo godina, najavio.

A šta čoveka nagoni da drugog zloupotrebljava?
- Politička, emotivna, materijalna i svaka druga moć. Opet smo došli na reč „moć“. U nju ejdžu, vremenu koje oličava patnju, ona je očigledno nezaobilazna. Možda smo upravo na najnižoj tački tog vremena, možda još nismo, ali joj se svakako približavamo, jer nju ejdž nije samo vreme koje oličava patnju, već i potrebu da se prekine s rastakanjem vrednosti koje je doneo dvadeseti vek. Nju ejdž je panično podsećanje na to da naša svest mora konačno da se obnovi.

U jednom momentu dotičete i gorući novinarski problem: imaju li lepe teme smisla?
- Znamo da vesti što su jezivije, to su za medije „rentabilnije“, one lepe se ne čuju ili retko, gotovo usput. Kad gledamo vesti na televiziji, to je kao reportaža iz pakla. Tolika negativna energija s ekrana ili iz novina mora da stvori nasilje...

U tom kontekstu citirate Voltera koji kaže da se neprijatelju možemo osvetiti samo ako smo srećni.
- Volter je bio filozof, a sreća je, pre svega, filozofski pojam. U najširem smislu, sreća je sklad, naročito onaj u nama. Ako vam je neko učinio nažao, u vašem životu izazvao nesreću, on vas je „bacio u đubre“. Pa, ako preživite i sutra vam se pogledi slučajno susretnu, neće mu biti prijatno, nalazi li se on možda u tom trenutku u đubretu. To nije nemoguće, s obzirom na to da je nanosio zlo.

Naslov vašeg romana je „Japanska kutija“. Je li ona utočište za neku „višu silu“ koja nas čuva od nas samih i od drugih?
- U mom romanu japanska kutija označava zen krug. Junakinja najzad pronalazi odgovore na pitanja koja su je mučila, jer u sebe, jedne noći, ima hrabrosti da pogleda dovoljno duboko. Sve je u nama, i nesklad i sklad, samo, za tim skladom treba težiti, pa je moguće da se on i ostvari. U „Japanskoj kutiji“ zen čarolija je upravo taj sklad između duha i tela, koji može da se učini magičnim - Dalekom istoku svojstveniji nego nama.

Milena Marjanović