Izidina kopča

20.07.15 Polja

Kada je reč o Slavici Garonji, možemo se upitati da li se ona prevashodno bavi naučnoistraživačkim radom ili je ona književnica koja na vešt način, upravo iz oblasti kojom se bavi, crpe građu za svoja književna dela. Sem brojnih knjiga iz narodne književnosti, objavila je roman Pod Mesečevim lukom (1992) i prozu Devet kuća (1994), zbirku pesama Ispovedanje tišine (1996), poemu Moj predak je drvo (2007), književnoistorijsku studiju Žena u srpskoj književnosti (2010), kao i razgovore sa književnim savremenicama Žene govore (2013).
Njena druga knjiga pripovedaka Izidina kopča i druge priče sazdana je od niza priča u kojima dominiraju teme iz nedavnog ratnog okruženja, zatim majčinstvo, kao i teme o književnicama bliske njenim naučnim istraživanjima, poput Isidore Sekuli ili Milke Žicine. Prva priča „Pod lupom Made in England“ započinje rečenicom: „Ispočetka ju je grizla savest”, a reč je o lupi kroz koju se ulazi u prošlost i uveličavaju slike davno zaboravljene. Potisnuta sećanja kroz nju se uveličavaju, tako su ukrupnjene slike davno skrajnute, poput one sa šahovnicom (gde je nekada bila petokraka) ili opustošena sela u zavičaju njene majke. Garonja je među retkim piscima koja obrađuje i temu seoske sredine, ali uglavnom kroz sećanje, jer u drugim pričama dominantni su urbani, gradski predeli. Zagledana u fotografije, autorka će se zapitati: „Da li postojite, predeli moji, sve te kuće i to drveće, ili sam vas samo izmaštala?”, jer je 1991. godina uništila sve. S nevericom se Garonja priseća Milke Žicine i njene poruke: „Nemoj se ničega sećati”, a obe to čine, Garonja iz nedavne prošlosti, a Milka sa pričom o Golom otoku. Po tematici slična je i priča „Dvogled“ gde se kroz prizmu uveličavanja vide izbegličke kolone i spaljena vozila na putu.
Priča „Hasanaginica“, govori o udaljenosti/bliskosti dvoje ljudi, tami i svetlu, o patrijarhalnom načinu života, gde muž svu nežnost iskazuje noću, a danju je skriva. Žena bi upravo da razbije tabu, da njen izabranik, ipak, nakon izrođenih petoro dece, pokaže bliskost i na svetlu dana. A to će se dogoditi tek u trenutku kada odlazi u rat.
Garonju preokupiraju i teme o vremenu inflacije 1993. godine i vrtoglavom padu dinara, o kupovini, kada se ima samo za najnužnije. U priči „Hleb“, žena mužu kupuje, umesto troje, samo jedne muške gaće. Da bi uštedela, ona peče hleb, snebiva se kako da mužu preda poklon, i onda se dogodi bliskost već davno potisnuta neminovnošću teškog vremena.
Srž romantične priče „Sentimentalna povest o poeti Rajkoviću i Milici Srpkinji“, zasniva se na prepisci dvoje osamljenih ličnosti, i nemogućnosti da se ta veza i otelotvori. Pismo Milice Stojadinović Srpkinje Đorđu Rajkoviću nagoveštava mogućnost ostvarenja, sanjarenja da se poslednja prilika dogodi, u naznakama: „Boga mi, mogli bi mi oboje udesiti da pevamo, jer ne znam kome od nas dvoga tavnije je sunce. Najbolje bi bilo da nas sasvim potavni, pa da nad grobom zasija.” Miličin poslednji izabranik, a i saradnik u radu, Đorđe Rajković, u ovoj pripovesti, piše Milici pismo, pomalo koreći je što do braka između njih nikada nije došlo. Međutim, već sledeće njegovo pismo iz Grefenberga, u jesen 1865, sasvim je drugačije, saopštava Milici da se oženio, ali da je i dalje ona u njegovom srcu.
Druga tematska oblast koja okupira Slavicu Garonju svakako je tema materinstva i dece. Lik žene, na prvi pogled nemarne i dokone, zatičemo u prodavnici kako razgleda amajliju, Izidinu kopču. A sve vreme dok se odlučuje za kupovinu, nadiru sećanja na mrtvorođenče i želja za drugim detetom. I najzad je „umorna duša mogla da spusti svoja krila”. Kao da se dogodila ezoterija, „odslik božanskog”. „Njena snažna potreba za Bogom, za njegovim znamenjem, uz nju, svakoga trena, gde se uvek može skloniti, pomoliti, bila je ispunjena. Jer, sa malog megaliteta isijavao je drevni egipatski hijeroglifski tekst koji je glasio: MAGIČNI SAM IZVOR ŽENSKE PLODNOSTI.” Mada se amajlija potencira kao magična moć, Garonja kao da je potisnula onu iskonsku, žensku i materinsku želju za rađanjem, amajlija je privid, a ženski princip je dominantan.
Priča „Noćno pismo“ vraća autorku na vreme restrikcije struje tokom NATO bombardovanja, i da bi potisnula tegobe, ona se brani likom Puškina, koji je, takođe, pisao uz sveću. Za ovu pripovetku mogli bismo reći da je ispisana u slavu „umetnosti materinstva”. Čežnja da se ima dete otelotvorena je, i mada se oko porodilišta čuje prasak „milosrdnog anđela”, njeno materinstvo je iznad toga. Verovatno da je priča autobiografska, jer Slavica Garonja pominje svoj roman Pod Mesečevim lukom, koji daje drugoj porodilji da čita (jer su joj svi prethodni bili dosadni i nezanimljivi).
„Isidora, opet“ (po naslovu podseća na knjigu D. Ređepa, Isidora, ona, ona). „Sirota moja Isidora”, zapisaće autorka na početku priče, u pokušaju da otkrije ono što ranije niko nije kod Isidore primetio – „njenu Tajnu, duhovni događaj koji predstavlja težišnu tačku čitavog njenog života”. Da je Isidora ličila na gospođicu Anu Nedićevu, lice iz njene pripovetke. I kroz „duhovno prosvetljenje” Garonja vodi imaginarni razgovor sa Isidorom, povezujući je sa đakonom Stefanom, (u romanu pod drugim imenom) – gledajući ga za pevnicom Bogorodične crkve, lepog, sa lepim glasom. I demantujući glasine o nestvarnom braku sa Emilom Stremickim.
Puna „stvaralačkog nereda”, „Dorćolska priča“ odvija se u radionici, dućanu na uglu Bajrakli džamije, u Beogradu, u „Žikinoj šarenici”, radnji punoj slika i ramova. Autorka, na početku, izostavlja sebe. Naime, pažnja je usmerena ka uramljivaču slika, koji se nije ženio, ali je imao četiri sina. Pa ipak, nakon nekoliko stranica, autorka uvodi sebe i pita se: „Otkud ja u ovoj priči?” Garonja nije potencirala moguću bliskost, dala ju je u naznakama, a u prvom planu je težnja ka vrhunskoj izradi ramova i zanatstvu. Da bi istakla važnost uramljivača, dogodilo se suvišno potenciranje i ponavljanje, na primer, o umetnicima koji su rado svraćali kod njega. Nakon smrti vrsnog umetnika, na mestu njegove radnje, posle izvesnog vremena, otvorena je prodavnica kozmetike.
Umeće dobrog pripovedača Garonja je demonstrirala u priči „Pismo profesorke Brane“, žene Sime Markovića, koji je nestao negde u Rusiji. Kada je uhapšena, ona se priseća i muža, i kako je išla da ga traži po Rusiji, ali uzalud. Profesorku ruskog jezika i književnosti odvode na Goli otok, a nakon puštanja nije mogla da nađe posao i odlučila se na poslednji korak – obesila se krajem 1961. godine na grobu svoje majke na Novom groblju u Beogradu. Tema Golog otoka nesumnjivo okupira Slavicu Garonju.
„S godinama opada njihova vrednost – a nekada je sve bilo tako važno” i „kao mačka mačiće” junakinja priče „Veliko spremanje (ili kako nikada neću imati Muzej ličnih uspomena, poput Orhana Pamuka)“ prenosi stvari sa sobom i odlaže ih za druga vremena. Ti predmeti: sveske, albumi, itd. jesu izgubljeni, ali su ponovo dobili važnost i sačuvani kroz – reč. „Sve to, još uvek tu, sa odbleskom jednog stabilnog i dobrostojećeg društva, za koje smo mislili da će trajati večno, a oni, ovako sačuvani, ostati nekom kao veoma važan deo postavke jednog vremena, na kraju tužni i ostavljeni u šupi, završiće kao potpala za jesenje radove na placu.” Jer sve ovo je ipak „važno samo onom ko ovo piše”.
Mesto događanja u priči „Smrt na Ženevskom jezeru“ započinje u restoranu, gde kolega junakinji priče govori „o ćerki akademika, koja se davno, negde posle Prvog svetskog rata, utopila u Ženevskom jezeru” skočivši za detetom koje je ispalo iz čamca. Kolega joj daje ceo materijal i ona iz toga saznaje životu priču nastradale Nadežde.
Dve osobe, vremenski udaljene, jedna tinejdžerka, šizika, i starica glavna su okosnica priče „Nad dva datuma u rukopisu“. Njih dve se nikada nisu upoznale. Mada se u priči nigde izričito ne imenuje, starica je svakako Milka Žicina: spominje se duplo dno ormana gde je bio sakriven njen rukopisom, kao i roman Sve, sve, sve (koji je kasnije objavljivan u jednim novinama, u Dnevniku, priredio Ljuba Vukmanović, što se opet, samo u naznakama pominje u priči). I onda se autorka seli „preko reke” (što bi značilo u Novi Beograd), gde upoznaje i Onu koja je čuvala rukopis dvadeset godina posle staričine smrti (to je Dragica Srzentić, mada se njeno ime ne identifikuje). I mada je snimljen i film o njoj, koji će doživeti „takve ovacije i javno priznanje”, Ona, nijednom rečju, u filmu dužem od dva sata, nije ni spomenula Milku Žicinu. „Pisati samo za sebe. I samo – Istinu!”, glavni je kredo Slavice Garonje.
Dnevnik Lenke, u leto Gospodnje 1891, okosnica je priče „Iz sna u san (Dnevnik Lenke Dunđerski)“ u kojoj čitalac prati ljubavnu priču: od upoznavanja sa Lazom Kostićem, do njegove ponude da se uda za Nikolu Teslu. „Neću ni mladog, ni lepog, ni visokog – kako ne razume da hoću samo njega, da sam mu to već toliko puta napisala, ja sam to u mom srcu već rešila, samo njega treba ohrabriti, dozvati da dođe i da ponovo doživimo one naše bajne dane, ovde u Sokolcu”. On se oženio, a za kuma pozvao Lenkinog oca. U Beču, na 26. rođendan, Lenka se otrovala da se ne bi vratila u Sombor i gledala Lazu i njegovu ženu. Zanimljivo da je sa knjigom Slavice Garonje skoro istovremeno objavljen i roman Julijana Tamaša Deset ljubavnih zapovesti, koji jedno poglavlje, takođe iz perspektive Lenkinog Dnevnika, provlači priču o Lazi i Lenki. Slavica Garonja potencira sliku iz perspektive dr Radivoja Simonovića, da je on Dnevnik spalio, a Julijan Tamaš ima viziju iskošenog gledanja i Dnevnika koji je, suprotno Garonji, našao druge tokove.
Slavica Garonja u Izidinoj kopči sa nesmanjenim žarom oživljava likove dobro proučene iz istorije srpske književnosti: Milicu Stojadinović Srpkinju i Đorđa Rajkovića, Isidoru Sekulić, Milku Žicinu ili pak Lazu Kostića i Lenku Dunđerski. Nasuprot njima, stoji nova panorama likova iz neposrednog okruženja autorke, autobiografski prožetog bogatog miljea, sa širokom lepezom, od urbanog do zavičajnog.

Radmila Gikić Petrović