01.01.00
Rec
novembar 1996
LEPOTA I GNOZA
Niceovi rani radovi razlikuju dva principa u umnetnosti. Ono sto je strastveno i po svojoj strasti stvaralacko tlo to Nice zove dionizijskim, dok ono sto je razumski i krutucki intonirano biva oznaceno kao apolonijsko. Dionizijskim i apolonijskim ne moramo samo nazivati principe u umetnosti, kako je cinio Nice, vec i ono cemu se umetnost posvecuje. Dionizijsko bi u ovom slucaju bilo vezano za predstavljanje donjih regija, za ono sto proistice iz strasti i idilicnih obreda, dok bi apolonijsko bilo okrenuto pesnistvu kulture i stihova u kojima se duboko misli. Medjutim, kao sto apolonijsko i dionizijsko u Niceovoj viziji nisu ostavljeni bez mogucnosti susreta, tako ni donekle izmenjen pogled na apolonijsko i dionizijsko ne moze da racuna na nepomirljivost ova dva nacela.
Pesnistvo Miodraga Pavlovica omogucava jedan ovakav citalacki uvid. Apolonijski lik Pavloviceve poezije u kome kulturnoistorijska svest dolazi do punog glasa, a pesnik misli u antropoloskim figurama najcesce je predstavljan lik ove poezije. Kada se misli na Pavlovica, onda se, prevashodno, ima u vidu ono apolonijsko u njegovom stvaralastvu. Ali niti se ovako posmatrano dionizijsko u Pavlovicevom pesnistvu sme prevideti, niti su apolonijsko i dionizijsko u ovoj poeziji ostro razdeljeni. Ono sto je dionizijsko u ovoj poeziji pesnik narocito naglasava u Izabranim i novim pesmama (1946-1996). Pesme je izabrao upravo pesnik kombinujuci aksioloske i tematske kriterijume i dajuci ociglednu prednost uspostavljanju osobenog tematskog niza koji je "obracen iskusavanju prirode, i njene dublje, erotske osnove". Mada Izabrane i nove pesme pocinju stihovima karakteristicnim za pozni modernizam, stihovima u kojima se smenjuju oblici nesporazuma coveka sa svojim likom, ocigledno je da Pavlovic i medju ranim i medju najranijim svojim pesmama bira one u kojima opstojava nesto od kulturoloskog vitalizma i poverenja u prevladavanje egzistencijalne jeze sveta kroz forme ljubavi I mogucnosti kulturoloskog posredovanja. Put od poznomodernistickih Pavlovicevih pesama do skitijskih i kasnijih pevanja jeste put od ironijske dekonstrukcije do patosa integralnosti. Zato ni rane Pavloviceve pesme u kojima prepoznajmeo prisustvo ili, mnogo cesce, nagovestaje dionizijskih elemenata ne mogu da ostanu bez dezintegracije sveta i rasutosti bica. Bice svuda nalazi svoje anatomske elemente, ali se na taj nacin ne obnavlja. Objava erotskih aluzija ne ukida smrt ljubavnika, niti nagovestava orgijasticki eros kojim se moze stici do obnavljanja integralnosti sveta. Smrt ljubavnika iz ranih Pavlovicevih stihova ne odjekuje u kraju orgije koji se javlja u novim pesnikovim pesmama: smrt koja je u knjizi 87 pesama bila uzasna i definitivna ne doziva se sa krajem orgije koji omogucava novo stvaranje i dovodi do obnavljanja. Ako smrt ima agonicni smisao, onda kraj orgije ima ekstatican karakter. Praznina, kako kaze pesnik u "Horizontima", vodi "od ljubavi do ponistenja". Nihilisticka samonegacija modernog subjekta iz pocetne faze Pavloviceve poezije prevladana je, dakle, formama ljubavi: od ertotske i telesne do otelotvorenja kulturnoistorijskih paradigmi ili do ljubavi na kojoj je zasnovano hriscanstvo. Agonija je presla u dionizijsku obrednost i ekstazu, a ljubav kakvu nalazimo kod Pavlovica predstavlja i preobrazavanje moderniteta i prevazilazenje praznine. Samo dionizijski princip radjanja i plodnosti, stvaranja i obnavljanja, drugacije receno, omogucava dolazak do integralnosti. Ono sto nije ljubav to je, negde se to u ovoj poeziji kaze, negde podrazumeva, smrt. "Neki kazu da sakralno dolazi odozgo. Medjutim, i covek ima moc ljubavi, prema tome ima i moc sanktifikacije", pise Pavlovic u esejistickoj knjizi Dnevnik pene. Videci erotizam i ljubav uopste kao povratak celovitosti i oslobadjanje od destruktivnosti uopste kao povratak celovitosti i oslobadjanje od destruktivnosti sveta, oslobadjanje koje vodi do plodonosne orgije, kao stvaranje i kao oblik saznanja, Pavlovic kaze kako je polimorfnost erotske funkcije "slicna (...) polimorfnosti jezicke funkcije". Utoliko se moze reci da u poeziji Miodraga Pavlovica prirodno ne postoji bez erotskog, a erotsko najcesce postoji kao sakralno.
Ma koliko orgijasticko i najavljivanje orgijastickog bili predstavljani kao podzeman, manje vazan tok u ovom pesnistvu, ono je neposredno povezano sa pesnikovim preobrazavanjem visokog moderniteta. Taj poduhvat polazi od vizije dezintegrisanog sveta, a stize do izabranih iskustava integralnosti sveta i do punoce koja je ono najdublje sto se moze nazreti u kullturi i duhu, a sto dolazi iz posebne vrste antropoloskog i arheoloskog aktivizma. Ljubav je nezamisliva bez orgijastickog, dionizijskog nacela i njegovog igrivog i oslobadjajuceg, izvorno antropoloskog i integralnosti i odbrani sveta sklonog karaktera. U tome se, izmedju ostalog, nalazi nada za "nas grad". Pavlovic razume orgiju kao ono sto "oslobadja coveka svakodnevnog straha od smrti" i ono sto coveku daje "vizije koje proisticu iz zivotne snage koja se bori za svoju trajnost". Nalazeci u orgijazmu "potpunu promenu perspektive" koju daje svakodnevnost, Pavlovic orgijazmom menja i perspektivu koju daje uobicajeno shvatanje modernosti. Orgija se javlja kao igra u cijem kraju ne okoncava njen ekstaticni smisao, niti u tom kraju nestaje ono sto je u orgiji stvoreno. Obredni lik orgije vodi prema otelotvorenju u kome se izjednacavaju delo i telo, stvaranje i trajanje. Bice kroz orgiju i njene obrede dolazi do sebe. Na drugaciji nacin, ali takodje do sebe bice doazi i u apolonijskom nacelu. Smisao orgije o kojoj se kod Pavlovica peva ostvaruje se u susretu sakralnog i obicnog, pa se zato i ovo pevanje krece od svetog u orgiji i njenog bozanskog porekla, preko obrednog smisla orgije, u kome se sakralno prenosi i na obicno, plodnosti I destruktivnosti orgije, do "svecanosti, oko jedne obicne stvari", u kojoj ljubav pretvara ljudsku materiju u ono sto je materija prima. Zahvaljujuci orgiji, dolazimo tako do drugog i do celine.
U "Pesmama o drugom" Pavlovic kaze:
voleti drugost i kroz tu se ljubav
delic po delic svakako od nas uvelica.
Medjutim, orgijasticko i dionizijsko u poeziji Miodraga Pavlovica ne zaboravljaju na kulturnoistorijsku pozadinu oblika I trajanja. Iteja kao mesto ljubavi i dionizijskog trajanja predstavlja se u jednoj Pavlovicevoj pesmi kao odmor od Delfa, koji je drugo ime za mudrost i patos znanja o svetu, ali se ova dva nacela nigde ne suprotstavljaju. Kako se kaze u pesmi "Ljubavnici u crkvi", "Ostvarena lepota postaje Gnoza". Lepota koja prelazi u Gnozu, orgijasticko koje se preobrazava u kulturnoistorijsko ili ljubavna jeza koja u pesmi "Atinski akropolis" mitu vraca jemstvo pokazuju koliko su delfijski Apolon I itejski Dionis komplementarna, cak srodna nacela u Pavlovicevom pesnistvu. To nam pokazuju i Pavloviceve "device mudre I lude", one koje su, u isti mah, "mudroscu zanesene / uvek svesne visoke svrhe" i u kojima vrelina zna da se pomami. "zurba, idem na petsest putovanja odjednom", govori nam u pesmi "Argonaut iz Tarsa" lirski subjekt Pavloviceve kulturnoistorijske argonautike i to nam na najbolji nacin predstavlja pesnikovu teznju da govor o jednom bude govor o svemu.
Dionizijsko i apolonijsko u Pavlovicevom pesnistvu cuvaju nesto i od gornjih i od donjih principa, ali niti se samo na njima zaustavljaju, niti se samo uobicajenim razumevanjem gornjeg i donjeg mogu razumeti. Pavlovic nikada ne ukida odnos gore-dole, vec i ono sto pripada gornjem svetu i ono sto je donje priblizava dubljoj vezanosti i predstavlja kao ono sto bi moglo da bude gore ili kao ono sto ne moze bez svog dionizijskog dvojnistva. Donje je u osnovi prirode, a gornje, apolonijsko dovodi prirodu do svesti o sebi. Donje stvara u ekstazi, a gornje iz samosvesti. Donje omogucava oblike postojanja, a gornje oblike kulture. Van ovog stvaralackog kruga postoji samo "prazna tezina".
Tim stvaralackim krugom, kako se kaze u pesmi "Kraj orgije", ovit je citav kosmos i u tom krugu plodnosti i radjanja, trajanja I dionizijskog umiranja koje omogucava obnavljanje orgija se izjednacava sa stvaranjem. Orgija neprestano cuva vezu sa generickim prapocetkom bica i dovodi bice u zone koje ono upoznaje samo kroz orgiju. Zato kraj orgije nije smrt ljubavnika, kako je bilo na pocetku Pavlovicevog pesnistva, niti je okoncanje stva ranja. Kraj orgije, to nam pokazuje cela pesnikova faza pevanja integralnosti, otvara novi stvaralacki krug.
Gojko Bozovic
