Izabrana dela Selimira Radulovića I-V

12.02.14

Narod je učen razroko da gleda – s popom k Istoku, s učiteljem k Zapadu. Zato je i danas zbunjen: jedni slave Hrista, drugi Antihrista

Srpska književna zadruga i „Pravoslavna reč” objavili su izabrana dela Selimira Radulovića, u pet knjiga: „U senku ulazim, oče”, „O tajni rizničara svih suza”, „Snovi svetog putnika”, „Pod kišom suza s Patmosa” i „Svetlo iz očeve kolibe”.
Selimir Radulović (1953), pesnik, esejista, književni kritičar, antologičar, izdavač, autor šest pesničkih knjiga i više antologija (hrestomatija), dobitnik uglednih književnih nagrada, trenutno je direktor Sterijinog pozorja u Novom Sadu. U jednoj od knjiga, u izabranim delima, moto glasi: „Za duše onih koji ništa nemaju, a sve poseduju”.

U izabranim delima nisu vaše prve dve pesničke knjige. Zašto?
Samo ste delimice u pravu. Nema pesama iz prve knjige („Poslednji”, „Dani”), koje su u znaku zanatlijskog pisma, ali sam jedan broj pesama iz druge knjige („San o praznini”) premestio u treću po redu knjigu, koja se u ovom izboru pojavljuje kao prva knjiga („U senku ulazim, oče”). One su, zapravo, nagoveštaj promene, nagoveštaj puta k pesmi, k nadahnjujućem pogledu s brega na kojem pesnik sedi, k jasnoviđenju koje se kristališe u buri nadahnuća. U tom smislu su i znakovite kao svedočanstvo o prepoznavanju traga istinskih majstora pevača, onih retkih, izabranih, obogaćenih iskustvom mita, pesničkom snagom i smislom za riznicu starih stihova.

Religiozne teme obrađujete na lirski način, dostupan savremenom čoveku. Koliko smo mi, uopšte, verujući narod?
Nama se desilo ono najgore, veli Sveti i ravnoapostolni Nikolaj Srbski. Narod je učen, naime, da razroko gleda – s popom k Istoku, s učiteljem k Zapadu. Zato je i danas zbunjen: jedni slave Hrista, drugi Antihrista. Ako se ima u vidu da živimo u nepriličnom vremenu, da se krećemo vijugavom i strmom stazom, u vremenu u kojem je gladnoj duši, u buri i metežu svakodnevlja, slatko i ono što je gorko, u kojem je mnogo razmetljivaca, oholih i onih s razuzdanim očima, vaše pitanje dobija na značaju. Ali, treba biti obazriv – čoveku nije dopušteno da, ovlaš, razvija narativ kako je vera laka stvar. Tome su skloni, po pravilu, ljudi bez tereta na leđima.

Šta vaša poezija ima zajedničkog s pesništvom Helderlina, Trakla i Rilkea?
Meni je izuzetno blizak ritam radosne melodije „večne braće nemačke”, dakle, Helderlina, Trakla, Rilkea. I to, u jednom širem kontekstu, smatram svojom pesničkom tradicijom. Ali su mi, na isti način, dobrodošli plodovi dve verodostojne lirske tradicije evropskog pesništva, antičke i romantičarske, koje su utemeljile njegovu ontološku supstancu, darujući nam jedre pesničke plodove (Sapfa, Pindar, Katul, Lukrecija, Ovidije, Novalis, Šeli, Kits, Po, Leopardi), overavajući intenzitet susretaja prirode i veštine, starinskog kolorita i disonantnog modernog pisma. I to je moja pesnička tradicija. Kada je reč o našoj, srpskoj, pesničkoj tradiciji, najviše me raznežuje i potresa tavna pesnička gama Vladislava Petkovića Disa, pesnička univerzalnost i produktivna neuravnoteženost Laze Kostića i, naravno, profetska dubina i stvaralačka ispunjenost vesnika srpskog jedinstva i srpske slobode Petra II Petrovića Njegoša.

U vašoj poeziji uloga oca značajnija je od uloge majke. Da li vi, zapravo, između oca i Boga – stavljate znak jednakosti?
U pravu ste. Simbol oca, odnosno Oca, ključni je simbol moga pesništva. Bilo je to, na početku, vraćanje na vreme kad mi je mnoštvo dečjih suza gasilo oči, kad sam se , i zubima i noktima, hvatao za svet detinjstva, verujući da je bitno da čovek održi ono što je kao dete obećao. Pevao sam, dakle, o svetoj čednosti detinjstva. U tom svetu najplemenitija i najživopisnija figura bio je moj otac, Andrija Savov Radulović, srpski pesnik iz Crne Gore, koji je stasavao i pesnički uzrevao između Prvog i Drugog svetskog rata.I u mom slučaju overena je istinitost reči da svakom poslu ima vreme – kad se radi i kad se čupa posađeno, kad se sabira, ali i kad se razgrađuje. Zbog toga, gdekad, pomislim da mi je tu i takvu egzistenciju, suočavajući me s iskušenjima, poverio Gospod, da mi trud, svi venci jučerašnji, svi grebeni današnji, nije bio uzaludan i da nisam „sejao po kamenu”.

Kakva je uloga poezije danas, kada je sve obesmišljeno, dovedeno do apsurda, kada je kultura na margini društva?
Savremeni pesnik je u istoj situaciji kao i savremeni čovek – u slabosti, u strahu, u velikom trepetu. On nema svest o tome da se u njemu seku svi planovi bića, da smo svi udovi jednog tela, da je jedna zajednica, zapravo, jedna celovita, hrišćanska, ličnost. Zato je sasvim prirodno pitanje – ima li, zaista, smisla srpska (i evropska) duša bez vere u mogućnost preobraženja žalosne i grehovne stvarnosti. Šta je, dakle, zadatak, uloga pesnika, istinom opsednutog pesnika, u stasavajućem sivilu polumraka savremenog sveta? Da uputi, pre, svega upozorenje savremenom čoveku koji je, vlastitim hirovima, upropastio i sebe i čitav živi svet, odnosno da je kuću okrenuo naopako. To je više nego ozbiljna misija, budući da savremenom čoveku, i savremenom svetu, nije preostalo ništa. Setimo se, na tren, Joila, sina Fatuilova: što osta iza gusenice – izjede skakavac, što osta iza skakavca – izjede hrušt, što osta iza hrušta – izjede crv!

Zoran Radisavljević