Istorija prijateljstva

07.12.13 Danas

Barbara Kejn, profesorka društvenih nauka na univerzitetu u Melburnu i Sidneju, rukovodila je istraživačkim projektom Istorija prijateljstva, u kome je učestvovalo više istoričara, sociologa i filozofa sa australijskih univerziteta (Dirk Baleli, Nik Eliopulos, Konstantin Dž. Mjuz, Nevil Kjavarali, Kerolin Džejms, Bil Kent, Dejvid Garioč, Mark Brodi, Mark Pil, Liz Rid i Džejms Volter), što je rezultiralo obimnom knjigom u devet poglavlja, u kojoj se prati fenomen prijateljstva na tlu Evrope, od klasičnog starogrčkog do sadašnjeg vremena. Knjigu su na srpski preveli Marko Jakovljević i Tijana R. Spasić.
Ali, krenimo od Aristotelove filozofije prijateljstva. On je najšire razmišljao o prijateljstvu, ali je bio i u „nedoumicama“ i „opreznostima“ o tome, kao i o Helenima i polisu, varvarima i ropstvu. Njegove „nedoumice“ i „opreznosti“ prisutne su u Nikomahovoj etici, ali i u Politici i Metafizici, verovatno i zato što je već Platon pre njega razmišljao o mnogim problemima o kojima razmišlja i Aristotel. Platon je u Gozbi, dijalogu o ljubavi i prijateljstvu, to odredio kao našu želju (erot) za idejom lepote, koja je istovremeno ideja istine i dobra. Ali kod Platona se „osećaju“ i mitologija i ontološko mišljenje predsokratovaca o prijateljstvu i ljubavi - na primer Empedokle „ljubav“ i „mržnju“ (filiju i neikos) određuje kao elementarne sile koje pokreću svet.
Aristotelov prilaz prijateljstvu je složeniji, on ga smešta, pre svega, u okvir samog polisa, dakle kao odnos među ljudima, i prijateljstvo istražuje empirijski i istorijski, ali istovremeno i sociološki, etički i metafizički. Takav „prilaz“ preuzimaće najčešće i kasniji istraživači, što se u neku ruku nazire i kod pisaca ove istorije prijateljstva, u kojoj se prati i realno-istorijska „strana“ prijateljstva, ali i etičko-filozofsko mišljenje koje je nastajalo o prijateljstvu tokom istorije. Oslanjanje na antičke Grke govori o istinskom prilazu grčkih filozofa problemu prijateljstva kao formi ljudskog opstajanja.
Aristotel određuje „prijateljstvo“ kao „vrlinu, ili nešto što propraća vrlinu“ (Nikomahova etika, knjiga VIII) polazeći od onoga što se naziva prijateljstvom u realnom životu. On najpre ima u vidu čoveka kao političko biće, kao pripadnika polisa, gde se, u odnosima prema drugima izdvaja, moglo bi se reći, trojako. Najpre po usamljenosti, takve su Grci nazivali „idiotima“ (ali to ne treba uzimati kao neku fizičku izolovanost pojedinaca, oni su „nedorasli“ da učine bilo šta čime bi dopirali do dugih i time pripadali nekoj zajednici). Može se, zatim, biti „blizak“ sa jednim ili dvojicom, u tome je „priroda“ bliskosti, to ide iz odmerenosti naspram drugih, što se pokazuje i u dijalogu, razgovoru koji se najčešće vodi između nekolicine, i oni su u svakodnevnom životu prijatelji. Konačno, može se pripadati svima - demosu, ali se sa svima ne može biti prijatelj. „Sredina“ između dveju „krajnosti“, između usamljenosti i pripadanju svima, jeste realno postojanje čoveka kao prijatelja, što u njemu formira „svest“ ili „vrlinu“, ili „odliku“, odnosno, to „vrlo“ što pripada „moralnoj svesti“, i prema Aristotelu čini ljudsku moralnost. Platonov stav je pak da prvo nastaje „ideja“ prijateljstva, pa tek onda stvarno prijateljstvo.
Aristotel o prijateljstvu ima i jednu „nedoumicu“ - kaže da je ono „vrlina“ ili „nešto što propraća vrlinu“, što stvara „pomisao“ da bi sam polis mogao biti najviša forma prijateljstva među ljudima. Platon je nastojao da ostvari takav polis. Sokrat je, opet, tvrdio da ako neko zna šta je prijateljstvo, time stiče i „dispoziciju“ za realno prijateljstva, koje je dostižno svakome. Ali i sam Aristotel određuje „vrlinu“ kao najdublju umnost, koja upućuje na „najviše dobro“, čime se postavlja „osnova“ za prijateljsku zajednicu svih - reč je o kosmopolitskoj prijateljskoj zajednici (kosmopolis, umesto polisa). Takva ideja pojavila se nakon Aleksandrovih osvajanja, u vreme helenizma i postaristotelovske filozofije. Taj kosmopolitizm pripremalo je i Sokratovo određenje vrline kao znanja (znanje je vrlina), i postalo je okosnica za postavljanje prijateljstva kao „intelektualnog bratstva“. U tom smislu i u ovoj Istoriji prijateljstva ocrtava se realna linija prijateljstva - realno dešavanje u formiranju i delovanjima prijateljskih zajednica, užih, ali i širih, kao i u sve većoj otvorenosti ljudi jednih prema drugima.
Velika atinska trojka, koja je začela ideje o prijateljstvu (Sokrat, Platon, i Aristotel, ovde bi se mogao priključiti i Aleksandar Veliki), poznata je i po međusobnom prijateljstvu. Sokratov prijatelj bio je Platon, Aristotel je bio prijatelj Platonov („Drag mi je Platon, ali istina mi je drža“), a ovaj je za prijatelja imao Aleksandra Velikog, koji je, poznato je, stvorio najveću imperiju starog sveta. Ova atinska trojka (četvorka), ostavila je dubok trag u svom i u kasnijem vremenu, kako u filozofiji, tako i u politici i istorijskim dešavanjima. Ali, pre svega, njih je zbližavala filozofija („ljubav prema mudrosti“).
Ne slučajno, ta trojka (četvorka) učestvovala je u politici, što bi se moglo povezati sa Aristotelovom „nedoumicom“ oko prijateljstva. Naime, ako je rešenje sukoba u polisu i među ljudima „stvar“ politike, onda filozofi pripadaju politici. Platon je tvrdio da filozofi u polisu treba da sede na mestima na kojima su vladari i političari.
Može se reći da je ova Istorija prijateljstva prva ovakva istorija prijateljstva na tlu Evrope, što tu knjigu svrstava u kulturni događaj na početku 21. veka. U njoj kao da samo vreme aktuelizuje prijateljstvo kao izlaz iz kolapsa u koji je čovečanstvo dospelo. Ranjeni i ranjivi svet, naime, poziva u sebi „prijateljstvo“ kao vrlu „odliku čovekovu“ da ponese teret izlaza iz kolapsa i krize u koju se dospelo. Nije reč, naravno, o ekonomskoj već o krizi opstajanja. Da li je prijateljstvo ta nova osnovica ljudskog opstajanja?
Rešenje za antagonizme i neprijateljstva među ljudima viđeno je u prijateljstvu, toj „vrloj unutrašnjosti“, već kod starih Grka. Tokom 19. i 20. veka to su u nekom smislu izrazili i Marks, Kjerkegor, Jaspers i Hajdeger. Kod Mrksa to je početak „istinske ljudske zajednice“, kod Kjerkegora postoje tri stadijuma egzistencije - estetski, moralni i religiozni i taj religiozni je najviši oblik čovekovog postojanja (Avram je vitez vere). Karl Jaspers smatra da je to „moralni plan“ u koji spadaju vrline i prijateljstvo kao vrlina, a Hajdeger postavlja pitanje o tome „da li smo dovoljno probuđeni za stvari opstajanja“?

Luka Prošić

11.08.12 Politika

Predrag Markovic: U „voz prijatelja” uskacu ljudi na stanicama vašeg života. Izgleda da se najviše ukrcava u mladosti
Đorde Pavicevic: U slucaju „gradskog kumstva” vi, u stvari, birate prijatelja za kuma, dakle u neku ruku unapredujete prijatelja u kuma
Nikola Dedic:Danas jedna od najstrašnijih sudbina nije živeti bez novca, bez ljubavi, bez para, vec živeti bez prijatelja
Knjiga Istorija prijateljstva (Clio 2012, priredila Barbara Kejn, sa engleskog preveli Mirko Jakovljevic i Tijana R. Spasic) bila je povod za okrugli sto koji su organizovali Treci program Radio Beograda, izdavacka kuca „Clio”, Kulturni centar Beograda i „Politika”. Ucestvovali su dr Predrag Markovic, dr Aleksandar Dimitrijevic, dr Nikola Dedic, mr Adrijana Zaharijevic, mr Bojan Blagojevic i dr ?orde Pavicevic.Kulturni dodatak "Politike" je u tri nastavka objavio delove izlaganja i rasprave.
Prijateljstvo: vrlina ili emocija
Predrag Markovic: Ono što razmišljanje i razgovor o prijateljstvu cini složenim, a istovremeno i zanimljivim, jeste cinjenica da je to neuhvatljiv skup ljudskih odnosa koji je zapravo vrlo teško tacno razgraniciti. Od pocetka ljudi imaju problema kako da naprave razliku izmedu prijateljstva i ljubavi. Strucnjaci za klasicne studije – to imamo u prvom poglavlju ove knjige – vode diskusije da li je, u staroj Grckoj, to jedan pojam ili više pojmova, i sve vreme se kolebaju oko razlicitih vidova prijateljstava i ispoljavanja. Da li samo muškarci iste društvene grupe mogu da budu prijatelji medu sobom? Da li žene mogu da budu prijatelji medu sobom, da li muškarci i žene mogu da budu prijatelji? Da li prijatelji mogu da budu ljubavnici? Ima tu raznih oscilacija. Imate odlican deo knjige o prijateljstvu u 17. i 18. veku gde autor tog poglavlja opisuje neobicnu sentimentalnost vec u govoru koju ispoljavaju prijatelji u 18. veku kada pišu pisma. „Najljubljeniji moj prijatelju...”, „Suze mi padaju na pismo...”, što nama deluje krajnje neumesno, ali onda se setimo Dositeja, kome je pola opusa ispunjeno tim izlivima prijateljske strasti.Ova knjiga zapravo treba da posluži kao nadahnuce za lokalne studije. Primetili ste u našem jeziku, da u tradicionalnoj kulturi, prijatelj ne znaci to što znaci danas. U tradicionalnoj kulturi prijatelj je jedna vrsta rodbinskog, tj. simbolicko-rodbinskog odnosa izmedu roditelja bracnoga para. Kada kažete „prijatelj”, on vama nije drug, on je otac supružnika vašeg deteta. Ali kako su se zvali ljudi koje mi danas zovemo „prijatelji”? Da li su uopšte imali ime? Rec „drug” je, svojim ozvanicenjem u doba socijalizma, zamagljena. Vec vidimo na nivou jezika, na primer, drugarstvo i prijateljstvo je ista stvar. Izgleda da u mnogim jezicima prijateljstvo cesto hijerarhijski stoji više nego drugarstvo, ali ono što mislim da je interesantno, i gde mi možemo dati doprinos ovoj svetskoj diskusiji, jesu ta ritualizovana prijateljstva, pobratimstvo recimo. Imate jednu zanimljivu stvar kojom cu jednoga dana, kada postanem ozbiljan naucnik, da se bavim, a to je kumstvo. Jer je kumstvo zapravo doživelo vrlo moderan odnos koji uopšte ne lici na kumstvo naših predaka. Kumstvo naših predaka bilo je fiksirani odnos dve porodice. I u knjizi se to pominje. Još od antike imate nasledno prijateljstvo gde nasledujete prijateljstvo vašeg oca. Imate u prorocištu u Delfima, ljudi dolaze kao prijatelji prorocišta. Medutim, moderno kumstvo se samo zove tako. Moderno kumstvo je jedan potpuno nov obicaj, o kome zapravo ima vrlo malo radova. Moderno kumstvo je ritualizacija najboljih prijatelja. Kako ljudi biraju moderne kumove? To više nije neko ko vam ostane od dede. Cak imate borbu, raskidaju se narocito ženska prijateljstva oko toga ko ce da bude kuma na svadbi. Jer kod nas je moderno kumstvo neverovatan primer spoja tradicije, kao kum u smislu onaj koji krštava decu, ili kum u smislu svedoka na vencanju, i gde više on nije neko ko je nasleden od dede vec je jedan ili više najboljih prijatelja. Znamo iz TV serija da postoji institucija svedoka na vencanju u svim kulturama, i da postoji osoba koja krsti decu u svim kulturama, ali se kod nas citava kultura razvila oko toga. Na primer, da je kum stvarno simbolicki rodak, da se smatra grehom da se covek oženi kumom ili da se žena uda za kuma, to je vrlo neobicno. Imate jednu neobicnu kombinaciju spoja potpuno modernog odnosa, kao što je druženje manje-više modernih mladih ljudi, i prisvajanje mnogo starijeg obicaja kao što je simbolicki roditelj, ili simbolicki svedok u važnim društvenim dešavanjima. Kumstvo bi, dakle, bila specificna forma prijateljstva koja je naš doprinos toj celoj prici.