Imprimatur

Komo, 14. februar 2040.

Njegovoj ekselenciji
Mons. Alesiju Tanariju
Sekretaru Kongregacije za pitanja svetaca
Rim – Vatikan

In nomine Domini
Ego, Lorenzo Dell’Agio, Episcopus Comi, in processu canonizationis beati Innocentii Papae XI, iuro me fideliter diligenterque impleturum munus mihi commissum, atque secretum servaturum in iis ex quorum revelatione preiudicium causae vel infamiam beato afferre posset. Sic me Deus adiuvet.

Dragi Alesio,
Oprostite mi, molim Vas, što ovo pismo započinjem formulom iz obredne zakletve: prećuti ono sramno što si saznao o nekoj uzvišenoj duši.
Znam da ćete svom nekadašnjem profesoru iz semeništa oprostiti što u pismu koristi stil u manjoj meri ortodoksan od onog na koji ste navikli.

Prošle su tri godine otkako ste mi pisali na zahtev Svetog oca da biste me pozvali da rasvetlim navodno čudesno izlečenje koje je pre više od četrdeset godina u mojoj dijecezi izveo blaženi papa Inokentije XI – onaj Benedeto Odeskalki iz Koma, za koga ste možda prvi put čuli od mene dok ste bili mali.
Kao što se sigurno sećate, taj slučaj mira sanatio odnosio se na jedno dete – siroče sa sela kome je pas odgrizao prstić. Detetova baka, pobožna žena privržena papi Inokentiju, odmah je uzela okrvavljeni patrljak, umotala ga u papinu svetačku sliku i tako predala lekarima hitne pomoći. Posle operacije prišivanja, dete je odmah moglo normalno da koristi prstić, koji je povratio osetljivost, što je izazvalo čuđenje kako hirurga, tako i njegovih pomoćnika.
U skladu s Vašim uputstvima i željom Njegove svetosti, pokrenuo sam proces super mira sanatione, koji po mišljenju mog prethodnika nije trebalo započinjati. Neću se dalje zadržavati na tom procesu, koji sam upravo okončao, uprkos tome što su već pomrli gotovo svi svedoci tog događaja, a bolnički kartoni uništeni kad je prošlo deset godina, dok je dete sada pedesetogodišnjak stalno nastanjen u Sjedinjenim Državama.
Dokumentaciju ću vam poslati naknadno. Znam da ćete je, u skladu s procedurom, podneti na razmatranje Kongregaciji i da ćete zatim sastaviti izveštaj za Svetog oca. Znam, naime, koliko je našem voljenom papi stalo do toga da sada, gotovo vek posle beatifikacije pape Inokentija XI, ponovo pokrene proces njegove kanonizacije da bi ga konačno proglasio za sveca. I upravo zato što namera Njegove svetosti i meni leži na srcu, prelazim pravo na stvar.

Sigurno ste primetili oveći svežanj priložen uz ovo moje pismo – to je rukopis knjige koja nikada nije objavljena. Biće mi teško da vam detaljno objasnim kako je on nastao, pošto je dvoje autora nestalo bez traga nakon što su mi poslali jedan primerak. Siguran sam da će Svetog oca i Vas, kad pročitate ovo delo, Gospod navesti na najpravičnije rešenje dileme: secretum servare aut non? Ćutati ili objaviti ovaj tekst? Ono što bude odlučeno za mene će biti svetinja.

Pošto se moj duh tek sada oslobodio trogodišnjeg mukotrpnog istraživanja, unapred se izvinjavam ako moje pero ponekad bude letelo po papiru previše slobodno.
Dvoje autora, mladi verenički par, upoznao sam pre četrdeset tri godine. Upravo sam bio izabran za župnika u Rimu, gde sam došao iz svog Koma, u koji sam se, božjom milošću, kasnije vratio kao biskup. Dvoje mladih, Rita i Frančesko, bili su oboje novinari; stanovali su nedaleko od moje crkve i meni su se, dakle, obratili za pomoć u vezi s pripremama za venčanje.
Razgovor s mladim parom veoma je brzo izašao iz okvira običnog odnosa učitelj–učenici i vremenom je postao srdačniji i poverljiviji. Slučaj je hteo da se, samo petnaest dana pre datuma za koji je bilo zakazano venčanje, sveštenik određen za tu svečanost razboli. Bilo je sasvim prirodno da Rita i Frančesko zamole mene da obavim obred.
Venčao sam ih jednog sunčanog popodneva sredinom juna, u čistoj i uzvišenoj svetlosti crkve San Đorđo in Velabro, na nekoliko koraka od čuvenih ruševina rimskog Foruma i Kapitola. Bila je to veličanstvena i dirljiva ceremonija. Svim srcem sam molio Svevišnjeg da mladom paru podari dug i spokojan život.
Posle venčanja smo nastavili da se viđamo još nekoliko godina. Tako sam saznao da Rita i Frančesko nisu prekidali studije, mada im je posao ostavljao malo slobodnog vremena. Iako su se posle sticanja diplome iz književnosti oboje usmerili ka dinamičnijem i ciničnijem svetu štampe, stara interesovanja nikada nisu u potpunosti zaboravili. Naprotiv, i dalje su, kad god su mogli, čitali knjige, išli u muzeje i obilazili biblioteke. Jednom mesečno bi me pozvali na večeru ili popodnevnu kafu. Često bi, da bih mogao da sednem, u poslednjem trenutku morali da oslobode stolicu zatrpanu fotokopijama, mikrofilmovima, reprodukcijama starih gravira i knjigama. Ta hrpa papira je pri svakoj mojoj narednoj poseti postajala sve veća. Zaintrigiran, pitao sam ih čime se to bave s tolikim zanosom.
Ispričali su mi onda da su u privatnoj kolekciji jednog rimskog aristokrate bibliofila naišli na osam svezaka rukopisa s početka XVIII veka. Zahvaljujući nekim zajedničkim prijateljima, vlasnik kolekcije, markiz *** ***, dozvolio im je da prouče te stare spise.
To je bio pravi pravcati dragulj za ljubitelje istorije. Tih osam tomova sadržalo je prepisku opata Ata Melanija, člana stare plemićke toskanske porodice muzičara i diplomata.
Ali pravo otkriće je tek sledilo – u jednom od osam tomova pronašli su obimne, rukom pisane memoare. Datirali su iz 1699. i ispisala ih je sitnim krasnopisom ruka koja očigledno nije bila ista ona što je napisala ostatak dela. Anonimni autor memoara tvrdio je da je bio sluga u jednoj rimskoj gostionici i pričao je u prvom licu o neverovatnim događajima koji su se 1683. odigrali u Parizu, Rimu i Beču. Memoarima je prethodilo kratko uvodno pismo prilično nejasnog sadržaja, bez datuma i imena pošiljaoca i primaoca.
Tada mi nije pružena prilika da saznam sve. Mladi par je bio krajnje suzdržan u pogledu onoga što su pronašli. Naslutio sam jedino da su upravo posle otkrića tih memoara usledila istraživanja kojima su pristupili s najvećim žarom.
Međutim, pošto su oboje zauvek napustili univerzitetske krugove, tako da njihova istraživanja ne bi mogla da dobiju naučni značaj, dvoje mladih su kovali plan da napišu roman.
Pričali su mi u šali, ili gotovo u šali, kako će slugine memoare pretočiti u roman. U prvi mah sam bio pomalo razočaran, pošto sam ja – koji sam sebe zamišljao kao strastvenog istraživača – tu ideju smatrao neprimerenom i površnom.
Kasnije, posle jedne posete, shvatio sam da stvar postaje ozbiljna. Ni godinu dana nisu bili u braku, a već su tome posvećivali sve svoje slobodno vreme. Posle su mi priznali da su gotovo ceo medeni mesec proveli po bečkim arhivima i bibliotekama. Nikada nisam postavljao pitanja, zadovoljavao sam se time da budem nemi i diskretni svedok njihovih napora.
U to vreme, nažalost, nisam pažljivo pratio izveštaje koje su mi dvoje mladih podnosili o napredovanju svog rada. U međuvremenu, podstaknuti rođenjem lepe ćerkice i umorni od građenja kula u pesku u našoj siromašnoj zemlji, iznenada su na početku novog veka odlučili da se presele u Beč, grad koji im je možda prirastao za srce i zbog lepih uspomena koje su iz njega poneli kao mladenci.
Pre nego što su definitivno napustili Rim, pozvali su me da se oprostimo. Obećali su mi da će mi pisati i da će me posećivati kad budu dolazili u Italiju.
Ništa od svega toga nisu uradili i ja sam izgubio vezu s njima. Sve dok jednoga dana, pre nekoliko meseci, nisam dobio koverat iz Beča. U njemu je bio rukopis koji Vam šaljem. Bio je to onaj toliko iščekivani roman. Srećan što sam barem saznao da su uspeli da ga dovrše, želeo sam da im zahvalim. Ali iznenadio sam se utvrdivši da mi nisu poslali svoju adresu, pa čak ni nekoliko propratnih rečenica. Na naslovnoj strani je stajala štura posveta: „Pobeđenima“. Na poleđini koverte flomasterom je bilo napisano samo „Frančesko & Rita“.

***