01.01.00
Blic23.07.1999.
Sanja Bahun, književnica, dobitnica nagrade "Matićev šal", ne veruje u propagandni model ženskog pisca
Babe vračare i intelektualci
Jutros sam se probudila kao Steva Stojmirović. Sva sreća što nisam imala pojma ko je to, pa sam mogla da se prepustim svojim mislima - piše mlada beogradska spisateljica Sanja Bahun u svojoj priči "Preobražaj, klapa 27321" objavljenoj u zbirci poetske proze "Ikaru s ljubavlju", u izdanju "Prometeja". U ovoj knjizi nagrađenoj "Matićevim šalom", Sanja Bahun, po obrazovanju književni kritičar, poigrava se sa književnim uzorima, poetskim simbolima i temama, ali i muškim i ženskim književnim "rukopisom".
- Ne verujem u političko propagandni model ženskog pisma, ali definitivno se u ovom veku iskristalisao ženski rukopis, kao način pisanja koji su preuzele ne samo žene, već i neki muškarci. Nekada su književnice koristile muški način da iskažu ono što misle, pa danas, koristeći "ja formu", čini mi se, pišem zaista drugačije, "muževnijim" stilom kada odlučim da pišem u muškom rodu.
Koliko je urbanost inspiracija pesniku?
- Dehumanizovanost gradskog života, ali i bliskost koju grad krije i koja može da se ostvari su česte teme o kojima pišem, ispitujući i lepe i ružne strane urbanog.
Zašto se vaša zbirka priča zove "Ikaru s ljubavlju", kada se ovaj mitski junak ni u jednoj priči direktno ne pominje?
- Kroz celu knjigu se provlače motivi vode i pada. Ikar je sam sebe izneverio, jer nije dovoljno radio na onom za čim je žudeo, već ga je sunce opčinilo, kao što se, uostalom, i umetnicima često dešava. Umetnici su spremni da, zbog toga što im se svet čini grotesknim, ništa ne rade, odnosno da im nesavršenost sveta bude alibi za nedelanje.
Da li je u ovim vremenima vladavine masovnih medija važno za umetnika, pa i za pisca, da gradi imidž kojim bi se, uz svoje stvaralaštvo, predstavio javnosti?
- Moje mišljenje o tome je vrlo konzervativno. Ljudi kojima je potrebno da grade imidž često nemaju ništa iza te slike koju stvaraju o sebi. Ne bih išla na rušenje slike koju drugi imaju o meni, ona neminovno postoji, ali kada bih je sama svesno gradila mislim da bih bila prezauzeta i ne bih stigla da se bavim ni sa čim drugim.
Kao osobi koja tek probija svoj put u književnosti, čini li vam se da postoje klanovi u ovoj oblasti stvaralaštva i izdavaštva?
- Postoji nekoliko klanova, i njih uglavnom sačinjavaju stariji pisci i književni kritičari, ali ne i moja, postmoderna generacija. Mi nismo skloni jednoznačnom mišljenju, ne skupljamo se oko jedne interpretacije, već pišemo i mislimo različito. Upravo u toj razlici nalazimo bogatstvo književnog stvaralaštva.
Ove godine, za razliku od mnogih Beograđana, imali ste priliku da odete u SAD i Austriju. U odnosu na ove zemlje, kako vam se čini duhovna klima kod nas?
- Kada sam se vratila sačekala me je ista duhovna klima intelektualnog pesimizma koja ovde vlada već duže vreme. To je neka vrsta sarkazma i apokaliptičnog razmišljanja pred kraj veka, kojeg na Zapadu nema u toj meri. Takve priče ovde ne pripovedaju samo baba vračare, već je to deo intelektualne atmosfere zemlje.
Nataša Janković
