Identitet i refleksija : problem samosvesti u Hegelovoj filozofiji : Vladimir Milisavljević

Identitet i refleksija

problem samosvesti u Hegelovoj filozofiji

Izdavač: Zavod za udžbenike - Beograd

Ovaj rad polazi od Hegelovih prvih filozofskih spisa – od rukopisa koje je Hegel sastavio još u tibingenskom seminaru, a zatim kao kućni učitelj u Bernu. Takav postupak odmah se izlaže jednom prigovoru. Naime, sve do članka o razlici između Fihteove i Šelingove filozofije (1801), pojam ili termin „samosvest“ jedva da se može pronaći u Hegelovim tekstovima; pa i u spisu o razlici samosvesti se, kako izgleda, pojavljuje pre svega u kritičkoj i polemičkoj vizuri: tu Hegel kritikuje Fihteovu filozofiju, koja se upravo zasniva na „principu samosvesti“. Na razvojno-istorijs

kom planu, Hegelov „preokret“ prema teoriji subjektivnosti najčešće se smešta u sredinu njegovog jenskog perioda (oko 1803. godine); tek od tog trenutka dobijaju na značaju i pojmovi svesti i samosvesti. Obično se smatra da je u svojim ranijim jenskim godinama (1801 – 1803) Hegel, naprotiv, zastupao koncept „filozofije identiteta“, čiji je autor bio literarno već afirmisani Šeling, od čijeg je vođstva Hegel bio u potpunosti zavisan. Stoga se čini da je, u jednom radu koji se bavi Hegelovim pojmom samosvesti, za razmatranje svega onoga što je u njegovoj intelektualnoj biografiji prethodilo jenskim nacrtima sistema, ili čak Fenomenologiji duha (1807), potrebno posebno opravdanje.

Predmet ovoga rada nije, međutim, Hegelov „pojam“ samosvesti, već problem samosvesti u Hegelovoj filozofiji. Takav pristup zahteva da se već i najranije Hegelovo stanovište uzme u razmatranje.

Ostali naslovi iz oblasti: Filozofija

2006; latinica; 24 cm; 477 str.; 86-17-13238-8;

U srcu Hegelove filozofije

Identitet i refleksija, Vladimir Milisavljević

Najpre su matorog Šelinga napujdali na Hegela jer je ovaj bio počeo, iako mrtav, da kvari nemačku omladinu. Potom je Marks odlučio da pokaže kako stvari stoje, pa je Hegela, po sopstvenom (samo)razumevanju, postavio na noge pošto je ovaj, u stvari, bio dubio na glavi, samo to nije primetio. Kjerkegor je pak uočio da Hegel ne vodi dovoljno računa o egzistenciji. Onda je Huserl, privučen rečju "fenomenologija", uzeo da čita Fenomenologiju duha i odustao negde na osmoj stranici. Ili devetoj. Zatim je trebalo preživeti marksističke nebuloze. Na kraju, kao da sve ovo nije bilo dovoljno, Hegela su, sredinom prošlog veka, dohvatili da razvlače francuski "razbijači" (spadassins) i to, valja primetiti, vrlo nezahvalno, jer upravo je Hegel, u jeku bežanije pred francuskim topovima i Napoleonom samim, tamo negde 1806, izjavio, otprilike, da je Bonaparta sloboda na belome konju. O tome da anglo-američka analitika, koja sebe iz nepoznatih razloga naziva filozofijom, beži od Hegela kao đavo od krsta, da ne govorimo.

Ništa od ovoga, pa čak ni to što je Hegel, danas, u izvesnom smislu skrajnut sa glavnih filozofskih tokova, nije zasmetalo beogradskom filozofu Vladimiru Milisavljeviću da pod naslovom Identitet i refleksija (Problem samosvesti u Hegelovoj filozofiji), na gotovo 500 stranica gustog sloga, objavi problemsku monografiju o Hegelu, što je poduhvat bez premca na srpskoj filozofskoj sceni (a verovatno i na prostoru koji pokrivaju "južnoslovenski jezici"). Hegel, naravno, nije na ovim stranama bio nepoznat autor, naprotiv, ali kao da su zastrašujuća energija njegove filozofije, razgranatost motiva, silovitost izvođenja i neretko teška prohodnost (ili potpuna neprohodnost) njegovih formulacija, odvraćale autore od celovitijih poduhvata. Milisavljeviću, međutim, kao da nije bilo dovoljno što se prihvatio ključnog pojma Hegelovog zdanja – pojma samosvesti – nego je u pohod krenuo najtežim putem: pojam samosvesti on prati od Hegelovih ranih radova do njegove zaostavštine, a da pritom nijednog trenutka ne odustane od (samonametnutog) metodološkog zahteva za akademskom skrupuloznošću, naučnom minucioznošću i filozofskom odgovornošću. Rezultat je zahtevno suvereno filozofsko štivo, koje mora moći da bude ugaonim kamenom svake filozofske kulture.

Šta je, dakle, tako strašno i tako privlačno u Hegelovom pojmu samosvesti? Strašno je sve. I sve je privlačno. Samosvest je mišljenje sebe, misao koja misli sebe a ne nešto drugo, ili nekog drugog, mišljenje koje sebe "zna" kao mišljenje. I dovde je sve u redu. Uglavnom se razumemo. Ko još po glavi nije prevrtao sopstvene gluposti i budalaštine pokušavajući da sebe načini boljim, šta god to, u međuvremenu, značilo (bolji čovek i komunista, bolji političar, filozof, bolji prevarant, bolji ubica...)? Ostalo je, međutim, plod čiste Hegelove genijalnosti. Niti je samosvest puko prevrtanje sopstvenih misli po glavi, ako ih uopšte ima, niti je reč o filozofskoj apstrakciji koja nema veze sa životom. U razvrgavanje tog genijalnog klupka Milisavljević kreće tragom nemačkog filozofa Ditera Henriha, koji je uočio da već Fihte pokušava da razreši problem (ili paradokse) jedinstva bića koje se uspostavlja kao samosvesno, kao ono koje "zna" sebe samo (samosvest kao refleksija), te da Hegel ostaje slep za neke od fihteanskih motiva, usled čega je njegova pozicija svojevrsni pad u odnosu na transcendentalnu (kantovsku) perspektivu. Milisavljević, međutim, odbija da Hegelovu filozofiju razume kao puki, jednoznačni raskid sa kantovsko-fihteanskim motivima, na čemu Henrih insistira, i, angažujući ogromnu pojmovno-eruditsku mašineriju, koristeći literaturu sa četiri jezika, ukazuje na pregršt motiva, izvođenja, manje ili više skrivenih rukavaca, koji Hegelovoj filozofiji, kritičarima uprkos, obezbeđuju i dalje zapanjujuću čvrstinu. Drugim rečima, ispostavlja se da pojam samosvesti, onako kako ga Hegel razvija kroz sve zaplete sa znanjem, subjektom, supstancijom, a naročito refleksijom, preživljava do danas i ozbiljno dovodi u pitanje one filozofije koje smatraju da je taj pojam, zapravo, mrtav. Pojam samosvesti zahtevan je, ali izvanredan vodič. Pažljivim čitaocima ove knjige, a njih će biti koliko i pažljivih čitalaca Hegelovog dela (dakle malo), neće promaći slapovi nijansi u ovome pojmu, njegove mene, njegova nezadrživa energija, njegovo osciliranje između pojedinačne i kolektivne samosvesti, njegovo ispoljavanje u činu (jer samosvest nije zagledanost u sopstveni pupak, nego najživlja moguća delatnost), sve ono što Milisavljević, manirom pomnog i skrupuloznog istraživača, marljivo beleži, arhivira i povezuje u žive, delatne pojmovne celine. Utoliko ova knjiga nije mogla biti "tanka", ali je ona, svojoj voluminoznosti uprkos, zapravo svedena, ekonomična, usredsređena na to da ostane u glavnome toku uprkos brzim, zanimljivim i sasvim funkcionalnim skretanjima ka antičkim motivima, fenomenološkim zapletima, analitičkim izazovima ili (post)strukturalističkim iskakanjima. Identitet i refleksija knjiga je koja udara in medias res, u njoj nema povlađivanja, nema okolišanja, nema dobre volje, niti bilo čega što bi dolazilo pre rada pojma, pre mišljenja.

Već danas je sasvim jasno da bi ovaj tekst i za manje inertnu filozofsku scenu nego što je srpska, bio veliki zalogaj i istinski izazov. Ko god, međutim, drži do sebe, a želi nešto da kaže u filozofiji, ili o filozofiji na srpskom jeziku, moraće prethodno da se suoči sa ovim fascinantnim poduhvatom. Pa ko pretekne.

Ivan Milenković