Hristos versus Arizona

20.05.04 Politika

Izdavačka kuća „Rad” iz Beograda spada u retke izdavače koji skromno promovišu svoja izdanja, možda baš zato što svojom uređivačkom politikom i izborom knjiga u jasno profilisanim i dobro poznatim bibliotekama čitaocima nudi pouzdani kvalitet i lep izbor. U nenametljivom, diskretnom odnosu „Rada” prema publici leži, možda, tajna uspeha većine njegovih knjiga: one se same probijaju do priznanja, i do književne kritike koja ih uglavnom visoko vrednuje.

„Rad” je nedavno, za prvi kvartal 2004, kako kažu njegovi urednici Aleksandra Mančić, Ivan Gađanski, Novica Tadić, Simon Simonović i Jovica Aćin, odabrao „nove knjige bez kojih biste bili siromašniji”. U jednoj od naših najboljih edicija, „Reč i misao”, u prepoznatljivo crvenim, mekim, koricama, pojavilo se čak pet dela! Tu je „Svetla komora” Rolana Barta (prevod Mirko Radojičić) koja nosi i podnaslov „Nota o fotografiji”, i koja je napisana u spomen Sartrovom „Imaginarnom”. Ovom knjigom (ilustrovanom sjajnim fotografijama), Bart je kako sam kaže pokušao da, suprotstavljajući se filmu, otkrije šta je fotografija „po sebi”. Zato se pred nama otvara divni svet doživljaja jednog umnog čoveka, koje možemo podeliti sa njim, ali ga doživeti i kao upitanost nad sopstvenim razmišljanjima o fotografiji.

Jakšić i Plutarh

U ediciji „Reč i misao” evo i priča Milete Jakšića, brata pesnika Đure Jakšića, u izboru Vase Pavkovića i pod naslovom „Svetac koji ne pomaže”. Reč je o odlično napisanim, ubedljivim pričama pisca koji je, kaže priređivač, dostojan najboljih naših pripovedača svog prelaznog vremena - Stankovića i Matavulja, Uskokovića i Sremca. Skloni da zaboravljamo i savremenike, pokušajmo da se bar na pravi način podsetimo baštine, na koju nas upućuje i ova knjiga. Sledeći naslov u ovoj ediciji je roman Žorža Pereka „Umetnička zbirka” u prevodu Jovice Aćina. Perek (1936-1982) spada, kaže prevodilac, u jednog od najboljih pisaca u francuskoj posleratnoj književnosti i dragoceni je istraživač u umetnosti pripovedanja. Ovaj kratak roman je višesmislen i maštovit, i u njemu Perek iskazuje svoj „virtuozni dar u području fantazijske kombinatorike”. Ovim knjigama pridružuje se Plutarhov „Tesej/Romul” u prevodu Ksenije Maricki-Gađanski, čime se u „Radu” produžava linija negovanja svetske baštine. Jedan od trojice najglasovitijih starogrčkih istoričara daje nam ovde živopisne portrete dve velike ličnosti, tvorca atinske i evropske demokratije i vladara utemeljitelja jedne od najvećih svetskih imperija, kažu u „Radu”.

I, najzad, kruna prolećne serije edicije „Reč i misao”: španski nobelovac Kamilo Hose Sela i roman „Hristos protiv Arizone” u prevodu Aleksandre Mančić. Sela je jedan od najkontroverznijih španskih, i svetskih, autora, dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1989), i prema mnogim mišljenjima najveći španski pisac „posle Servantesove smrti do danas”. Malo je neverovatno, ali je istinito: ovo je prvi put da se jedno delo Kamila Hosea Sela pojavljuje na srpskom jeziku!

Bernzov poklon

Roman „Hristos protiv Arizone” je provokativan i čita se u jednom dahu. Izdavač i prevodilac su se opredelili za njega jer je tu „pročišćeno i koncentrisano ono što čitalac nauči da prepoznaje kao Selin rukopis”. A u njemu pisac pripoveda storiju o Divljem zapadu iz drugačijeg ugla, kako u pogovoru kaže Aleksandra Mančić. Junaci su ružni, prljavi, zli, u romanu ima puno seksa, nasilja i smrti pošto pisac, hladnokrvnim stavom prema užasu o kojem piše, govori zapravo o svakodnevici u raspadu. Ovaj se roman prosto mora pročitati i promisliti.

U „Radovoj” ediciji „Znakovi pored puta” objavljene su priče Enesa Halilovića „Potomci odbijenih prosaca”. Reč je o prozi mladog i darovitog pripovedača, „sa smislom za humor i tragiku ljudskih sudbina”. Priče Enesa Halilovića otkrivaju nam svežinu jezika pešterskog podneblja i mogu delovati i kao ljuta trava, i kao dobar lek. Još su se dve knjige proze pojavile u izdanju „Rada”: roman Zorana Rosića „Guahama” (pisac je rođen u Bačkoj Topoli a danas živi u Americi). Reč je o postmodernističkoj prozi, o „romanu bez granica, i čarobnoj igri iz koje zrači neopisiva čežnja”, zapisao je urednik Petar Pjanić. Za drugu knjigu, zbirku pesama Ričarda Bernza „U vreme suše” u prevodu Vere V. Radojević, dovoljno je reći samo ovo: „Englez Srbima!” Vraćajući se staroj srpskoj narodnoj tradiciji, jedan od vodećih savremenih engleskih pesnika našem narodu nudi na poklon svoje stihove. U vreme kada veliki deo sveta od nas okreće glavu, od ovog pesnika valja se učiti i poeziji i ljudskom. Čime darovan može uzvratiti? Onim što je pesniku najvažnije: čitanjem.

I, najzad, tu su dve nove knjige o prevođenju, iz jedinstvene edicije u našoj kulturi - „Prevođenje i mišljenje” - koju „Rad” objavljuje zajedno sa Alternativnom akademskom obrazovnom mrežom. Prva je „Beda i sjaj prevođenja” (dvojezičko izdanje) Hosea Ortege i Gaseta u prevodu Aleksandre Mančić, i „Od poetike prevođenja do lingvistike prevođenja” u prevodu Bojane Anđelković i Zorane Đaković. Obe knjige su nezaobilazne za sve koji se bave ili žele da se bave prevođenjem.

A. Cvijić

19.04.04 Glas javnosti

Sebe smatram najvažnijim španskim romansijerom posle generacije 1898. Molim da mi oprostite što to nisam mogao da izbegnem
Roman španskog pisca i nobelovca Kamila Hosea Sele (1916-2002), "Hristos protiv Arizone"("Rad", prevod i pogovor Aleksandra Mančić), prva je njegova knjiga objavljena kod nas, izuzimajući roman "Porodica Paskvala Duartea" koji je 1964. izašao u Zagrebu.

Pišući jednom prilikom o ovom piscu, Aleksandra Mančić se zapitala: "Kako predstaviti pisca koji je u svojoj zemlji toliko poznat, koji je toliko napisao i o kome je toliko napisano, a koji je, opet, toliko nepoznat kod nas?" Slično pitanje sebi je nedavno postavio i prevodilac Selinih knjiga na švedski, shvativši, u trenutku kada je saopšteno ko je te 1989. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, da je najčešće postavljano pitanje bilo: "Sela, a ko je to?" Ako ne najpouzdaniji, a ono, svakako, najbolji odgovor na to pitanje, dao je Sela sam: "Sebe smatram najvažnijim španskim romansijerom posle generacije 1898. i zaprepašćen sam kad vidim koliko je bilo lako. Molim da mi oprostite što to nisam mogao da izbegnem."

Upoznajući se sa ovim autorom preko "Hristosa protiv Arizone", ovdašnji čitalac bi se, najblaže rečeno, mogao iznenaditi. Roman od 256 strana zapravo je jedna rečenica sa milion zareza (redak, ako ne i jedini primer u svetskoj književnosti), koju "izgovara" pripovedač na kojeg se ne možemo nimalo osloniti, jer je nesiguran toliko da čak ne zna ni svoje pravo ime - da li je, dakle, Vendal Liverpul Espana, Span ili Aspen. Radnja romana - najblaže rečeno radnja - dešava se u Tumbstonu, gradu Vajata Erpa i Doka Holideja, koji su i sami postali junaci ove zamršene jednodahovske priče. Ali, naravno, nisu jedini, zapravo, izbrojano je da ukupan broj likova iznosi 631!

Pripovedanje je sve samo ne linearno: građeno na ponavljanjima, kontrapunktu i iz živopisnih sekvenci koje se tokom (isključivo pažljivog!) čitanja proširuju u priču. Sve, već od samog početka, pršti od seksa i svih varijacija na tu temu, jer glavni junak je u incestuoznom odnosu sa svojom majkom koja je, pri tom, kurva, dok je otac sadistički uživalac ženskog tela i makro jednom aligatoru...

Suštinski, u prvi plan izbija zlo kao sveprisutnost, pesimizam bez "smokvinog lista"(A. Mančić), ili kako bi sam Sela rekao "krvoločna karikatura stvarnosti". Jer, kako se u pogovoru navodi, Selina pripovedačka umetnost je bez stida, osiona igra jezikom i pesimistička skarednost nasilja. S obzirom na formu/sadržinu, "Hristos protiv Arizone" neki čitaju i kao nihilistički strip.

Sela je pisao romane i pripovetke, eseje i pozorišna dela, putopise, filmske scenarije kao i jednu enciklopediju erotizma, a najpre se oglasio zbirkom pesama. Bio je glumac, slikar i političar, "kontroverzna ličnost kojom nisu svi bili oduševljeni smatrajući ga šovinistom, frankistom, sarkatičnim cinikom, pa i prostakom koji je govorio ono što je mislio, i to svakom kome je hteo".

LJ. P.

16.04.04 NIN

Ceo roman u jednoj jedinoj, gigantskoj rečenici koja se proteže na više od dve stotine stranica štampanog teksta! Ako se izuzmu retki, (neo)avangardni pokušaji s izostavljenom interpunkcijom, savremena književnost još nije videla to što je Kamilo Hose Sela, po vlastitim, nimalo stidljivim rečima “najvažniji španski romansijer” u dvadesetom veku, učinio u ovoj proznoj knjizi, objavljenoj samo godinu dana pre osvajanja u svetu najprestižnije, Nobelove nagrade (1989).

Naglašena sklonost pripovednom eksperimentisanju, primetna i u ranijim Selinim delima, počev od prvog i najpoznatijeg romana Porodica Paskvala Duartea (1942), preko Košnice (1951), pa sve do Mazurke za dva mrtvaca (1983), ovde je dovedena do samog ruba umetničkog egzibicionizma neprestano smenjujućim i zbunjujućim defileom nekoliko stotina što fikcionalnih što stvarnih likova, da bi, sasvim neočekivano, bila udružena s izvesnom fascinacijom mitologijom popularne kulture. U tematskom podtekstu Hrista protiv Arizone počiva, naime, Stardžisov Obračun kod O.K. korala (1957), jedno od kultnih vestern-ostvarenja, čije znane i neznane aktere neprestano priziva “nepouzdani” pripovedač romana, nesiguran u vlastito prezime (Span/Aspen/Espana), a zatim i u mnogo šta drugo.
Selin pripovedački postupak ovde mogao bi se, zapravo, opisati kao svojevrstan amalgam evropske visoke literarne tradicije i američke pop kulture. Sklonošću ka grotesknom preplitanju čulno-erotizovanog, čak skaradnog jezika i opsceno-fantastičke imaginacije sa kvazifilozofskim i kvazireligijskim govorom, narator romana neodoljivo priziva junake modernističke književnosti, od Džojsovih svakodnevno-urbanih pustolova do metafizičkih cinika poput onih iz Beketovih, Kamijevih i drugih dela književnosti egzistencijalnog apsurda. S druge strane, opsesivnim držanjem za opšta mesta žurnalističko-kinematografske legende o Divljem zapadu kao da se, makar prividno, podilazi populističkom ukusu i konformističkim očekivanjima (naj)šire publike, jer Vajat Erp i Dok Holidej behu oni heroji koji su obolelo društvo “lečili” lako i svima “razumljivo”, po kratkom postupku i “prirodnim” sredstvima, u skladu s ogoljenom i uvek zavodljivom (po)etikom “pištoljem i prečicom do pravde”. Ovom miksu manira i žanrova valja dodati i preplitanje hispanske i američke civilizacije nedaleko od meksičke granice, u Tombstonu, Arizona, kao svojevrsnom mitskom poprištu odabranog vestern-klišea.

I možda baš ovaj fenomen sučeljavanja Starog i Novog sveta predstavlja čitalački najinspirativniji prostor Seline knjige. Vraćajući nas u poslednje decenije devetnaestog i početak dvadesetog veka, ravno u američki “lonac za topljenje” rasnih i kulturnih stereotipa zapadne civilizacije, autor Hristosa protiv Arizone pokušava, čini se, da kroz magmu i penu još neprevrele modernosti nagovesti i razloge apokaliptične vavilonske pometnje našeg doba. “Nije istina da su u Arizoni poveli parnicu protiv Hrista... Hristos ide prema Arizoni i prema celom svetu”, samouvereno i “autoritativno” poručuje izvesna “prijateljica noći”, jedan od tipskih, “nepouzdanih” junaka Selinog romana, zapitanih i “misaono angažovanih” nad sudbinom svog malog-velikog mitskog sveta u kojem su revolveri najjači argumenti i s ove i s one strane formalnih i moralnih zakona. U svetlu naslova kao piščevog ekskluzivnog komentara, međutim, ova tvrdnja jednako je problematična i relativna kao i gotovo sve ono što je čitalac uopšte u stanju da razluči i raspozna u hotimično i tendenciozno uskomešanom i haotičnom svetu romana. Prevod Aleksandre Mančić je, reklo bi se, sasvim primereno duhu pripovedanja, sočan, vrcav i čitljiv onoliko koliko to Selina “gusto” ispisana i neretko teško prohodna pripovest o Divljem zapadu može da bude ovdašnjem čitaocu na divljem Balkanu, tako blizu a tako daleko od zapadne Evrope i Amerike zajedno.

Tihomir Brajović