Hotel Grand

08.01.10 Danas

Zapisi sa bloga već neko vreme se objavljuju kao književna dela, a forma ovog sve popularnijeg načina publikovanja raznih tekstualnih sadržaja na internetu počela je da se sliva i u književnost. Nju koristi i popularni hrvatski pisac, Renato Baretić u svom novom romanu Hotel Grand, koji je nedavno objavila beogradska kuća Rende.
Koncept neobavezne književne igre je okvir za dosta mračnu temu kojom se roman bavi, a što je opet ispripovedano lakim i duhovitim tonom poznatim iz Baretićevog prvog romana Osmi povjerenik (Rende, 2008). U središtu priče je dečak koji odrasta u krajnje nekonvencionalnim uslovima javne kuće, svojevrsnog porodičnog biznisa smeštenog u podrum hotela neimenovanog grada u Dalmaciji, u koji je dečakova porodica stigla bežeći iz Bosne. Svoja sećanja na taj period pripovedač periodično postavlja na blog i pušta čitaoce da komentarišu, što, kao i na stvarnim blogovima, proizvodi veliku količinu neumerene euforičnosti, arogantnog pametovanja, raznih teorija zavere, ali pre svega nepismenosti, što pisac koristi kao motivaciju za gomilu slovnih i gramatičkih grešaka u ovom delu teksta, čime skreće pažnju na strašan jezički nemar koji nas poslednjih godina obasipa sa svih strana. Kao i u Osmom povjereniku, i ovde je velika pažnja poklonjena jeziku: prisutni su razni formalni i neformalni govori, od bosanskog (koji je nepravilnim sastavljanjem reči transkribovan tako da podražava akcenat), preko dalmatinskog, zagrebačkog, „tarzanskog engleskog“, ukrajinskog, pa sve do internet jezika skraćenica i ikoničkih znakova.
Da li je moguće odrastati na korak od svih užasa koji su nas zadesili devedesetih, a da to ne ostavi nikakve posledice, pitanje je koje Baretić podvlači udvajanjem perspektiva: nekadašnje, dečakove, i one koje u sadašnjem vremenu ispisuje odrasli pripovedač koji se vraća u grad svog detinjstva. Junakovi osvetnički planovi, kao i misteriozna završnica u kojoj na scenu stupaju neumireni duhovi iz prošlosti, sugerišu da je ispod tankog sloja civilizovanosti bezakonje devedesetih i dalje živo, dovoljno da u jednom zalogaju proguta glavnog junaka zajedno sa svim kolegama blogerima. U prilog tezi da je kupleraj zamišljen kao simbol društava u kojima živimo govori i niz drugih detalja, kao što je smeštanje hotela u oronulo austrijsko-ugarsko zdanje koje je u novije vreme jeftino renovirano, ili isticanje razlike između moralno problematičnog ali (makar neko vreme) lagodnog odrastanja u javnoj kući na Balkanu, i uređenog ali nedovoljno atraktivnog života sa stricem, koji je domar u staračkom domu u Norveškoj.
Uprkos tome što ukazuje na realnu opasnost koja i dalje preti od kriminalnog podzemlja, od kog strada čak dvoje likova u romanu, Baretićevom Hotelu Grand bi se ipak mogla zameriti izvesna ublaženost u prikazu prostitucije i trgovine ljudima, pri čemu je posebno malo verovatna roditeljska brižnost koju vlasnici bordela ispoljavaju prema svojim „štićenicama“. Utisak ne poništava ni to što autor kroz komentare tobožnjih čitalaca nastoji da predupredi moguće kritike na svoj račun („Ni mafija ne izgleda kao u Kumu, pa je to opet sjajan film“), kao ni okolnost da se događaji posmatraju iz perspektive deteta. Postoje i neke indicije da je nerealnost prikazanog šifrovana oznaka za traumu pripovedača, ali reklo bi se da ta ideja nije u potpunosti razrađena.
U Hotelu Grand primetan je i uticaj Baretićevog novinarskog zanata: stil je lak i prijemčiv širokom krugu čitalaca, a tema aktuelna. Kao što je poznato, dobar deo hrvatskih, bosanskih i crnogorskih autora je pisao ili i dalje redovno piše za novine (Jergović, Dežulović, Glamuzina, Perišić, Stela Jelinčić, Emir Imamović Pirke, Faruk Šehić, Vojislav Pejović, Andrej Nikolaidis...), dok se kod nas to uglavnom smatra nedostojnim poslom za pisce. Kako bilo, okrenutost ka čitaocima i svakodnevna provera napisanog donose ovim knjigama dah živosti i neposrednosti koji tako često nedostaje u domaćoj književnoj, a pre svega proznoj produkciji.

Tijana Spasić