Horor priče svakodnevice

11.04.15 e-novine.com

Prateći već duži niz godina redovno srbijansku i post-yu književnost, čini mi se da je mladih a dobrih pisaca/spisateljica zaista malo. Sudeći prema broju objavljenih knjiga godišnje na prostoru bhsc jezika postoji gomila ljudi koji pišu, poznato je da su ovdašnje žene i muškarci skloni skribomaniji, međutim veoma retko se pojavi neko ko je suveren u tome što radi, ko ima svest o sopstvenom poslu, poslanju i mogućnostima. A pisanje bez svesti o sebi i tekstu na početku dvadeset prvog veka deluje zaista naivno i nekako jadno. Uverenje da se danas može u u književnost na isti način na koji se to činilo pre dvesta i više godina nije samo retrogradno, već i pogubno po opstanak literature. A i ta romantična slika romantizma je samo projekcija, čista želja bez trunke poznavanja okolnosti i količine uloženog rada. Kvalitetan tekst nastaje samo kao posledica ogromnog čitalačkog rada s jedne i jednako velikog brisalačkog rada s druge strane. Stoga sam zaista srećan i polaskan kad naiđem na tekst mladog pisca/spisateljice koji ostavlja utisak da je nastao upravo kao rezultat prvotnog čitalačkog uživanja, a zatim i mukotrpnog rada da se svi viškovi sklone i očiste, da se ruka obuzda i konačno da se ideja i forma stope u jedno da bi se dobio književni tekst.

Jedna od najstarijih edicija koja objavljuje knjige autorki i autora do trideset godina starosti je i Prva knjiga Matice srpske. To što nije svako od izdanja na jednako vrhunskom nivou najčešće znači da je materijal sa kojim je urednički tim trebalo da se nosi bio prilično tanak. Ipak, prošle godine se upravo u ovom ruhu pojavila zaista veoma dobra zbirka pripovedaka Horor priče svakodnevnice Marije Pavlović. Odlično izabrana forma koja kroz sedam priča predstavlja sedam grehova i sedam prinčeva pakla omogućila je mladoj autorki da progovori o referentnoj stvarnosti na način koji bismo najlakše opisali kao bajkovito-nadrealni, odnosno mešajući fantastiku i „stvarnosnu“ prozu, koristeći se motivima preuzetim iz drugih književnih i umetničkih dela (uglavnom filma i popularne kulture), ali i vrlo vešto prilagođavajući žanrovske obrasce da bi dobila sliku sveta koji zaista ne zna kuda ide, koji je nasilan, koji, konačno, sve više postaje slika iz radionice apstraktnih ekspresionista, a sve manje tekst/narativ kojem se mogu odrediti početak i kraj, koji ima svoje junake i shodno tome nekakvu koherenciju, sagledivost, ako već ne spoznatljivost i razumevanje.

Ovako izabran način pripovedanja svedoči o visokoj svesti da književnost prestaje da bude pričanje/tumačenje sveta, već pre jedna vrsta prikazivanja njegovih nelogičnosti i antagonizama koji su mahom usađeni u genetski kod čovečanstva. Zbog toga se Marija Pavlović služi uvreženim mitom o grehu i njegovim simboličkim prikazanjem kroz prinčeve pakla. Svaka priča počinje uvodnim tekstom koji predstavlja jednog od Sedmorice ali ne samo kroz njegovo imenovanja, već i kroz prizivanje već gotovih književnih i stvarnosnih modela. Tako se već u prologu prve posvećene zavisti pominju i Džejms Bond i meni omiljeni roman Pola Ostera Levijatan. Međutim, nagovešteni eksperiment tu ne prestaje. Marija Pavlović uvodi nešto što bih nazvao dirigovanom naracijom. Naime, s jedne strane ona pripoveda možda i klasičnu priču svojstvenu Ovidijevim Metamorfozama o čoveku koji se polako pretvara u biljku – prosto zeleni od zavisti, a na marginama teksta citira Lorkinu „Romansu mesečarku“ čuvenu po svojim početnim stihovima Zeleno, volim te, zeleno. Razvoj pripovetke odgovara stihovima pesme i dva teksta postaju jedan drugom ogledalo i/ili tumačenje. Ovo oslanjanje književnosti na književnost, a opet u svojoj izvornoj zamisli na mit o jednom od grehova, pokazuje koliko je naš svet u stvari konstruisana fikcija, nešto što ne mora nužno da ima veze sa stvarnošću, ovde shvaćenoj kao Lakanovo Stvarno, koje je, da ne bude zabune, takođe samo uspešna metafora. Marija Pavlović kao da kaže da se iza teksta ne nalazi ništa drugo do novi tekst, kao i da je igra referisanja – beskrajna intertekstualnost, pa smo konačno i mi, samo tekstovi, delovi naracije, ili narav-cije gde je su i ćud i karakter i priroda povezani sa pripovedanjem. Tom cilju, rekao bih, služi i na primer obraćanje čitaocu i metatekstualnost u pripoveci koja bi trebalo da bude najreferentnija od sedam – „Mantis religiosa“.

Ipak ubedljivo najbolja pripovetka u zbirci je ona pod nazivom „Rapid Euro Movement“ koja već svojim naslovom uvodi čitaoca u tematski ali i intertekstualni okvir koji će priča ponuditi. Prizivajući istovremeno i muzičke reference na čuveni američki bend REM, koji i sam nosi naziv jedne od faza sna, autorka u stvari priča priču o koruptivnoj moći novca. Kroz izvrsno odabranu metaforu igre Monopol, razrađenu do najsitnijih detalja, opravdana je sitna intervencija koja Eye, oko, pretvara u Euro, a brze treptaje zatvorenog oka u snu, u promet novčanica i moći. Da bi stigla do konačne pobede u igri, protagonistkinja se polako odriče svojih snova, oni postaju moneta u faustovskoj igri osvajanja sveta. U trenutku kada proda i poslednji san, ona sama postaje Mefistofeles, kojeg u ovom slučaju predstavlja simpatični čikica – maskota igre nacrtana po uzoru na J.P. Morgana. Ekonomija autorkinog izraza očita je njenom zaista majstorskom primenom intertekstualnosti. Na primer: iskrivljeni citat Martina Lutera Kinga koji počinje zamuckivanjem/pripevom I, i, i a nastavlja sa umetanjem pokazne zamenice that (I, i, i had that dream što je tek neznatno iskrivljenje originalnog I had a dream) kojim počinje tekst priziva kontekst borbe za „bolje sutra“ koja se, uplitanjem novca, neminovno pretvara u svoju osvajačku i nasilnu suprotnost. Pripovetka se stoga završava dvostrukom igrom obraćanja jer pitanje „Koliko koštaju vaši snovi?“ postavlja se i potencijalnim saigračima u Monopolu od kojih će protagonistkinja početi da kupuje snove, ali i nama, čitaocima te se tako, izbegavši patetiku, knjiga završava gotovo kao srednjovekovna poučna predstava, direktnim upozorenjem publici da vodi računa o onome što je zaista važno.

Daleko od toga da je ovo idealna knjiga, da ona nije mogla biti i bolja u detaljima, ali zaista je impresivan način na koji se mlada autorka izborila sa ozbiljnom temom, kako je uspela da sačuva jedan visok nivo tekstualnosti, istovremeno se baveći referencijalnošću. A šta čitalac može više da traži od književnosti? Ona mora da na sebi svojstven način progovori o iskustvu suočavanja sa svetom koje nikad nije veselo. Marija Pavlović je uspela ono o čemu mnogo iskusniji pisci/spisateljice mogu samo da maštaju. Siguran sam da ćemo za njeno ime još čuti.

Vladimir Arsenić