Homo economicus - (zabludeli) prorok novih vremena

12.02.15 NIN

„Ekonomski čovek" je pobedio, ali po koju cenu? U trci sa bogaćenjem rasteruje takmace, ali kao da ne zna za čiji račun to radi, upozorava Danijel Koen
Šta se to dogodilo sa društvom koje je sebi postavilo za cilj da obezbedi „sreću za najveći broj ljudi" i zašto mu baš taj proklamovani cilj stalno izmiče; zašto usled ogromnog rasta materijalnog blagostanja nije porastao osećaj zadovoljstva i sreće; zašto su mlađi i stariji mnogo srećniji od odraslih osoba srednjih godina; da li privredni rast uopšte povećava sreću; da li je internet doprineo rastu sreće; da li je rad postao vrednost koja polagano iščezava; da li je poželjno da roditelji podstiču decu tako što im obećavaju nagradu za dobre ocene u školi; zašto novčani podsticaj postaje kontraproduktivan ako narušava osećanja, odnosno zašto se finansijska nadoknada ne sabira sa moralnom nadoknadom; zašto su gubitak posla i razvod dva najbolnija trenutka u životu odrasle osobe (a njih savremeni svet neprestano podstiče); zašto je propalo Rimsko carstvo; da li je demokratija pretpostavka stabilnog privrednog razvoja ili je obrnuto; zašto je poslednja ekonomska kriza vratila na scenu mehanizme i ponašanja za koje se mislilo da su odavno prevaziđeni (pored ostalog merkantilizam i nacionalizam); zašto se u skoro svim bivšim socijalističkim društvima javlja „žal za prošlošću"; da li je savremena globalizacija zapravo povratak u prošlost? Na ova i brojna druga pitanja odgovara francuski ekonomista Danijel Koen u knjiziHomo economicus: (zabludeli) prorok novih vremena (Clio, Beograd, 2014).
Ljudi neprestano tragaju za srećom i na različite načine nastoje da je ostvare. Čovek ne živi izolovano već u društvu, upućen na druge sa kojima može sarađivati ili se nadmetati. Ekonomska nauka polazi od „ekonomskog čoveka" kojem pripisuje racionalnost i sebičnost. On je u neprestanom nadmetanju i poređenju sa drugima. Po pravilu poredi se sa uspešnijima. Koen podseća na podelu dobara koju je uveo Bruno Fraj da bi objasnio šta ljudi imaju u vidu kada se porede sa drugima. Fraj razlikuje „spoljašnja" i „unutrašnja" dobra. Prva se odnose na status i bogatstvo (spoljašnji znaci društvenog uspeha), a druga na tuđu naklonost, ljubav, osećanje životnog cilja („smisla života"). Prva dobra naglašavaju suparništvo u društvu, a druga pojačavaju osećanje blagostanja. Oba su, tvrdi Koen, potrebna za sreću. Problem je, međutim, u tome što čovek sistematski potcenjuje blagodeti unutrašnjeg dobra pa shodno tome i donosi odluke.
Koen jezgrovito predstavlja i komentariše rezultate istraživanja iz različitih oblasti da bi pokazao da je ljudska priroda daleko složenija od one koju opisuje „ekonomski čovek", kao i da motivi koji rukovode ljudskim ponašanjem ne mogu biti svedeni samo na jednu dimenziju. Ideja da je nadmetanje dovoljno za efikasnu organizaciju društva, prema Koenu, posledica je antropološke iluzije. Sve je dakle stavljeno na kartu „ekonomskog čoveka". „Ekonomski čovek" je pobedio, ali po koju cenu? Čujmo Koena: „U želji da savlada prepreke koje nastaju u trci sa bogaćenjem, u ime efikasnosti, on rasteruje takmace kao što su Homo ethicus, Homo empathicus... te druge strane čovekove koje teže saradnji i uzajamnosti. Pobedivši suparnike, on umire zatvarajući ljudsku prirodu u neefikasan svet lišen ideala". Ekonomski čovek maksimizira korisnost, kaže Koen, ali kao da ne zna za čiji račun to radi. Prema njegovom mišljenju, potrebno je dati novi zamah saradnji, društvenosti i empatiji. Ovo nije knjiga amatera. Koen je proizvod elitnog francuskog obrazovanja. Širina zahvata (Koen čitaoca vodi kroz raskošne odaje filozofije, sociologije, istorije, književnosti, psihologije, bihevioralne ekonomije i ekonomske teorije), lepota jezika, preciznost iskaza i duboko prodiranje u probleme su obeležja te škole. Sve to je došlo do izražaja i u ovoj knjizi koja će po svom predmetu, ali i po načinu analize, biti zanimljiva i pristupačna širokoj čitalačkoj publici.
Da li ste vi čitaoče srećni? Ako niste, zapitajte se šta je to što vam najviše nedostaje? Ukoliko vam ova pitanja nešto znače, ako ih uopšte sebi postavljate, obavezno pročitajte ovu izuzetno podsticajnu knjigu.

Božo Stojanović

13.12.14 Danas

Naše nas vreme suočava sa mnogim paradoksima, a među najbitnijima, onima čije razrešenje treba da nam ukaže na dalje pravce razvoja, stoji saznanje da sve ono što smatramo napretkom, čak civilizacijskim napretkom, lepotom, sve ono što smo prihvatili kao dato dobro i vredno, sve je to nastalo na kapital-odnosu. Nastalo je u kapitalizmu, sve ono što bismo kao prvo naveli kao nesumnjivo dostignuće u nauci, umetnosti, arhitekturi, međuljudskim odnosima, društvu.
Osvrnimo se samo oko nas, ne moramo ići po svetu - palata Albanija, železnica, proizvodnja najsavremenijih lovačkih aviona, avionskih motora u Rakovici... sve to datira iz vremena nastanka, uobličavanja i kasnijeg punog zamaha kapitalizma. A opet, svedoci smo krize privrede zasnovane na prvenstvenoj ulozi kapitala, tolike, da se mnogi pitaju, zlurado, ili sa olakšanjem, nije li joj došao kraj.
Ovim se paradoksom, ključnim za današnju ekonomiju i društvo, bavi Danijel Koen, vodeći svetski filozof, politički mislilac i ekonomista, u knjizi Homo economicus (zabludeli) prorok novih vremena. Knjiga je pisana jasno, ne ostavljajući ni najmanju sumnju u dijagnozu duha vremena koju uspostavlja i opisuje. Po njemu, u stalnom nadgornjavanju, takmičenju, trudu da budemo bolji, zaboravili smo zbog čega to radimo, zašto nam je to potrebno. Zaboravili smo da bi osnovni cilj svakog čoveka i svega onoga što preduzima, trebalo da bude sreća.
Koen ne dovodi u pitanje dostignuća društva zasnovanog na kapital-odnosu. Svestan je svih njegovih dostignuća i ne spori ih. Opisuje svu njihovu korisnost, u svim segmentima društva. Nadovezujući se na takvo razmišljanje, slobodni smo da dodamo da i ono što nedvojbeno pripada srcu tržišta kapitala i finansija - finansijski instrumenti i inovacije, finansijski aranžmani, svojim razvojem su omogućili i vođenje ukupne socijalne politike i socijalne zaštite viškovima koje stvaraju. Sve što je društvo zasnovano na povlađivanju radnom odnosu uradilo kasnije, neka i to bude slobodno reći, bilo je da neuspešno oponaša prethodni sistem, i da ga na kraju ruinira. Ništa čudno, jer mu je oduzelo suštinu i osnovu na kome je počivalo, privatnu svojinu koja je nominovala imovinu i omogućavala joj tako da postane delatni kapital.
Ne leži, međutim, paradoks u odnosu, bolje: sukobu kapital-odnosa i radnog odnosa. Ne, paradoks je u tome što kapital-odnos, kad nije ničim regulisan, kad poprimi svoj najrazvijeniji oblik sveprisutnog finansijskog kapitala, toliko disperzovanog da se razdvaja od individualne svojine, prelazi u svoju suprotnost. Jednostavno, kapital-odnos postindustrijskog društva, kojim dominira njegov finansijski oblik, napušta sopstveni smisao. Društvo zasnovano na tako razrađenom i visoko razvijenom kapital-odnosu ne liči više na onaj liberalni kapitalizam kome toliko toga dugujemo.
Dobit, a posebno dobit kao osnova za dobrobit, znače u ovakvom društvu sve manje, a da ne pominjemo tek sreću koja na dobrobiti treba da se razvija. Sreću ne posmatra Koen samo kao individualni fenomen, čak na samom početku ove rasprave jedno poglavlje počinje opisom pokušaja u jednoj državi da se dođe do opšte sreće, do bruto društvene sreće, kako on to formuliše.
Analiza dalje nastavlja da se bavi pojmom Homo economicusa, načina na koji je iz sveta ideja i ekonomskih modela postao važeći i preovlađujući životni obrazac. I time počeo polako da nagriza ne samo mogućnost za boljitak pojedinaca, nego i čitavog društva. Preti li nam propast Zapada, kao nekad Rima, zapitaće se čak Koen u jednom drugom poglavlju knjige.
Postindustrijski kapitalizam zloupotrebljava osnovne postulate kapital-odnosa, razvija ih do kraja i vrhunca smisla, ali se tu ne zaustavlja, nego ih prevodi sa one strane smislenog, pa i poželjnog i korisnog po društvo. Razara društvene i političke institucije i postupke, od porodice do monetarne politike, instrumentalizujući sve pod diktatom uspešnosti i takmičenja.
Do krajnosti razvijeni kapital-odnos, bez regulacije, bez pravične fiskalne politike, bez jasno definisanih procedura u jakim institucijama, lako skrene u suprotnost onoga što ga je stvorilo. Umesto demokratije, koja bez kapitalizma ne postoji, umesto socijalne zaštite koje nema bez viška vrednosti nastalog u zamahu kapitala na tržištu, lako se skreće u društvene odnose u kojima su demokratske institucije, bilo ekonomske, bilo političke demokratije, samo fasada za nešto što se svodi na autokratizam.
Od 90-ih godina prošlog stoleća, društvo je nepovratno izmenjeno. Stvorena je posebna hiperklasa, koja nije vezana ni za kapital, ni za rad, nego za upravljanje. Time je ona neutemeljena u bilo čime konkretnom, pa se i prema svetu oko sebe kojim i, nažalost, upravlja, odnosi bez osećaja za realnost, za stvarne potrebe, ili za iole pravičnije, ili logičnije, pa time i održivije društvene odnose. Naprotiv, održivost i društvena ravnoteža uzmakli su, kako je to precizno opisao Koen, pred stresom - stres se smatra poželjnim, on bi trebalo da drži ljude u stalnoj radnoj groznici.
Koen, ipak, na kraju ne predlaže nikakva sredstva kojima bi se ova situacija u koju smo zapali dala prevazići. On samo upućuje na njeno dalje promišljanje i ponovno vraćanje svesti šta nam je i kao pojedincima, i kao društvu najvažnije. Time se pridružuje mnogim današnjim misliocima izvrsne dijagnostike. Procesi koji su doveli do krize ekonomije i društva, i u ovoj knjizi su na belodan način opisani, ali se na tome ostalo. Puno toga o borbi protiv takvih procesa i načinu vraćanja na osnovne vrednosti kapitalizma tek ostaje da se kaže.
Veliki broj zemalja u tranziciji, na primer, sledeći ovu štetnu putanju, i uklapajući se mimički u savremene trendove, preskočio je gradnju institucija kapitalizma, napravio je samo fasade, samo Potemkinova sela parlamentarizma i tržišta, dok je suštinski odbranio autoratarizam zamenjujući ono što se zvalo socijalizmom, za nacionalizam i na kraju, za oligarhiju nekolicine političkih vođa i njima (po nuždi) odanih bogataša.

AUTOR: MILKO ŠTIMAC