Andrej Bitov (1937), moderni klasik ruske književnosti.
Jedan od najprevođenijih savremenih ruskih pisaca.
Završio studije geologije na Rudarskom institutu i Više kurseve za scenariste i režisere.
Najvažnije knjige: Velika kugla (1963), Tako dugo detinjstvo (1965), Predeo s letnjikovcima (1967), Apotekarsko ostrvo (1968), Putovanje prijatelju iz detinjstva (1968), Sedam putovanja (1976), Čovekovi dani (1976), Puškinski dom (1978), Gruzijski album (1985), Knjiga putovanja (1986), Čovek u pejzažu (1988), Odlazeći monasi (1990), Probudili smo se u nepoznatoj zemlji (1991), Iščekivanje majmuna (1993), Oglašeni (1995), Autorova prva knjiga (1996), Novi Guliver (1997), Razložna ljubomora (1998), Neizbežnost nenapisanog (1998-1999), Sahrana lekara (1999), Knjiga putovanja po imperiji (2000), Peta dimenzija (2002), Putovanje iz Rusije (2003), Preprodavac simetrije (2008).
Autor je slavnog romana Puškinski dom koji je preveden na većinu evropskih jezika, a u Francuskoj je svojevremeno dobio Nagradu za najbolju stranu knjigu godine.
Među nagradama koje je dobio nalaze se i najvažnije ruske književne nagrade: Nagrada „Andrej Beli“ i Nagrada „Velika knjiga“.
Jedan je od četiri osnivača samizdatskog almanaha Metropol (1979), zbog čega u Sovjetskom Savezu nije objavljivan do 1986. godine.
28.04.05 Dnevnik - Novine i časopisi
Vlažne duše
Gulag kao civilizacija, Andrej Bitov
Šta će biti sa knjigom? Najkraće – ne zna se. Pregovori su u toku. Osam, petnaest, osamnaest, ništa/nula, ili petsto posto. Ko o tome odlučuje? Svi, osim pisaca. Oni, samo, pišu. Kako idu one reči...
ANDREJ BITOV, GULAG KAO CIVILIZACIJA, KOV, VRŠAC, 2005, PREVELA LIDIJA SUBOTIN, STR.113
Svoj doprinos/obol načinima modernog pisanja dao je, sasvim sigurno, i ruski pisac Andrej Georgijevič Bitov (1937). Oslanjajući se na bogatu tradiciju ruske avangarde već šezdesetih godina napisao je prozni ciklus Mladi Odojevcev, junak romana, koji se kasnije pojavio kao roman Puškinski dom. Uzimajući u naslov naziv Instituta za rusku književnost iz svog rodnog Lenjingrada/Peterbuga Bitov se poigrao sa nasleđem domaće i svetske književnosti toliko inventivno da su literarne junoše i čitalački zaljubljenici, u nedostatku kseroksa, rukom prepisivali stranice u koje su verovali.
Razvijajući svoju ars kombinatoriku i urbanu, konstruktivističku prozu, Bitov je stekao planetarno ime i nešto od varljive slave. Postavljajući Puškina i Gulag kao dve konstante i velike metafore ruskog čuda u centar svojih ironičnih i šal/ozbiljnih opservacija on u svoje magično pismo/postupak uvlači i druga slavna imena Gogolja, Harmsa, Turgenjeva, Zoščenka, Nekrasova, ali i Spinozu. Ukratko njega zanima VPZR ( Veliki Pisac Zemlje Ruske) i njegov tajni život, skrivena sudbina.
Bitov je pisac koji ne čita samo pisce/knjige nego i gradove/svetove, a njegov interes za ranjive/vlažne duše nadilazi sve druge strategije i on o tome govori proročki/čudesno.
VERICA MILOŠEVIĆ, GLUMICA, KULTURNO-PROSVETNI CENTAR PETROVAC NA MLAVI, 2005. STR. 250
Evo jedne uzbudljive umetničke biografije kojoj je oblik i pečat dala sama Verica Milošević (1943), glumica koja je ostavila značajan trag u našim pozorištima, ali i kao pedagog na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Putujući ka samoj sebi, ona koja je upravljala životima brojnih junaka na sceni, sada hoće da osmotri i oslušne sebe, od detinjstva u rodnom Crljencu i onoga što se zbiva u njenom životu, sada/danas u Petrovcu na Mlavi.
Praveći taj veliki krug i povratak u isto, zavičaj, Verica Milošević je slaganjem sećanja i fotografija/dokumenata napravila ličnu, ali i kolektivnu biografiju, dala važan prilog za istoriju naših pozorišta koja se piše svakim izlaskom na scenu, nikada, ili retko, i ukoričenom knjigom. Ponikla u klasi čuvenog Mate Miloševića, sa odličnim ocenama i preporukama, Verica Milošević je glumica koja zna da igra, ili i da glumački/umetnički misli i o tome ostavi traga.
SRPSKA LJUBAVNA POEZIJA, KAIROS, SREMSKI KARLOVCI, 2005. PRIREDILA VLADISLAVA KOSIJER. STR. 266
Kada jedan izbor/antologija,u relativno kratkom razdoblju, doživi šesto izdanje onda osim izdavačkog uspeha u svemu treba videti i nešto drugo. A upravo to se desilo sa dragocenim poduhvatom Vladislave Kosijer koja je oslanjajući se na sve dotadašnje izbore/cvetove ljubavne tematike 1995. godine sačinila svoj cvetnik i prvi put ga objavila pod naslovom Srpska ljubavna poezija. Postavljajući pred sebe dva zadatka: da ovu vrstu poezije predstavi u njenim istorijskim menama, ali i da bira ponajbolje, Vladislava Kosijer je pomerila svoje antologičarsko klatno na srednji vek i na čelo svog izbora stavila Jefimijinu (1349-1404) Molitvu knezu Lazaru.
Tako će se u njenom viđenju srpske ljubavne poezije naći i stihovi: Jelene Balšić, Stefana Lazarevića, Gavrila Stefanovića Venclovića, Miroslava Zanovića, Jovana Pačića, Mihaila Vitkovića, Pavla Solarića, Milovana Vidakovića, Spiridona Jovića, Sterije, NJegoša, Vase Živkovića, Jovana Ilića, Branka Radičevića...
Dalje je već lakše i poznatije. Ukupno 65 pesnika, sve do Dragana Jovanovića Danilova (1960).
M. Živanović
08.03.05 Glas javnosti
Nova knjiga
Gulag kao civilizacija, Andrej Bitov
Književna opština Vršac (urednik Petru Krdu) objavila je knjigu Andreja Bitova "Gulag kao civilizacija". Andrej Bitov u uvodnom eseju "Robinzon i Guliver", govoreći o Solženjicinu, kaže da "bilo koje stvarnosti da se latiš, ona se može opisati kao logor. Logor i jeste model našeg sveta". Sa ovog stanovišta napisani su svi prilozi uključeni u knjigu, ali bez patetike i pretencioznog "sveobuhvatnog" pogleda.
Kratki, na ivici intime zapisi o Puškinu, Gogolju, Šalamovu, Njekrasovu, Harmsu prepliću njihove poetike i živote, liriku i te tako problematične granice Rusije. Najvredniji među njima, "Sloboda za Puškina", na malom prostoru otvara pitanje o neupitnom odnosu prema Puškinovoj poeziji posle njegove smrti i činjenici da je Puškin prvi ruski pisac kome je bio zabranjen odlazak u inostranstvo.
Esej "Nekrolog 1982" najdirektnije uvodi u psihologiju gulaga nabrajanjem pisaca koji su otišli i onih koji su ostali u Rusiji, zajedno progonjenih, a spisak svejedno predstavlja najjaču literarnu reprezentaciju koja može da se sastavi. Bitov je samouvereno dokazao da se velikim temama najbolje prilazi sa strane, iskosa, kao i to da nestanak velikih imena (Dostojevski, Nabokov) nikako ne znači da je ruska književnost nestala.
T. Č.
