Gospodin Krek

15.11.07 Književni magazin

Dok čitamo nečije književno delo neminovno se nižu asocijacije inicirane našom ličnom arhivom pročitanog. Bez zluradosti i bez prepotencije, one lažne skromnosti koju Ernesto Sabato naziva sujeta skromnosti ? ili bi bar tako trebalo da bude. Ali upravo ta vrsta sujete navodi na zaključak da je cela plejada južnoameričkih pisaca koji su naprečac, ili kao Huan Oktavio Prens (La Plata, 1932), sporije osvajali svet, izašla iz Sabatovog Tunela preuzimajući tvrdi ispovedni ton i naturalističku naraciju koja steže, ali ne ubija.
Atmosferom teskobe prožet je roman Gospodin Krek od prvog trenutka, prve scene u kojoj glavni junak, korektni i uspešni agent osiguranja dolazi kod dve stare sestre-bliznakinje da bi iznajmio stan njihovog pokojnog oca, premudrog ornitologa Salgeira. Misterija Krekovog motiva u tom trenutku počinje, ali se do kraja romana ne razrešava. Jer, Krek je iznajmio stan da bi bio sam, pobegao od stvarnosti koju ne može da podnese i sačuvao svoj integritet. Zatvorenost u svoj svet i pasivnost u odnosu na olovno vreme argentinske diktature glavne su osobine kojima nam se gospodin Krek predstavlja držeći se po strani sve dok to može. Pokušaj da se bude neutralan i korektan prema svima pokazaće se jalovim, jer diktatura ne štedi nikog, pa ni neutralne, naprotiv, oni postaju prve žrtve montiranih procesa i akteri policijskih dosijea, njihova pasivnost izaziva najveće sumnje paranoidne vlasti.
Usamljenički život je privid, jer, saznajemo, Krek ima porodicu i na fonu te činjenice on postaje antijunak, destruktivan prema svojim najbližima čije živote obeležava utapajući se u svoje distopijske odrednice.
No, Kreka ni njegovih sapatnika ne bi bilo bez vojske doušnika, poslušnih i zahvalnih slugu režima koje je tako lako regrutovati svugde, od portirnice do ministarske kancelarije (tu se neminovno nameće slika portirke koja bez milosti progoni novinara Pereiru, sposobne da jednom rukom prži ručak a drugom telefonira policiji u poznatom romanu Antonija Tabukija). Ili, kao što u pozorišnom komadu Pandorina kutija kaže Goran Marković ? lako je regrutovati policijskog doušnika, dovoljno je saznati šta jedan ambiciozan čovek žarko želi.
Tako se društvo raslojava na zaraćene strane, tri tabora koje Prens simbolično prikazuje u sceni sahrane mladog Umberta Leive Gomeza. Pobunjenici, vojska, i narod koji je u sredini sa svojom patnjom i potrebom da skloni glavu, da zaštiti život iskazan kroz krik majke koja saborce svoga sina naziva istinskim ubicama, kroz izvrnutu logiku koju nameće zlo ? da se niste pobunili, ne bi bilo mrtvih. Krik koji je postao legenda kroz višegodišnje proteste majki iz Buenos Ajresa koje su tražile svoje nestale. Apolitičnost ljudskog, roditeljskog bola postaje najjasnija poruka Prensa koji se u tokovima trostruke naracije ? pisac, gospodin Krek i njegova supruga Rozario ? maestralno distancira od Krekovih postupaka, od njegovog antiherojstva koji u završnoj sceni nestajanja nosi i snažnu crtu egoizma mogućeg samo čoveku koji nema prošlost, a ni budućnost, koji živi u sadašnjem apsurdnom trenutku osećajući da mu ni on ne znači ništa. Bizarnost prisustva jedne žirafe koju treba osigurati ne popravlja situaci ju. Iako se trudi da postane prijatelj makar sa direktorom zoološkog vrta u koji pristižu novi stanovnici, Krek u tome ne uspeva i ostaje zarobljen u svom beznaću.
Kao slikar društvenih slojeva, lucidni posmatrač i dobar kritičar onoga što pamti, Prens prikazuje i malograćanštinu koja hrani svaki totalitarizam ? oličenje su sestre Salgeiro, uzorne graćanke i čuvari poretka, ma kakav da je. Sama ideja o bliznakinjama čini se da ilustruje ideju uniformnosti, bezličnosti na kojoj funkcioniše malograćanština, uplašena i nemilosrdna u isti mah.
Istim tempom kojim se gospodin Krek tranformiše u anti?junaka, njegova supruga Rozario postaje prava junakinja, prelazeći put od tihe domaćice do istinskog borca spremnog da izdrži sve, pa i definitivni nestanak njenog (ne)vernog muža. Njena borba za život počela je u trenutku kada je uspela da rodi ćerku. Krek nije verovao u život ni toliko da se potomstvu raduje, da ostane i živi sa njima. Suprotstavljanje njihovih principa ? bitka za opstanak koju vodi Rozario i bitka za utrnuće koju vodi Krek ? stavlja ih na suprotne strane. Zato trenutak kada Krek iščezava (čini nam se ? kao gospodin sa polucilindrom na Magritovim slikama) nije trenutak smrti i za njegovu ženu jer je ona uspela da nauči kako živeti i bez njega.
Najveće razočarenje Rozario doživljava kad sazna da Krek u iznajmljenom stanu nije radio baš ništa. Da je imao ljubavnicu, da je slikao ili pisao, jeo ili pio, da je proučavao svet ptica pokojnog Salgeira u čiji je stan?muzej ušao, Rozario bi to prihvatila jer bi to značilo život, a ne nestanak. Na taj način Krek bi bio prijemčiviji i za čitaoca koji bi postao saučesnik jedne ljubavne avanture ili sapatnik u njegovoj rastrzanosti. Ali Prens vešto izbegava klišetizirane zaplete, popuštajući neodoljivosti trilera samo u sceni Krekovog izlaska iz zatvora. Preživeti ne znači i živeti, poručuju nam obojica, a šta znači živeti to mora svako od nas da otkrije sam.
Na kraju je ostala tišina, onaj prvi ispit Rozarijine hrabrosti u vozu za La Platu, zanemelost pred pitanjima smisla života i smrti i pravo svakog da odabere svoj put, ali i obaveza da time ne povredi one koji ga vole. Gospodin Krek je, ipak, to uradio.
Prevod Gordane Ćirjanić odlikuje se cizeliranošću i poštenjem jedne iskusne spisateljske ruke i dobrog poznavaoca španskog. Kao npr. u rečenici kojom se sestre Salgeiro jadaju policijskom isledniku da su ostale da presvlače svece...
što bismo mi rekli da pletu sede, neudate, same, čuvarke porodičnih uspomena itd.
Osobenosti biografije pisca dodaju izvesna autobiografska obeležja romanu. Prens je roćen u Argentini, ali je napušta 1975. godine kao politički emigrant, zatim u dva navrata do 1978. živi u Beogradu radeći kao profesor i lektor za španski jezik i posle toga definitivno se nastanjuje u Trstu. Huan Oktavio Prens je jedan od najpoznatijih južnoameričkih pesnika i prozaista, a prevoćen je na sve velike svetske jezike. Stihove je objavljivao u više ovdašnjih književnih časopisa, u prevodu Gordane Ćirjanić, a poetsku zbirku mu je krajem sedamdesetih objavio Vasko Popa. U prevodu na naš jezik postoji i njegov roman Obezglavljen?priča o Inosensiju Onestu. Prensova majka rođena je u Istri (prezivala se Blašković).
NJegov junak Rodolfo Krek roćen je u jednom selu nedaleko od Pazina, ali je dolaskom u Argentinu svoje poreklo ostavio za sobom, podsećajući se detinjstva i mladosti u Istri samo jednom? kad majka pismom javi da je otac preminuo. I to je sve, s obzirom da emigrantski život mora da poništi prošlost, ne računa na budućnost, bori se za svaki dan opstanka, ili, kao gospodin Krek, odustane od života koji je poništio sam sebe.

21.10.07 Politika

Sa „Gospodinom Krekom” Prens je uspeo da prevede parabolu u roman; u ovom romanu progovara neprozirno ništavilo.
Najnoviji roman argentinskog pisca Huana Oktavija Prensa, „Gospodin Krek”, upravo se pojavio na srpskom, u izdanju „Prosvete” iz Beograda, u prevodu spisateljice Gordane Ćirjanić. To je, samo naoko, roman sa istorijskom tematikom o poslednjoj argentinskoj diktaturi. Uistinu je reč o nesvakidašnjoj paraboli o neprimetnom životu, u čiju oskudnost se čovek sakriva kako bi pronašao zaklon od praznine i besmisla ljudskog postojanja, kaže Klaudio Magris u svom tekstu o „Gospodinu Kreku”, objavljenom u milanskom listu „Korijere dela sera”, nedugo posle pojavljivanja romana u Madridu.
Klaudio Magris bi trebalo da dođe sa kolegama piscima iz Italije kako bi predstavio književnost svoje zemlje koja je počasni gost ovogodišnjeg Beogradskog sajma knjiga. „Politika” prenosi Magrisov tekst o Prensovom romanu.
Dostojevski je govorio da su njegove knjige i likovi, baš kao i gotovo celokupna velika ruska književnost tog doba, izašli iz jednog rukava Gogoljevog „Šinjela”; analogno tome, „Gospodin Krek”, jedinstven i snažan roman koji je nedavno objavio Huan Oktavio Prens, vuče korene, sa nesumnjivom originalnošću, iz one kratke Hotornove priče „Veikfild” koju je Borhes, pre mnogo godina, genijalno izvukao iz senke i istakao njenu veličinu.
Junak Hotornove priče nestaje jednoga dana iz kuće, niko ne zna gde je i smatraju da je mrtav, a on je otišao da živi u jednom kužnom prigradskom naselju, koje je neka vrsta paralelnog i bezbojnog sveta; on ne iščezava zato da bi pobegao od sive svakodnevice građanskog života i upustio se u uzbudljiva iskustva nego, naprotiv, da bi živeo još manje nego pre, da bi se izgubio u sivilu sporih dana, da bi bio Niko.
Ova Hotornova priča od pet-šest stranica je parabola o odsustvu, o životu u kome je nemoguće učestvovati, u čiju oskudnost se čovek sakriva kako bi pronašao, kao u nekakvoj homeopatskoj terapiji, zaklon od njegovog surovog i praznog besmisla. Ukoliko ima poetsku snagu, parabola može sebi da dozvoli veličinu, ali i luksuz, da osudi suštinu značenja, nezavisno od svoje epske užlebljenosti u istorijske činjenice iz ljudske, socijalne i političke stvarnosti. Takav, poetički težak zadatak – u ovom slučaju zadatak suočavanja sa ništavilom koje isisava život, zarobljavajući ga u stvarnost svakodnevice, u porodične i društvene odnose, u istoriju koja uvek iziskuje smisao ili bar pretenduje na njega – postavljen je pred ovaj roman. Sa „Gospodinom Krekom” Prens je uspeo de prevede parabolu u roman, da odsustvo pretvori u roman, što znači u jednu konkretnu političku i moralnu pripovest; uspeo je, velikom snagom, da da glas negaciji, odbijanju; u ovom romanu progovara neprozirno ništavilo.
Kao i njegov pisac, koji već dugo godina živi u Trstu, gospodin Krek je Argentinac, poreklom, reklo bi se, Hrvat, iz Istre, one nacionalno mešovite Istre koja se u romanu poetično evocira, pre svega kroz figuru oca i grada Pisina, Pazina, koji je u jednom periodu bio čuven po svojoj gimnaziji. Krek je staložen čovek, srećno oženjen otac porodice, agent osiguravajućeg društva koji svom poslu pristupa sa revnosnom ozbiljnošću, rođenom najverovatnije iz ravnodušnosti koja je, međutim, delotvornija i savesnija od strasti. On prezire diskutovanje, ali na jedan miroljubiv način, bez udubljivanja; protivnik je političkih kompromisa; neko na koga se apsolutno možeš osloniti, Krek, reklo bi se, u ćutanju i uzmicanju, u korektnom, ravnodušnom poštovanju pravila i normi, nalazi najčasniji način da se provlači kroz prašinu dana, kroz zamke i neobičnosti od kojih je sastavljen život.
Spretnom rukom, sa onom mudrom pesničkom lakoćom poteza i gotovo protokolarnom preciznošću svojstvenom austrijskim poreskim papirima ili kakvom kafkijanskom dnevniku, Prens je uspeo da dočara život (naklonosti, rad, razmišljanja, osećanja) u svoj njegovoj normalnosti, doduše, jedan život koji se ne voli ali se duboko poštuje; da dočara tajanstvene polusenke koje mu oduzimaju smisao i čine ga stišanim, ali u isti mah nestvarnim do bunila.
Jednoga dana gospodin Krek u strogoj tajnosti iznajmljuje stan od dve ostarele sestre koje žive u uspomenama na svoga oca, znamenitog ornitologa, čuvajući netaknutim njegov kućni red i časno ime. Sve to savršeno pasuje zahtevima gospodina Kreka i njegovoj anarhičnosti koja je tako duboka da odbija svaki gest pobune, svaki vid nereda koji je po sebi prekoračenje. Nikad se neće saznati zašto je gospodin Krek iznajmio stan; najlogičnija motivacija za tako nešto je vanbračna veza, a to je laž kojoj će on na kraju možda pribeći pred svojom ženom, kako bi spasao privid normalnosti (iako je ona, u ovom slučaju, sa građanskog stanovišta neprilična i za svaku osudu) i tako prikriti svoju istinsku, nedostupnu ćutnju, onu samoću i onu otuđenost koje je mudro umeo da kamuflira, iz poštovanja prema drugima i prema sebi, nadasve tradicionalnim ophođenjem.
Nikad se zaista neće saznati razlog za ovaj njegov drugi, paralelni život – prazan, ali pravilniji, običniji i neodgovorniji od onog porodičnog. Njegova tajna se obelodanjuje, štaviše pretvara se u zapanjujuću novinsku vest, jer se splela sa političkim borbama u Argentini, sa obračunima između vojske i terorista, sa surovom represijom generala na vlasti. Krek je uvučen u centar zbivanja zbog sumnje da njegov stan služi kao sklonište za teroriste i za žrtve njihovih otmica. Prens genijalno povezuje jedan metafizički privatan događaj, odiseju jednog „ja” koje se prazni zadržavajući obzire i vlastito dostojanstvo, sa žestokom epopejom krvave i vazda neumerene južnoameričke istorije, sa hronikom brutalnog policijskog nasilja, sa zločinačkim i mučnim hapšenjima kojima su država i njene ubice tako često pribegavali. Istinska, krvava istorija dostiže mitske dimenzije u scenama kao što je ona sa sahrane jednog teroriste, sina visokog predstavnika vojne nomenklature koja je deo represivnog režima – to je groteskna scena u kojoj dželati i progonjeni odaju istu poslednju počast pokojniku, ali sa suprotnih pozicija, uz onu ciničnu i ironičnu poeziju smrti, koja je tako česta „pijeta” u južnoameričkoj književnosti.
Jedan eminentno „apolitičan” događaj spleo se sa gorućom politikom, tvoreći, s druge strane, njen odraz – a u tome najpre počiva kreativna originalnost knjige – poput negativa fotografije. Prens nije napisao roman o argentinskoj vojnoj diktaturi, kojoj se usprotivio (pišući o nestaloj Dijani Terugi, i napustivši zemlju kad se režim ustoličio); napisao je jednu oporu priču, u isti mah mitsku i grotesknu, kao što je to i pre uradio u sjajnoj „Povesti o obezglavljenom čoveku”. U ovoj novoj knjizi priča je takođe ispripovedana iz različitih uglova: iz ugla sveprisutnog naratora i iz lične perspektive gospođe Krek, glasovima koji se dopunjuju i smenjuju, kroz buku samog života koji stvara i rastače sve priče ovog sveta, onako kao što voda nagriza lađe i njihove pramce u Ensenadi de Baragan iz Prensovog detinjstva, ovekovečene u njegovim „Pramčanim figurama”. Roman se završava sa nekoliko mogućih istina, ali pre svega odsustvom objašnjenja, dijalogom koji se ne odigrava između gospodina Kreka, napokon puštenog iz zatvora, i njegove žene. Suve činjenice su da Krek, izašavši iz zatvora i vrativši se kući, i ne otvara usta, ponovo izlazi napolje i ne vraća se. Malobrojne su knjige koje sa toliko snage i trezvenosti dotiču odsustvo koje nas obavija i koje svakog od nas čini, u mnogim trenucima života, nekim ko je zapravo otišao, izašao zauvek.
Prevela Gordana Ćirjanić
Klaudio Magris