01.01.00
RecOktobar 1997. #38Nasledje sumatraizma CAK I DA NA POLEDJINI KNJIGE nije otkrio paralelni identitet izmedju Milana Novkova i Milana DJordjevica, citalac bi, cini se, bez mnogo teskoce shvatio da najnovija knjiga lirske kratke proze pripada ovom drugom, pesniku, prevodiocu i esejisti, a da Milan Novkov tu figurira kao drugo ime, kao zamena / maska kojim se pesnikov poeticki identitet unekoliko menja, uprkos jasno uocljivom kontinuitetu sa prethodnom, u kritickoj recepciji nepravedno zapostavljenom pesnickom zbirkom Pustinja (1995). Jer pomenuta zbirka nije samo do sada najznacajniji i najzreliji autorov pesnicki projekat, vec je u mnogo cemu paradigmaticna i za sadasnji trenutak srpskog pesnistva, posebno jedne pesnicke generacije koja se formirala upravo devedesetih godina u dosluhu sa obnovom lirskog vizionarstva, sa poetickim iskustvima romantizma, (neo) simbolizma i osobito ekspresionizma, tacnije njegovim specificnim vidom sumatraistickih saglasnosti na kojima pociva pre svega delo Milosa Crnjanskog. Bas zbog toga, ili uprkos tome, najnovija knjiga Milana Novkova / DJordjevica potvrdjuje vidna poeticka pomeranja kada je u pitanju ne samo savremena srpska poezija, vec i proza: zanrovsko kolebanje, promena stihovnog govora u prozni, ili obrnuto. To je karakteristicno za mnoge autore, pogotovo one kod kojih je u samoj poeziji od pocetka postojao naglaseni impuls za deskripcijom I narativnoscu, ali i za one ciji je lirski postupak uvek mogao znaciti i iskorak u lirski zapis, pesmu u prozi, crticu ili esej. Pomenucu samo neke: Vasa Pavkovic, Milovan Marcetic, Nina zivancevic, D. J. Danilov, Stanisa Nesic, ili u obrnutom slucaju, sto je, cini se jos zanimljivija pojava, recimo Mileta Prodanovic, Milan Orlic ili Nemanja Mitrovic. I ovo pokazuje da je kraj veka u srpskoj poeziji veoma slican ne samo kraju prosloga stoleca (kako je to u prikazu DJordjeviceve zbirke Pustinja zabelezio Mihajlo Pantic) vec pre svega medjuratnom periodu srpske knjizevnosti, kada su gotovo svi najznacajniji srpski pesnici (Crnjanski, Rastko, Vinaver, Nastasijevic, a potom i T. Manojlovic, R. Mladenovic, Micic, Poljanski, Aleksic i neki drugi) postajali rodonacelnici avangardne proze, a u izvesnim slucajevima i drame). Glib i vedrina u poetickom smislu, tako, slicno Crnjanskovim delima Lirika Itake, Price o muskom i Dnevnik o Carnojevicu, cini neraskidivu celinu sa zbirkom Pustinja, kao sto se moze govoriti o vezama izmedju Danilovljeve trilogije Kuca Bahove muzike i Almanaha pescanih dina, ili pripovedno-poetsko-esejistickom ciklusu U polarnoj noci Milana Orlica. Kada je rec o prozi Milana DJordjevica, veze sa stihovanim govorom mogu se uspostaviti na vise ravni, u prvom redu na tematsko-motivskoj (ljudska i spisateljska usamljenost kao egzistencijalni izbor, ali i nuznost, jetka kritika drustvenih, nacionalnih i civilizacijskih koordinata beogradsko/balkanskog prostora cemu je suprotstavljen neki astralni, najcesce suncani juzni, sumatraisticki predeo, razoblicenje pogubne totalitarne ideologije koja ljude, kako je govorio Kis, svodi na "upotrebnu vrednost", ekstaticna opijenost zivotom / Seksualnoscu, ali i svest o neumitnom prolasku vremena i stalno prisustvo memento mori). Na stilsko-retorickom nivou, autor produbljuje osnovne intencije zbirke Pustinja, jos vise naglasavajuci svoj estetski i artisticki odnos prema jeziku, pre vega melanholicni stimung, sinestezijska prozimanja slika zvukova, mirisa, boja i ukusa, promene u recenicnom ritmu, izrazita metaforizacija unutrasnjeg, subjektivnog dozivljaja koji se, kao kod modernista, uvek projektuje u nekom zudjenom, metafizickom pejzazu. S druge strane, kontrastni dozivljaj sveta (tisina nasuprot kriku, izolovanost od zivota i javno, kriticko angazovanje u njemu, lepota i gnusoba, ozarenost i zgadjenost, molitva i psovka, jednom recju glib i vedrina), inicirao je autorovu odluku da se posle zatvorene, harmonicne forme kojom zavrsava zbirku Pustinja oproba u nekoj vrsti fingiranih autobiografskih tekstova, pa i onih o drugima, opredelivsi se za kratku, lirsku prozu razlicite narativne pozicije (najcesce u "ja" formi, ali i u trecem licu, pa i u formi obracanja, nekakvog zamisljenog dijaloga sa sobom/drugima). I upravo je ova autobiografska odrednica ja/drugi mozda presudno uticala na DJordjevicev prelazak sa jezika poezije/stiha, na jezik proze/diskursa. Na ovakvo tumacenje navodi autorov moto sa pocetka knjige, zapravo jedna recenica iz pisma prijatelju T. S.: "O sebi govorim kao o drugome, a o drugima kao o sebi". I u prvom i u drugom slucaju moguce je prevodjenje na opstiji nivo pripovedanja i stvaranja potrebne distance, kao i lirska interiorizacija onih "drugih". Od cetiri prozna ciklusa knjige Glib i vedrina ("Izgnani, odbaceni, usamljeni", "Skoro nevini", "Hrana" i "Ime"), prvi obimom zauzima gotovo polovinu knjige i najbolje ilustruje prethodno izrecenu autorovu opasku, i to kroz fikcionalizaciju biografskih elemenata kultnih umetnika dvadesetog veka, pri cemu je DJordjevicev izbor pao, izmedju ostalih, i na Kafku, Trakla, Mandestaljma, Ahmatovu, Cvetajevu, Artoa, ali i na Savu Sumanovica, Boru Stankovica, Disa i Crnjanskog. Izbor po srodnosti duha, stvaralackog opredeljenja i tragicnoj izopstenosti iz sveta potencirao je osnovnu DJordjevicevu ideju ovog, narativno ajhomogenijeg ciklusa "sudar svemocnog, slepog nasilja i nemocne plemenitosti". Koristeci razlicite pripovedne forme za ove kvazi (auto) biografske fragmente (dnevnik, kratka prica, pismo, reportaza, svedocenje/dokument, parabola), Milan DJordjevic u literarizovanim figurama najtragicnijih umetnika vidi svoje vlastito prokletstvo pesnika s kraja veka, i svoju nemoc, i stoicku izdrzljivost u opiranju svim formama nasilja (ideologije, medija, nacionalisticko-sovinisticke zaslepljenosti, kica, niskog morala, ljudske otudjenosti). Umetnost i posebno poezija zrtve su totalitarnih ideologija nasega stoleca o cemu su samo mogli slutiti, recimo, Traklova ili Crnjanskova generacija. DJordjevic u tekstu Pesoa de Lisboa kaze da je ovaj veliki umetnik svoje ludilo dozivljavao kao "vrt, uzivanje i slobodu", protiv vecitih fantoma, tri pocinioca zlocina "Neznanja, Fanatizma i Tiranije". Biti u krajnjoj liniji pesnik zivota, Sveta kao jos neprocitane knjige, a pri tom, poput Crnjanskog, biti osudjen na vecito lutanje izmedju "gliba i adzemaljske vedrine", jeste pozicija iz koje Milan DJordjevic najcesce oblikuje ne samo autenticnost vlastitog dozivljaja sebe i sveta, vec i duhovne koordinate ove nase "balkanske pustinje". U tom smislu, ponekad je blisko dovodjenje u vezu jednog univerzalnog i jednog regionalnog, lokalnog konteksta pomalo prebrzo i eksplicitno izvedeno, pa se stice utisak doslovne alegoreze. Povremeno se autor, kao na primer u prici o Benjaminu (Usamljeni setac), licno oglasi nekom opaskom o nasim prilikama, sto remeti narativni ritam fikcionalizacije sebe u drugom. Medijalnu poziciju izmedju literarnih junaka i "ja" forme ima sledeci ciklus pod naslovom Skoro nevini u kojem autor kriticki progovara o kulturnim fenomenima danasnjice, postepeno otvarajuci prostor za tematizaciju svog vlastitog pogleda na svet. Autorov ton dobija cesto polemicki zamah obracanja filistarsko-seljackoj sredini kojoj imponuje Vodja i obezlicena sila nasuprot profinjenoj psihologiji individualizma koja neprestano ima svest o svom propadanju i kretanju ka smrti (Svetac). Alegorijska transparentnost crtice "Klovn" nadoknadjuje se ispovednim, autorefleksivnim, autobiografskim zapisom "Gubitnik", u kojem autor sebe dozivljava kao "zatocnika i zatocenika samoce". Kao nekoga ko vecito luta, putuje, i na tom putu dolazi do epifanijskih otkrica. Treci ciklus pod naslovom Hrana vezan je za pounutrasnjenje autorovog dozivljaja sveta i predmetnosti, kao izvorista zanosa I patnje, cutnje i vriska, kao bezgranicna, neodgonetnuta lepota i slast. Svet, cija je metafora pustinja, nije samo prostor nistavila I svetlece praznine, vec i nevidljive punoce, elejske potpunosti i samo-svrhovitosti, metafizicki, tangijevski pejzaz u kojem stvari, bas zato sto ih nema, vecno traju: "mesto potpune usamljenosti mog i tvog tela, prostor divne uzaludnosti, vrhunac na kome se suse i u kvarcnom blistanju zamiru zemaljsko i ljudsko. Kao hladni odsjaji na ostrici". Ljubav, erotika i seksualnost metafora vode kao Vecne zenstvenosti) takodje dopunjavaju ovo ekstaticno, nepatvoreno predavanje Svetu premda bi autor, inace brizljivi stilista mogao da smanji frekventnost slike "nagog zenskog tela" (bilo u funkciji poredjenja ili metafore). Takodje, DJordjevic kao da unutar proznih iskaza hotimicno zapisuje stihove, i to rimovane, pa imamo ovakav slucaj, koji je mogao drugacije formalno realizovati: "Nisam niciji dar, niciji praznik ni zar. Hod mi nije ni raciji, ni krzneno mek, tigrasto maciji". Uopste, izvesna formalna monotonija povremeno promine zbirkom (tu je izuzetak, recimo, kratka prica o Artou "Nanaki"). Zavrsni ciklus Ime tematizuje probleme fenomenologije imena kao necega sto je istovremeno i prisutno (duhovna supstanca) I odsutno (ime kao oznaka za nesto sto postoji i nestane). Autor ovome prilazi upravo iz pozicije sumatraistickog svesaglasja "Prozimaju se vremena i prostori, dani i noci, jedan drugim se hrane, jer sve je jedno, a jedno sve." (Isto). Mistika imena povezuje se u crtici "Knjiga optocena olovom" sa mistikom slova koje oznacava "odredjeni deo onog nasim culima dosegljivog, kao i onog nedosegljivog prostora". Jer, dosegljivi prostor se moze osvojiti gledanjem. Makar ono trajalo i hiljadu godina. dosegljivi prostori pripadaju prici, pripovedanju, katkada istrosenim metaforama. Slovu sveta. Bojana Stojanovic Pantovic
