Fuga o ljubavi

12.12.09 Politika

Prateći svog junaka na pohodima napuštenih kuća, ili tek obnovljenih crkava, na obilascima peštanskih antikvarnica, i navodeći ga da se kreće kroz stihove Hadrijana, Šekspira, Kitsa ili Giljena, kao kroz ulice dobro poznatog grada, pisac Fuge o ljubavi nastoji da ukaže na genezu modernih nivoa osećajnosti
Roman Sesara Antonia Moline Fuga o ljubavi („Arhipelag”, 2009, prevod sa španskog Biljana Isailović) neobičan je književni poduhvat. Mozaične je strukture, sastavljen iz više različitih fragmenata koje povezuju glavni junak, tema i vrhunski pogođena unutrašnja muzikalnost teksta. Komponovan, dakle, po principu muzičkog oblika fuge, ponavljanjem istog u različitim slobodnim varijacijama, napisan je kao ispovedno svedočenje glavnog junaka o sopstvenom iskustvu traganja za činiocima ishodišta ljubavi, tokom svojih inspirativnih pohoda na poznate i nepoznate delove sveta, uz evokaciju različitih vremena.
Taj peripatetični pesnik, novinar, radoznali istraživač, erudita, pravnik, levičar, poznavalac i recitator poezije, uz to i neumorni putnik, u stalnoj je hermeneutičkoj potrazi za osećajnim korenima ljubavi, odnosno za tačkom u kojoj se seku silnice, recimo, primordijalnog ljubavnog praska. Nalazeći za to uporište u navodima iz obimne pesničke lektire, on se nada da će mu se naznake za to otkriće ukazati slučajno, kao znakovito iznenađenje za koje mora biti spreman, stoga budno osluškuje, upija i pažljivo ispituje svaki nagoveštaj koji bi potvrdio poetski iskaz kao gradivnu činjenicu osećanja. Zato su njegova putovanja prave male intimne ogledne ekspedicije.
Na izvesna mesta stizao je vođen slučajem („Nevoljno sam upoznao Boliviju”), pa iako se bio uputio u sasvim drugom pravcu, upravo tamo otkriva važne simbole dvojstva ljubavi u vidu anđela nežnosti i anđela ratnika. Češće hodočasti, smišljeno sledeći izazov poetskog opisa („Gradovi i opet gradovi, pamtim gradove, kao što pamtim ljubavi, napisao je Valeri Larbo”). Nekad mu kao vodič služe zanimljiva istorijska svedočanstva i naučne knjige u kojima se, kako kaže, „znalački prepliće lično i naučno”, kao u životu ljubavno i stvarno. Isto tako ga privlače daleki predeli drugih kontinenata i, nikad do kraja odgonetnuta, tajnovita predanja iz prethispanskog vremena, kad su, po verovanju drevnih naroda, postojali bogovi odgovorni za svaku oblast ljudskog života i prirode („bog kukuruza, Pitao-Kosobi, Pitai-Šikala ili Pekala, gospodar snova, kao i ljubavi i raskoši”). Bogovi su, dakle, bili agensi reda i nereda, opstanka i propasti, lepote i njenih antipoda i, naravno, ljubavi koja zajedno sa snovima i raskoši spada u resor istog božanstva. Promene bolne i bezbolne učinile su da u međuvremenu sve te božanske nadležnosti padnu na čoveka. Zaista težak i pretežak teret. Pisac nam, međutim, otkriva kroz doživljaje svog junaka da ima ljudi koji su odbili da preuzmu to breme odgovornosti. U predelu oko meksičkog grada Oahaka na padinama ispod vrha Monte Alban, potomci naroda Sapoteka još nisu napustili poetizovano verovanje u paprat vaskrsenja, u zagrobnu seobu duše i moć boga smrti Pigitisinje koji se prikazuje u obličju slepog miša. Možda je zato taj deo sveta česta destinacija u snovima pisaca i filosofa.
Fuga o ljubavi, međutim, nije putopisni roman, već proza o važnosti detalja i potrebe da ga lično uočimo i ispitamo, ne obazirući se na saznanje da „ko umnožava znanje, umnožava bol”, ili čineći to uprkos njemu. O prepoznavanju finih činilaca složene poruke u onim stvarima koje obično nemilice previđamo, zatrpani već prihvaćenim modelima njihovog tumačenja („Važnost reke ne zavisi od njene dužine, nego od njene dubine”). Zatim o poverenju u značaj postojanosti zagonetnog, nasuprot krhkoj prolaznosti nasilnih rešenja. A pošto je svako rešenje ujedno i smrt zagonetke, formula ljubavi je, zapravo, perpetuum iznenađenja. I zato je, kako kaže junak, „jedino ljubav dovoljna sama sebi, njoj je stran svaki sistem proizvodnje, kapitalistički, ili marksistički, ona ne nudi dobrobit ni velike viškove vrednosti, te je tako najveći revolucionarni pokret”.
Prateći svog junaka na pohodima napuštenih kuća, ili tek obnovljenih crkava, na obilascima peštanskih antikvarnica, i navodeći ga da se kreće kroz stihove Hadrijana, Šekspira, Kitsa ili Giljena, kao kroz ulice dobro poznatog grada, pisac Fuge o ljubavi nastoji da ukaže na genezu modernih nivoa osećajnosti („Duša se oslobađa tela i silazi do ponora...”, „tuga je etrurska muza”), svestan da je sve što znamo i osećamo toliko promenljivo, privremeno i mnogostruko. Nama se čini da smo kreatori, stvaraoci i izumitelji, a mi se, u stvari, samo uživljavamo, uslikavamo i učitavamo u ono što smo nasledili.
Svedočeći o svojim doživljajima, u kojima se neposredno iskustvo, pokrenuto slobodnom asocijativnom energijom, prepliće sa eruditskim i ličnim reminiscencijama, junak romana Fuga o ljubavi dospeva u misaoni i stvarni prostor u kojem se činjenice zbilje i nadzbilje čudno ukrštaju i povezuju uzrokujući sasvim neočekivane pojave i događaje. To su, zapravo, predeli u kojima su postojane jedino zagonetke.
Sesar Antonio Molina je majstor pripovednog očuđavanja teksta koje postiže skokovitim unutrašnjim ritmizovanjem opisa zbivanja u proznom iskazu. U dvadeset poglavlja svog romana onznalački smenjuje mirne narativne pasaže i začudnim iznenadnim preokretima zbivanja i radnje, smelo se poigravajući zaumnim i nadumnim varijacijama stvarnih i nestvarnih podataka, svestan da ma kakvo da je naše znanje o prirodi i zagonetki ljubavi, ono se sasvim sigurno ne nalazi u patetičnom poetskom sažetku njenog opisa, a još manje u već prilično oveštalom ironičnom otklonu od njega. Uostalom, fuga je muzički naziv za ponavljanje istog u varijacijama, ali latinska reč fuga fugae znači bekstvo.

Vida Ognjenović