Francuske ludosti

22.06.04 Blic

Kao pravog predstavnika antibalzakovskog, novog romana, Solersa ne interesuju ni fabula, ni junaci. Jedini „dogadaj“ u „Francuskim ludostima“ jeste upoznavanje pisca sa već odraslom kćerkom čije je ime, nimalo slučajno, Frans. Odatle kreću dva tematska toka, prvi, koji, provocirajući mogucnost tradicionalne fabule, budi kod čitaoca sumnju da između junaka postoji rodoskvrni odnos, i drugi, u kome otac i kćerka vode dug dijalog o literaturi. Združeni, ovi tokovi na tipičan solersovski, rugalačko–ozbiljni način, govore o estetici i o moralu u književnosti i savremenom svetu. Zbog filozofskog ubeđenja da je nemoguće ne biti subjektivan, Solers ne kreira ličnost naratora, već pripoveda u svoje ime, što stvara utisak da se tekst piše sam od sebe, bez kompozicionog osmišljavanja. Ostavljajući dijaloge na nivou nesređenih, nagomilanih misli i reči on, sa jedne strane, otelovljuje ideju o slobodi mišljenja svakog učesnika u konverzaciji, a sa druge, egzistencijalističku opustošenost savremenog čoveka (zbog koje otac i kćerka samo posredno razgovaraju, preko citata iz Vijona, Molijera, Remboa), koja kod njega ne pobuđuje očajanje, već otpor konformizmu. Doživljavajući savremenike kao „pobunjene lutke koje izlaze noću iz svojih kutijica“, a koje mogu da prenu samo jaka uzbuđenja, autor nas namerno skandalizuje nagoveštajima rodoskvrne veze oca i kćerke, čime posredno odbacuje mitomaniju kao pretnju slobodi duha. Karikirajući, u liku biografa Saula, profil književnog kritičara koji se više bavi piščevim životom nego delom, Solers izriče sumnju u mogućnost udela književne kritike u stvaralačkom procesu, a književnost poistovećuje sa etikom čiji bi temelj bio u tako kolebljivoj kategoriji kakav je ukus.

Vesna Trijić