Fantomski bol

21.02.06

Vavilon

Kada bi se pisac Basara pitao, rekao bi sasvim sigurno da je u pitanju još jedna zavera koja se sasvim očekivano, sledeći njemu drage puteve apsurda, mimetički prelila obrnutim tokom iz njegove proze u sam život, te dve alhemičarske retorte u kojima svaki pisac po sopstvenoj recepturi tvori magijske svetove.
Naime, njegova najnovija prozna knjiga "Fantomski bol", otkako je objavljena u izdanju Oktoiha I otkako se pojavila se na poslednjem Sajmu knjiga, kao da je preuzela nešto od fantomske prirode iz naslova. Iako materijalizovana na jednom prostoru, ona je u domaćoj javnosti za mnoge još uvek nevidljiva I nepostojeća ili se pak vešto skrivaju saznanja o njoj.
Ovakav tretman njegove poslednje knjige, sasvim se I uklapa u pseudo mističko-ezoterijski sadržaj pet basarijanskih pripovesti o pet ličnosti-junaka, Jakobu Bemu, Eri Milivojeviću, Davidu Albahariju, izvesnom Demijanu Arhontoviču, čoveku koji je srušio Vavilonsku kulu (naglasimo da su inicijali isti kao I Albaharijevi!), I, navodno, majci samog autora. Svaki od ovih likova ostvaruje svoj životni koncept kroz nizove aporičnih postupaka u prepoznatljivom maniru Basarine nesputane literarne igre.
Jakob Beme, nemački filozof I mističar Iz 16. veka, koji je tvrdio da znanje treba tražiti u sebi I da čovek sadrži čitav svet, odrava se u životu jedući Isključivo hartiju, tj. sopstvena dela, odnosno, hraneći se znanjem u bukvalnom smislu. Era Milivojević je predstavljen kao mistik i Niče konceptualizma – slikar koji odbija da slika. Lik i delo Albaharija ili kako ga naziva velikog maga Albaharija, Basara koristi u panegiričkoj priči da još jednom potvrdi sopstvene poetičke smernice, ali I da doda još jednu, ključnu opservaciju da je pisanje mistični čin prevodjenja, dekodiranja unutrašnjih sadržaja.
Sve priče su napisane kao rableovska alternativna istorija i predstavljaju zavodljivu mešavinu fikcije, mistifikacije, ezoterije i istorijske faktografije u kojoj je sve kao privid, moguće I dozvoljeno. Poput filmskih napomena, "svaka sličnost sa stvarnim ljudima je slučajna" ili, prevedimo to na jezik literature: mimezis kao prozni diskurs je Basarin prozaistički neprijatelj br.1, te i u ovoj zbirci sve podleže sumnji, ironiji, relativizmu, varljivosti. Brojni paradoksi, alogizmi I mistifikacije utiču na književno stvaranje paralelne stvarnosti u kojoj se kalamburski ukrštaju strogo kontrolisana mašta sa bizarnostima ovog sveta. Humor koji iz toga proizilazi je humor apsurda koji iako ima komički efekat, u svojoj osnovi funkcioniše na etičkom nivou, opirući se I relativizujući autoritete, ideologije, pokornost, naučnu ozbiljnost ili teorijsku okoštalost.
Ipak, provokativnost Basarine proze, sasvim sigurno nije razlog za zaobilaženje ove knjige jer se I do sada pokazalo da je izuzetnost piščevog talenta, prepoznatljivog i u ovoj zbirci, uvek nailazila na nedvosmislenu podršku I kritike I čitalaca.
Sam Svetislav Basara verovatno bi ovu nedoumicu mogao prokomentarisati u konceptualističkom ključu, poput Ere Milivojevića, ili slično Kristijanu Boltonskom još jednom od svojih likova, na čije reči nas Basara podseća, "Uloga I cilj umetnika je da nestane. Ja više ne postojim." Moguća je I mistična verzija koja bi bila još primerenija ovom slučaju fantomske knjige, istovremeno prisutne a nevidljive. Da bi se otkrila, možda odista zahteva nove čitalačke moći istinskih literarnih magova-posvećenika Basarine proze. A možda je I to iluzija...

Jasmina Vrbavac