Evropa na rogovima bika

09.04.05 Politika

Još od svoje druge zbirke Mitologije (1988) koja je jedan od ugaonih kamenova u artikulaciji postmodernog horizonta srpskoga pesništva, Staniša Nešić (1956) ispituje mogućnosti jednog složenog mitopejskog projekta. On podrazumeva obnovu duge pesme ili Ginzbergove "apokaliptične poeme" , tog savremenog epa u kojem se sustiču mitska, istorijska, kosmološka, fizikalna, religigiozna i kritičko-dokumentarna dimenzija pevanja. Nešić pripada retkim pesnicima koji su na kreativan način uspeli da sintetizuju ekskluzivnu zapadnu modernističko-avangardnu tradiciju XX veka oličenu u poetikama Jejtsa, Eliota ili Paunda koje baštine kolokvijalni govor i slobodni stih sa besedničko-liturgijskim žanrovima vizantijske i stare srpske književnosti moćnog retorskog naboja.

Ova tendencija, koju je pre Nešića na tako sugestivan način u srpskoj poeziji znao da otelotvori možda još jedino Ivan V. Lalić, razvijala se potom u zbirkama Bdenje (1990) i Tavorska svetlost (1997), kao i u hibridnom delu Pevanja o haosu (2002). U najnovijoj zbirci Evropa na rogovima bika čiji podnaslov glasi "Fantazmagorija ptičje perspektive sa muzama i neophodnim beleškama" , autor je otišao korak dalje u reinkarnaciji epskog modusa pevanja. I to na taj način što je pekićevskom metodom fusnota, zapravo faktografskim „razjasnicama” pojedinih mitoloških pojava i citata osnovnoga teksta dodatno osnažio poetsko-simboličku viziju oblikovanu kroz devet dužih poema, koje nose imena devet antičkih muza. A te razjasnice nisu ništa drugo nego rečničke i analitičke odrednice iz područja ekonomije, politike, finansija, tzv. kulture „globalizma”, koje predstavljaju svojevrsno naličje ugašene svetosti poetske reči - i njenu pragmatičnu i nemilosrdnu povezanost sa savremenim Mamonom i Molohom.

Idejno ishodište Nešićeve Evrope predstavlja sumorno i kritičko sumiranje i preispitivanje sveta (post) modernih funkcija, u kojem svaka stvar i pojedinac imaju svoju mehaničku i upotrebnu vrednost. U razdešenom sistemu, gde „nigde nema centra” jer svuda je samo periferija usled razorne vladavine Moloha i Kiborga, jedina stvarnost jeste - stvarnost duhovne manipulacije. Zbog toga, odleteti sa Balkana negde u „Evropu” svakako ima svoje tehnološko opravdanje i smisao, ali je onaj dublji, egzistencijalni i etički razlog ozbiljno narušen i doveden u pitanje: „Drevni Heleni majstori falsifikata / kada su u pitanju bogovi i traktati o slobodi / gube korak u novom poretku evropskih bogova / Evropska banka za obnovu i razvoj vrhovno je /božanstvo / koje bez prestanka guta mnoge i raznovrsne žrtve / Zevs više nema šta da traži / Temelji morala nisu više na zemlji već u / vazduhu” (Uranija, 1).

Pesnik se oglašava kao reski letopisac i hroničar evropskog civilizacijskog beščašća, kao svedok, učesnik i savremenik ljudskih nastojanja da bezuspešno promene vlastitu sudbinu i kao prorok koji u različitim obličjima zaziva zanemelog boga u ime ponovo oživljenih etičkih zakona. Tematizacija razlike između tzv. civilizacijske i estetske moderne omogućava Nešićevom nomadskom lirskom glasu postupke ulančavanja, arhiviranja i oneobičavanja asocijacija i činjenica o savremenom evropskom svetu, razlažući ga i sklapajući tu pred nama, pod budnim okom devet antičkih muza umetnosti i nauke : „Čula su izgubljena u tamnoj šumi na obali / umesto jednog u istom trenu žive tri Ja / odblesak u lavirintu klon u domu i eterična / senka /negdanjeg Ja sputanog mrežom budućeg” (Terpsihora, 1).

Jer Evropa je i nastala kao rezultat nasilnog čina Zevsa koji je preobražen u bika na leđima odneo u more Agenorovu istoimenu kćer, dok danas čitav Stari kontinent biva izložen tiraniji „Kiborga zlatnih rogova”, čeda s onu stranu Atlantika. Ono je prema Nešićevim beleškama „biće koje obično ima organsku platformu sa složenom tehnološkom superstrukturom - virtuelna svest je transfer bića u digitalni oblik, tako da ono može postojati u informatičkim pejzažima”. To znači da je informatička mreža prirodno leglo Kiborga koji na taj način pomalo ulazi u svačiju svest modelujući je prema vlastitom, lažnom odlivku.

A ovo vodi sve većem raskolu između agresivnog napretka izraženog u broju mrtvih i nekadašnje prepoznatljivosti Evrope kao kolevke umetnosti i duhovnosti. Jer, ako je u osnovi mitologija, starih i novih, pohranjeno sećanje i zapis Mnemosine, ako nas usamljeni Gospod čeka na kraju vremena a uplašeno dete sedi na ruševinama hrama, ispod oblaka otrovne Crne Gljive posle koje nema ničega i nikoga - kakav će biti naš ljudski svet u tami zaborava, u atomskoj senci Nevidljive Svetlosti ?

Bojana Stojanovic Pantovic