Drug Petar Pan

08.09.07 Politika

SAVREMENA PROZA
Dve knjige u bogatoj bibliografiji Nemanje Mitrovića (Pariz, 1960) sadrže u svome naslovu reč san, već prepoznatljivo mesto kada se govori o proznom opusu i poetici ovog pripovedača. Iako kraj „Druga Petra Pana” nema te reči, ispostaviće se da je cela najnovija knjiga zapravo jedno snevanje, ili pre zbunjujuća i strašna noćna mora koja će se prilikom buđenja učiniti tako stvarnom. A šta ćeš veću jezu od toga, pogotovo ako si zaspao uz bajku, pored sna takođe vrlo bitno mesto u slučaju „Druga Petra Pana”.

I bajke umeju da budu jezive. U njima često ima poneko zrno graška jeze koje zna da se poput čudovišnog pasulja uspentra do tmurnog neba. Zbog toga valjda pripovedač najnovije Mitrovićeve knjige na osamnaestoj strani jedva uspeva da sasluša priču za laku noć. „I mučeći se tako, živeli su dugo i srećno, okruženi bezbrojnom nestašnom decom, unucima i praunucima – završava Mama priču, a ja, srećan što je već jednom zaćutala, odmah padam u san.”

Tek tu počinju muke. Svaki san je zbunjujući koktel doživljaja koje Mitrovićev pripovedač bez cenzure iznosi pred čitaoca. Iz perspektive deteta, sa Mamom i Tatom kao glavnim epizodistima, on započinje svoju priču o odrastanju, bez linearnosti koju san ne trpi. Nemanja Mitrović zato, bar kada se o tom aspektu njegove knjige govori, uspeva da pred čitaoca rasprostre jedan uverljivi scenario za snevanje. Pripovedač, u ogoljeno prvom licu, nudi čitaocu – koji će tek kasnije posumnjati da se možda radi o snu – čitav niz pomešanih i isprepletanih doživljaja, s kojima bi se i doktor Frojd poprilično namučio. No, pored Sigmundovih omiljenih tema, te Mame i Tate, tu je i drug Šević, koji bi knjizi mogao dati i neke „političke dimenzije”.

Epizodisti su Kapetan Kuka, Petar Pan, Crvenkapa, Eskimi i mnogi drugi junaci koje su podsvest i fantastika sasvim izmešale, a pripovedač iskoristio za slikanje te papazjanije zvane odrastanje, zvane – ceo život. Na crnoj lađi, koja je izronila iz zemlje, glavni junak putuje na brodu Kapetana Kuke koji kao da je pun nekakvih crnih sećanja, sanduka punih banalnosti i sirovosti stvarnog. Brod putuje pod gusarskom zastavom, kormilo okreće kuka Kapetana Kuke. „A ova šiljata kuka, zar to nije večiti znak pitanja”, pita se pripovedač na samom kraju. Šta on traži? Da li belinu i čistoću Severnog pola, dok ga grobar grabuljama vadi iz groba?

Pred svakom od slika koje nam nudi Nemanja Mitrović mogli bismo stati i dugo razmišljati. Najupečatljivije slike su one koje pisac uspeva da naslika pesničkim jezikom u gotovo gotskoj atmosferi. Kada to ne učini, čitalac se suočava sa nizom banalnih, sirovih opisa i sa jednim za literaturu poprilično slabim humorom, koji je bliži vicu nego prozi. Takvi delovi kvare tu horor-lirsku lavinu doživljaja iza kojih se zaista otkrivaju neka „večna” pitanja. Čini se da pisac ne posvećuje istu pažnju svim delovima svoje knjige. Neki od dijaloga su dobro napisani, dok su drugi suviše banalni, smemo li reći: suviše bliski svakodnevnom razgovoru!?

Knjiga je i na planu motivacije sasvim šarena. Neki od motiva su sjajno uvedeni i njihova metaforična snaga tera čitaoca da stane i da se još jednom vrati na neke od rečenica, da bi potom naišao na neke od slika koje ovoj knjizi, možebiti, i nisu od naročite koristi. Moglo bi se reći da neke od tih mana doprinose tome da osetimo atmosferu sna u celini, ali bi knjizi svakako prijao nešto rafiniraniji humor, stilska i motivacijska ujednačenost, što bi pojačalo dobru ideju Nemanje Mitrovića koji se i ovom knjigom – knjigom koja svakako nije najbolja u njegovom opusu – izdvaja kao sasvim osoben pisac, sa poetikom i temama koje zauzimaju posebno i drugačije mesto u svetu savremene domaće proze.

Mića Vujičić