Dole kraj reke

08.02.20 Danas

U pesmi Down By The River Nil Jang peva o tome kako ubija devojku pored reke.
On nije jedini koji je tu fantaziju pretočio u reči unutar (jezičko-muzičkog) umetničkog dela.
Jedan od meni dražih primera iz predromantizma – na kraju Razbojnika, Karl Mor kao vođa razbojnika uzima na sebe da ubije svoju voljenu Amaliju, on prvi među jednakima ispunjava fantaziju svih pristunih obraćajući im se rečima: “Za vas sam zaklao anđela“.
Mogli bismo tako u nedogled jer nasilje nad ženama dobija svoju institucionalizaciju upravo kroz umetnost.
Ono se čini tobož u ime viših ciljeva.
Ono ima svoj razlog, a kad je tako, onda možemo i da ga razumemo.
Naravno, kako argumentuje Žan Ameri, ili ako vam je bliže, Filip David u Kući sećanja i zaborava, razumevanje je korak do oprosta.
Što jeste ljudski i božanski, samo ne treba da zaboravimo da je bog muško, a i kad se kaže ljudi, nije sigurno da se misli na žene.
Roman Edne O’Brajen Dole kraj reke, u prevodu s engleskog Bojane Dodić (Štrik, 2019) veoma je uspešan primer kako dolazi do te lagane institucionalizacije nasilja, štaviše čitave mobilizacije jednog patrijarhalnog, a samim tim i pokvarenjačkog društva, koje se brani napadom na najslabije svoje članove – obespravljene devojke.

Roman je zasnovan na istinitom događaju s početka 1990-ih u Irskoj.
Otac je silovao ćerku, ona je ostala u drugom stanju, a budući da je u Irskoj zabranjen indukovani pobačaj, devojka odlazi u Englesku kako bi abortirala, ali se za to pročuje i onda usledi mobilizacija društva koje naravno osuđuje devojku, a ne misli o tome ko je mogući otac deteta.
Ako želite da saznate kako se roman završava, moraćete da pročitate knjigu, a ovde su neke natuknice o načinu na koji iskusna spisateljica vodi priču i s koliko je veštine u tekst inkorporirala ono što je zapravo neprepričivo i neispisivo.
Nije teško pretpostaviti da je Dole kraj reke roman o traumi koju Meri, glavna junakinja, doživljava, najpre od oca, a potom i od onoga što bismo mogli nazvati zakonom oca, odnosno od društva, i naposletku države.
U tom smislu Edna O’Brajen je načinila odličan izbor i tekst spakovala u kratke jezički prenapregnute scene.
Drugim rečima, ona ne priča i ne prepričava već koristi različite tehnike unutrašnjeg monologa, doživljenog govora i dijaloga kako bi pustila Meri da svoje doživljaje predstavi na adekvatan način, a da ih ne prepričava.
Jedan od načina jeste i uvođenje velikog broja epizodnih likova s kojima Meri stupa u kontakt – mladi muzičar u Dablinu, Mona, devojka s klinike u Engleskoj, Tara i njena majka samo su neki od primera kako je moguće da se sazna priličan broj detalja a da se autorka pritom ne upetljava u dosadna prepričavanja i rekla-kazala situacije koje je onomad još ismejao Pirandelo.
Možda je ključna stvar kako iskazati neiskazivo a pritom ostati jasan jer nije cilj sakriti istinu.
Naprotiv, zasnivajući roman na istinitom događaju Edna O’Brajen je sebi na izvestan način i olakšala i otežala stvar.
Olakšala jer su oni koji su zainteresovani već mogli da se informišu o tome šta se zaista dogodilo, odnosno nije morala da se muči s pitanjem fabule i sižea.
S druge strane, nije mogla da izmišlja u onim stvarima koje su ključne, a to ume često da bude prepreka za pisce, posebno kad se radi o delikatnim stvarima kao što je nasilje jer je to vrlo sklizak teren gde s jedne strane stoji provalija pornografizacije, a s druge provalija patetike.
Ona je uspela da se sačuva od obe tako što je koristila poetske slike koje se ne bave direktno opisivanjem onoga što je odvratno, ali nedvosmisleno smo uvereni da se to događa.
U dve scene nasilja oca nad ćerkom imamo samo veoma uverljivo opisano njegovo udvaranje i zatim njen doživljaj neposrednih posledica nasilja.
Sam čin ostaje neiskaziv upravo da ne bi došlo do jednog od mogućih porkliznuća, takođe i zato što je poznat čitaocima i nema potrebe opisivati ga, kao i zbog toga što poput drugih trauma narativa sam izvor traume uvek ostaje mesto neiskazivog.
Moguće ga je tehnički opisati, ali emotivno ne.
Nažalost, društvo u kojem živimo, premda nominalno veoma daleko od irskog od pre tridesetak godina, u mnogo čemu nalikuje na njega.
Borba žena na pravo da odlučuju o sopstvenom telu smatrala se gotovom.
Vidimo da je u mnogim zemljama, međutim, ona ponovo aktuelna, a čini se da je i kod nas vrlo slična situacija.
Zalaganje za porodične vrednosti, insistiranje na predvojničkoj obuci koja se ovih dana izvodi u čitavom sistemu srednjeg obrazovanja, autoritarni metodi vladanja, bliskost s crkvom, strah od bele kuge, sve to podgreva atmosferu u društvu koja nikako neće ići naruku ženama.
Pre će biti obrnuto.
I još, urušen sistem vrednosti, neslobodni i tabloidizovani mediji, anestezirana omladina, sve to dodatno onespokojava.
Zbog toga je pojavljivanje knjige poput Dole kraj reke zaista važan društveni, a ne samo umetnički događaj.
Vladimir Arsenić