Dečaci su često dotrčavali u goste čika hemičaru. Igor je po čitave sate sedeo na pragu šupe za čamce i stalno zadavao hemičaru naučna pitanja iz njegove struke: može li da načini prozračnom krokodilsku kožu? Ako slon sedne u koprive, da li će mu ostrag iskočiti bubuljice? Da li je istina: da zmijska koža ne može da sagori? Da li je ženska koža dobra za doboše? Itd.
Čika hemičar da ne bi ozlojedio dečka, odgovarao je potvrdno na sva pitanja.
Miška je veći deo svoga života posvetio privredi. Čas je hranio zečeve, čas je Hrizantemu trebio od buva. Čas je merio grožđe za amerikanke koja čavrljaju u vinogradu (na lozama su još negde ostali nedirnuti grozdovi muškatla); ako je amerikanka simpatična dodaje grozd više, ako liči na kamilu - onda ubere lošije grožđe... Čas gradi u žbunovima klupe za odmor i tako isčukiva ekserima, da nikome više ne pada napamet na njih da sedne ko je jednom seo... Ali u šupu za čamce on je dolazio svaki dan. Donosio je tamo čas grožđe, čas patlidžane, čas tikvice. Zabaci kotaricu na obramicu i postiđeno progunđa: „Danas posle ručka imaćemo olimpijske igre. Hoćete li igrati? - Razume se, hoćete”. I iščezne u obalskim stenama, kao gušter kome su stali na rep.
I eto treće veče kako čika hemičar sedi usamljen u svojoj šupi, šeta proplankom pored šume, obilazi krastave stene oblivene morskom solju i ništa ne može da razume. Gde su se dela ta deca? Ne ležu valjda na spavanje zajedno sa kokošima? Ili su se zbog nečega uvredili, pa hoće da prekinu diplomatske odnose? No razume se, ona su ranije čitave dane presedela ili na pesku ili u šupi oko njega sa prekrštenim nogama... To poselo deca su zvala „Društvo dečjih naroda za rešavanje nerešivih pitanja”...
Deca su tu skoro posle kupanja pretresala pitanje, ko je korisniji: devojčice ili dečaci i tako su se bila razvikala da se Bob od straha sakrio pod čamac. Ali u vreme najveće raspre, da ne bi nikoga uvredio, čika hemičar je skočio i odjurio kao da ga je deset čireva zabolelo.
Treće veče gleda on usamljen na zapad, sluša kako borovi pevaju „piu-piu” i kako more pljeska po pesku. Da on nije rak pustinjak, šta lije?... Hemičar odlučno obuče zelenu seljačku kabanicu koja ne propušta vodu - kao da on i nije hemičar već žbun smreke koja se kreće - i nečujnim meksikanskim hodom šmugnu u gustiš u tražnju.
