Devojke iz kraja

21.11.07

U NOVOM romanu “Devojke iz kraja”, u izdanju “Alnarija”, Maša Rebić nastavlja teme započete prvencem “Sponzoruše”, prodatim u više od deset hiljada primeraka. Ovog puta, u fokusu su četiri obične “devojke iz kraja”, inače prisne drugarice koje žive svoje “male živote”.
- Beograd je toliko šarolik i nepredvidiv, da svako ko živi u njemu ne može da ga ne voli - kaže autorka romana Maša Rebić za “Novosti”. - Ja sam veliki lokalpatriota i obožavam Beograd, ali se on toliko promenio od vremena kad sam bila devojčica, pa tinejdžerka, devojka i sad žena. U različitim periodima života živela sam u različitim krajevima grada: kod Saborne crkve sam odrasla, na Zelenom vencu sam sazrela i sad s porodicom živim na Vračaru, pa centar ovog grada i ljude koji žive u njemu, poznajem jako dobro.
l “Devojke iz kraja” se razlikuju od “Sponzoruša”, zar ne?
- One su tipične devojke iz kraja - tipične Beograđanke. Imaju oko trideset godina, rade, izlaze, piju kafu, pričaju o seksu i muškarcima i maštaju o svojoj srodnoj duši koja ih sigurno čeka u nekom kutku ovog grada. I polako gube nadu da će se “onaj pravi” pojaviti...
l Ideja koja vodi sve četiri devojke jeste da budu srećne. Vi im kao pisac niste dali recept, ili grešim?
- Ova knjiga nije vodič za srećan život. Ova knjiga je samo realan opis vremena, ljudi i grada u kom živim. Ništa više. I ništa manje.
l Sa kojom od devojaka iz kraja biste se najlakše identifikovali, a koja od njih uopšte ne liči na vas?
- Ovog pitanja se najviše uplašim, moram da priznam, jer kad je izašla moja prva knjiga, svi su me identifikovali sa glavnom junakinjom. E, pa ovde imamo četiri devojke, pa znam da će me pitati, ili će sami pokušati da provale, koja sam ja, koja je koja... Već su počeli i da me pitaju koga sam opisala od poznatih muškaraca u romanu, koji su, inače, samo sporedni likovi. Nema tu mene u potpunosti. Ja nisam nikad bila sa nekim dvanaest godina, kao Asja, nisam bila nikad ni toliko dugo usamljena, kao možda Milica ili Tijana, i nikad nisam bila toliko opsednuta udajom, kao Dunja. I nemam tragičnu priču iza sebe kao neke od njih. Ja sam, u stvari, užasno dosadna. Ipak, sve četiri nose nešto moje, ali ja to sigurno neću javno otkriti.
l Vaše junakinje imaju dilemu, da li je važnija jedna prava ljubav ili dobra pobeda?
- Ako smo neuspešni na samo jednom polju osećaćemo nezadovoljstvo pre ili kasnije. Moramo pronaći balans između ljubavi, profesije, prijateljstva. Ne treba ničega da se odreknemo. Problem je u tome što je u današnje vreme to jako teško uraditi i onaj ko uspe da spoji sve važne stvari u životu je pravi pobednik.
l Roman iskreno, čak do intimnog, rasvetljava jednu generaciju gradskih devojaka, prepoznaju li to vaši čitaoci?
- Mislim da prepoznaju, a u to sam se uverila na Sajmu knjiga. Najviše knjiga sam potpisala devojkama mojih godina. Najviše pitanja su mi postavljale devojke od 15, 16 godina, a najviše pohvala sam dobila, verovali ili ne, od gospođa srednjih godina.


KUVAM I ČEKAM BEBU
- MA, niko od mojih bliskih ljudi, uključujući i mene, nema osećaj da sam popularna. Popularna sam onoliko koliko sam bila i pre knjiga. Samo pogledaj forume. Ti ljudi sve znaju. I gde sam išla u školu, gde sam radila, s kim sam bila... Ha, ha, ha. Ponekad je to jako smešno, ali ponekad te uplaši. Ali, mi smo mala zemlja i nema puno ljudi o kojima može da se priča. Kao što rekoh, ja sam dosadna - muž, deca, par drugarica, čak i ne izlazim više kao nekad. Sedim u restoranima, gledam filmove, kuvam, idem na Kalenić, pišem...


ZALJUBLJENI DRUGOVI
- JA, recimo, imam isključivo drugarice. I to jako malo, možda tri-četri. Teško bilo koga primam u svoj mali životni krug. Ali, koliko sam se razočarala u muška, toliko sam se razočarala i u ženska prijateljstva. S tim što žene, po pravilu, uvek budu zavidne i više te povrede.


HOBI
- KAD si pisac, svi misle da si ekspert za ono što pišeš i pitaju te za savet. Ja sama, ipak, ne mislim da sam pisac, već sve ovo gledam kao na neki svoj hobi koji me ispunjava. Nisam ego manijak koji misli da je najbolji, ima svoje blogove, sajtove i ne skida se sa TV ekrana. Šta nekog briga šta Maša Rebić ima da kaže, zar ne? Ne treba mentalno silovati ljude. Treba biti umeren i reći nešto samo kad imaš šta da kažeš. A napisavši knjigu, već si dovoljno rekao!