Devojčice, budite dobre

01.11.14 Polja

Umetnost našeg vremena je na svom mestu kad se obraća eliti. Umetnost nije stvar popularna, još manje je luksuzni artikal. Umetnost je potrebna hrana samo za elitu koja ima da se pribere da bi mogla voditi. Umetnost je u suštini gorda.
(Ilegalni Parnas)
„Prvo pravilo borilačkog kluba glasi – nikad ne govori o borilačkom klubu.“
(Čak Palahnjuk, Borilački klub)
Ne ulazeći u tempo stvaralaštva naših prozaista, izdavačku politiku i selekciju, prosečni čitalac može postaviti pitanje: zašto u srpskoj romanocentričnoj književnosti, sa znatno više od sto naslova godišnje, određeni autori najvišeg ranga nisu prisutni već godinama? Iznenađujuće je, ali verovatno planski osmišljeno i poetički uslovljeno, što neki od najpriznatijih romanopisaca prave skoro decenijske pauze između novih dela, no, sa druge strane, jednako veliko iznenađenje izazivaju stvaraoci čiji se romani štampaju iz godine u godinu, dok je vrlo redak slučaj da jedan autor izda dva romana u istoj kalendarskoj godini što je uspelo Bojanu Babiću sa naslovima Devojčice, budite dobre i Ilegalni parnas.
Kako je prvi roman nagrađen jednom od (za sada) poslednjih stipendija „Borislav Pekić“ 2011, ne može se govoriti o novom delu jer je ono prilikom apliciranja već bilo u formi sinopsisa i barem donekle oformljene strukture. Drugi roman nije imao takvu sudbinu, pa je činjenica da su oba štampana u tako kratkom roku pokazatelj dobrog odnosa izdavača/urednika i autora, i vere u njega i rukopise. Premda nije naišao na kritičku recepciju kao pisci njemu sličnih poetika, Babić je zabeležio značajan uspeh pri vrednovanju za prestižne nagrade, pa je tako Ilegalni parnas uvršten u uže izbore za NIN-ovu nagradu (Devojčice, budite dobre je bio u najširem izboru), Nagradu „Biljana Jovanović“ i regionalnu Nagradu „Meša Selimović“, a takva prisutnost se ne može smatrati slučajnom. Iako nije postao laureat, samo uključivanje u izbore jeste pozitivan korak i preporuka za pisca i izdavača u razvoju.
Okvirna priča omnibus romana Devojčice, budite dobre – ubedljivije izvedenog dela od dva – prati nultu seriju dečjih igračaka u obliku lemura, jedine produkte
propale nemačko-jugoslovenske kompanije koja početkom 1990-ih ne pokreće proizvodnju usled raspada SFRJ, sankcija i društveno-političkih okolnosti. Lemuri ipak stižu do dvadeset devojčica i postaju posmatrači i, ređe, akteri njihovih života, problema, patnji, odrastanja, sazrevanja, promena i presudnih životnih događaja. Vrlo brzo se shvata da je igračkama data lajtmotivska funkcija i da su one vezivna nit koja spaja pojedinačne narative junakinja u jedan širi okvir i zaokruženo delo. Prisutni su u svakom segmentu, ali njihova pozicija nije uvek presudna ni za karakterizaciju junaka, ni za razvoj radnje, niti za razrešenje ključnih problema svake celine. Oni su jasno određeni detalji koje čitalac treba da primeti i zapazi njihovu repetitivnu prirodu i sistematičnost da bi mu usmerili pažnju na tzv. širu sliku: tih dvadeset lemura je (ne)namerno došlo do devojčica koje postaju Babićeve protagonistkinje samo/upravo zato što su oni u njihovim životima. One postaju reprezentativni primerci negativnog ophođenja čovečanstva prema tim obespravljenim, verovatno najslabijim i najmanje zaštićenim pojedincima; nasilje i zlo koje ljudski rod manifestuje se projektuje na njih i primeri silovanja, incesta, terorizma i psihofizičkog mučenja tako postaju istinski najpotresniji. Svaka žrtva poseduje generalije: mesto stanovanja, ime, uzrast i redni broj igračke iz serije – ovako se oblikuje struktura dela koje je podeljeno u dvadeset i jednu celinu (prvi i poslednji lemur pripadaju istoj junakinji u detinjstvu i odraslom dobu) nakon prološke, epistolarne, koja uvodi u priču o propaloj kompaniji i igračkama i predstavlja motiv Zla i Đavoljeg posla (lemurima vlada „sila veća od svakog menadžera, od svake kompanije i od svake države [a] njihova misija prevazilazila je ovaj svet“) kojim se roman i okončava. Sve celine produbljuju ovu ideju, i skoro sve su izvedene precizno, vešto i kvalitetno: kratke rečenice, brze sekvence scena, mistifikacija i iznenadna epifanijsko-katarzična otkrića grade Babićev konzistentan stil. Poigravanje fokalizacijom i polifoničnost naracije dovode do različitih izraza, ali, bilo da se radi o (unutrašnjem) ispovednom monologu, dijalogu, (ne)pouzdanom pripovedanju iz trećeg lica ili „oku kamere“, čitalac lako prati roman i empatijski se veže za male protagonistkinje oduzetog glasa i prava.
Što se tiče žanra dela, autor u podnaslovu ističe da je u pitanju omnibus roman, izdavač da je reč o romanu, a pojedina kritika nastavlja ocenu žirija stipendije „Borislav Pekić“ koji tvrdi da se „lucidno povezani niz fragmenata“ može čitati i kao zbirka kratkih priča. Naposletku, junakinja završne celine je, indikativno, spisateljica koja „pokušava da završi novu knjigu priča u kojoj svedoči o malim, ali ključnim kadrovima iz života dece, devojčica širom ?vrope i Mediterana“.1 Ovakva diskrepancija nije retka u našoj najnovijoj produkciji i mogu se naći naslovi koje Slična situacija se, pored velikog broja kanonskih primera, sreće i u priči “Tunnel”, završnoj zbirke Cross Channel (1996) Džulijana Barnsa: protagonista (maska autora) razmišlja o motivima i temama prethodnih priča i finišira rečima: „A stariji ?nglez je, kada se vratio kući, počeo da piše priče koje ste upravo pročitali.“ Barns se može pomenuti i u diskusiji između definisanja naslova kao romana ili zbirke kratkih priča jer je njegovo delo Istorija sveta u 101 poglavlja (1989) nailazilo na oprečna određenja, te se on oglasio stavom da je ono zamišljeno i izvedeno kao roman i da bi se trebalo čitati kao takvo kritičari, izdavači i autori opisuju i kao romane i kao zbirke kratkih priča, što istovremeno dovodi do simptomatičnog problema u definisanju i do prihvatanja poližanrovskih dela koja beže od samo jednog određenja. U izboru između oznake zbirke priča ili romana se skoro apriorno teži potonjem, što iznosi i Vladimir Gvozden u pogovoru knjige Gramatika poremećaja Franje Petrinovića jer „danas je uostalom, pod pritiskom fetiša tržišta, bezmalo sve označeno kao roman“. Čak je i čitaocima koji se ne mire sa ovim tendencijama jasno da se zasebni fragmenti iz Devojčice, budite dobre ne mogu potpuno razumeti izvučeni iz ostatka građe: iako je nekoliko delova romana u nastajanju objavljeno u pripovednom obliku u periodici i antologijama, kompletna fabulativna shema o lemurima, zlu i kolektivnoj traumi se ne može iščitati samo u autonomnim celinama. Na taj način je jednostavno nemoguće do kraja shvatiti Babićevu ideju i delo se, dakle, bolje upoznaje kao omnibus roman specifičnog (a)hronološkog koncepta nego u ključu kratke proze.
Radnja romana Ilegalni parnas je koncentrisana na jednog junaka, arhitektu Kurvazijea koji toliko očajnički želi da izgradi duplikat građevina svog uzora, Le Korbizjea, da tone u ponore pomračenog uma, borbe sa korumpiranim sistemom i ličnim demonima, što rezultira hapšenjem i zatvorskom kaznom. Njegov plan (plan glavnog arhitekte, finansijera i gradskih očeva koji nasleđuje) je u principu plemenit, mada savršeno utopijski, nefunkcionalan, apsolutno neizvodljiv i pomalo ludački: na brdu Parnasu iznad gradića M. gradi umetničko-banjski (!?) kompleks (lokalni Diznilend ili Las Vegas koji je, suštinski, aproprijacija i kopija Le Korbizjeovih najslavnijih dela) na kojem će umetnici provoditi vreme, stvarati, unapređivati kulturni život regiona i formirati novi turistički centar baziran na umetnosti. Kada ovaj simulakrum propadne i kada se ispostavi da nikada nije ni postojala stvarna šansa da se on ostvari, Kurvazije se seli na brdo, odlučan da samostalno dovrši izgradnju. Zamišljajući ovakvog protagonistu/naratora koji se slavnom arhitekti obraća epistolarno iz zatvora, autor stvara prototip umetnika koji ne može da se miri sa negativnim aršinima okoline: toliko je posvećen svojoj pasiji da ne primećuje korupciju, tranzicijske malverzacije, obećane ugovore i neispunjene obaveze – ukratko, celo srpsko društvo danas. On je nesrećan i zbunjen, pojednostavljen i upropašćen u ruralnoj sredini koja ga nipodaštava (od pogrdnog imena do javnog ismevanja) iako nije ništa bolja od njega: stanovnici gradića su „antijunaci sa Gojinih slika“, ali se samoinicijativno postavljaju iznad njega. Ime brda i kompleksa nije slučajno izabrano, te je jasno da je ovaj dom muza grčke mitologije jednako dalek od savremenih muza koliko i Kurvazije od Le Korbizjea, ili „umetnici“ koje Babić opisuje – arhitekta-plagijator, pesnik Bordel, filozof-amater, muzičar-nastavnik koji sluša Vagnera na mobilnom telefonu, itd. – od arhetipskih predstava umetnika. Dok je na momente smiren i realan („Možda će ovaj moj Parnas ipak da primi svoje umetnike. Kakav-takav Parnas, kakve-takve umetnike. Umetnici su stvarni“), protagonistino ponašanje vremenom eskalira, i njegov beg od stvarnosti u oniričke maštarije se pretvara u scene eksplicitnog nasilja, ubistva (omamljuje umetnike, cementira ih i propoveda im o Umetnosti i Besmrtnosti), izopačenosti i dekadencije koje jesu otrežnjujući vrhunci romana Ilegalni parnas, ali katkad kvare čitalački utisak. Iza ovog se, naravno, krije otvorena kritika društvenog poretka, sistema i kreativnosti danas, u čemu se prepoznaje paralela sa romanom Buvar i Pekiše Gistava Flobera na fonu kritičkog pogleda na buržoasko i tranziciono društvo pomoću junaka zarobljenih između opčinjenosti književnošću i sopstvene gluposti. Na kraju je neophodno pomenuti i doplgangerski odnos paralelnog sveta u samom Kurvazijeu i njegovoj korespondenciji sa Le Korbizijeom; motiv dvojnika ovako dobija novu vrednost u savremenoj srpskoj prozi i nastavlja se na tradiciju koja seže od Poa i Stivensona do Crnjanskog, Pavića i Albaharija. No, Babić ne skriva problem – i ne sugeriše junaku da ostane „nem“, poput Čaka Palahnjuka – već, baš suprotno, gradi priču oko njega, oslanjajući se na dramsku ironiju: čitaoci su svesni da će projekat propasti, a junak nije, pa postepenim otkrivanjem istine razvija i svoju svest i sudbinu. Sukob dvojnika se okončava smrću,2 a kako u romanu čitaoci prate ne samo unutrašnju podelu protagoniste, već se i sam Le Korbizije u jednom trenutku pojavljuje, Kurvazije i njegove shizofrene frakcije moraju stradati.
Rezimirajući, kako se ova dva romana mogu povezati? Kao prvo, oba istražuju poetiku promene, izneverenih očekivanja i neuspelih planova, bilo da se radi o fabrikovanju igračaka ili novog kulturnog koncepta jer nijedna ideja nije u stanju da se izbori sa negativnim tendencijama društva. Iz ovoga se uočava tretman nesreće na makro i mikro planu, i zla koje je istovremeno globalno/opšte (Devojčice, budite dobre) i lokalno/pojedinačno (Ilegalni parnas) jer u okruženju koje se raspada nije moguće uspostaviti kontrolu. Pojedinac se bori i ne uspeva da pobegne od fatuma i konaca koji vuku razni moćnici, i stoga propada gubeći bitku protiv društva i korumpiranog poretka. Dalje, društvena angažovanost pisca je primetna u oba dela, s tim što je u prvom usredsređena na više junakinja, a u drugom se jasnije okreće pojedincu koji tako postaje paradigma umetnika u doba lažne modernosti. Uz to, utopijski svet koji je ili postojao pre 1990-ih ili je planiran da se izgradi na Parnasu pokazuje se nemogućim i neodrživim, pa se stiže do distopijske slike koja je posledica i svedok ratova, tranzicionih promena i problema u društvu. Na kraju, što se tiče stila, kratku i brzu rečenicu prvog romana menja snažnije poetički nastrojen iskaz drugog u kojem se krije tendencija ka prozaidi i/ili pesništvu, dok se na nivou karakterizacije noviji roman predstavlja manje uspešnim, ne isključivo zbog činjenice da prvi sadrži više kvalitetnih junak(inj)a, već i zato što su protagonisti gradića M. namerno klišeizirani i parodirani, svedeni na osnovne kroki crte koje ističu njihov položaj u društvu i stav prema umetnosti. Finala oba romana sadrže autopoetičke iskaze autora koji progovara iz svojih književnih persona, otkrivajući da „stvara“ njihova dela ili „nosi“ njihova imena, a oba junaka (devojčica-devojka Tanja i arhitekta Kurvazije) se kriju iza svoje uništene umetnosti – zid od knjiga i ruševine građevina – i ostaju unutar njih da bi se zaštitili od stvarnosti. Težnje Bojana Babića u romanima Devojčice, budite dobre i Ilegalni parnas su jasne i očigledne: neprihvatanje aktuelnih tokova domaće proze, skoro underground alternativno stvaralaštvo, podizanje svesti o marginalizovanim problemima, oštra kritika svih slojeva, subverzivnost i rat protiv sistema, doživljaj sveta i sopstva, te sveobuhvatno dijagnostikovanje društvenih problema.

Dragan Babić

16.03.13 e-novine.com

Babić je pišući svoj roman na sebe preuzeo jedan od zadataka koji tradicionalno pripada feministkinjama, odnosno on ukazuje na sve ono što jeste predmet njihovih istraživanja i, konačno, borbe. Mislim da je to zbog toga što svako ko je iole moralno biće, mora da bude feministkinja/feminista. Ova transgresija u ulogu koja najčešće ne pripada piscima, trebalo bi da se posmatra upravo u svetlu reakcije na vesti iz sveta izvan naših „toplih domova“, na neprekidno zlo koje se dešava nad nevinima, bile one devojčice, LBGT osobe, osobe sa invaliditetom, HIV pozitivni, ili prosto obeleženi na ovaj ili onaj način

Opšte mesto propagande glasi da u svetu koji je preplavljen medijima i informacijama, sve zavisi od dobrog naslova. Jednako je tačno da, u suštini, ime ne predstavlja ništa. Kako ono reče Šekspirova Julija: i ruža bi, da se ne zove tako, jednako lepo mirisala. Ipak, danas, u vreme kada se nema vremena za bacanje, a kamoli za kontemplaciju o ružama, Romeu i sličnim tričarijama, kada je sve pojava, a suštine gotovo i da nema, dobar naslov znači pola posla. A šta to tačno podrazumeva? Da li on predstavlja nešto lako pamtljivo, upečatljivo, provokativno, nešto što reflektuje sadržaj ili sve to zajedno. Da li može da vas privuče svojom odbojnošću ili neobičnošću? Konačno, da li je bitno da odgovara onome što se iza njega krije, odnosno da li je moguće i potrebno doći do naslova tek kada se pročita knjiga iako većina nas svoje čitanje otpočinje upravo od naslova.
Kad sam ugledao najavu za knjigu Bojana Babića Devojčice, budite dobre nisam imao predstavu o čemu se radi, ali naslov me definitivno nije privukao. Bio sam izuzetno skeptičan prema knjizi koja već na korici ponavlja jednu od najodvratnijih rečenica koju roditelji i „stariji“ izgovaraju deci uopšte, a posebno devojčicama. Šta znači biti dobar, posebno u kontekstu u kojem se ta rečenica izgovara, sve sa telom osobe koja to izgovara značajno nagnutim napred i neizbežnim podignutim kažiprstom. Šta znači biti dobar prema standardima u kojima se podrazumeva da su stariji neizbežno u pravu i moraš da ih slušaš, moraš da im se potčiniš bez obzira na cenu koju to podrazumeva. Šta znači biti dobar u svetu u kojem je dobrota u velikoj recesiji, a hipokrizija svih vrsta uzima maha. Pri tome, merila dobrote postavljaju upravo oni koji indirektno svojim fizičkim stavom i nametljivim prisustvom prete da će kazniti one koji nisu dobri, što znači da dobrota nije inherentno svojstvo već zavisi od kazni koje će uslediti ako budeš loša. To takođe znači da je dobrota ono što njima godi, ono što njih zadovoljava, ono što oni podrazumevaju pod tim izvikanim pojmom.
Bojan Babić je svoj roman nazvao omnibusom i to jeste dobar opis teksta koji sledi. Okvirna priča koja ovaj narativ čini jedinstvenim, koja mu daje romanesknu formu, koja od njega čini dvadeset poglavlja jedne zajedničke povesti, tiče se nastanka jedne plišane igračke – lemura, koja je trebalo da se proizvodi u Pančevu, ali je rat u bivšoj Jugoslaviji sprečio da se to i dogodi. Ovi lemuri su ono što prati dvadeset pričica o devojčicama sa Balkana, iz Evrope i Sredozemlja, ono što ih povezuje i ono što čini grotesknu nit koja će ove devojčice uzrasta od sedam do trinaest godina učiniti u stvari jednom devojčicom, ne Tanjom čija priča zaokružuje tekst, već Devojčicom, onom koja jeste bila dobra i koja je završila onako kako ovaj divni novi svet smatra da „dobre“ devojčice treba da završe.
U svom magnum opusu 2666 koji je u Srbiji dostupan u izvanrednom prevodu Igora Marojevića, Roberto Bolanjo četvrti roman u petoknjižju posvećuje žena ubijenim u Santa Terezi, gradu na granici između Meksika i Sjedinjenih Država. Kažu da je pisac svoj tekst zasnovao na policijskim izveštajima koji su mu bili dostupni i ja ne znam da negde postoji veličanstveniji književni spomenik žrtvama jer je svaka od preko trista žena navedena imenom i prezimenom, kao i kratkom biografskom beleškom. Babić nije toliko ambiciozan, konačno ni sve devojčice u njegovom romanu ne završe mrtve, ali puka količina užasa koja odista čeka slabe i obespravljene, a devojčice to po pravilu jesu - zato se o njima i radi - gotovo da nadilazi Bolanjov posao arhivara zla.
Književno opravdanje za sve užase koji se odvijaju u romanu ne treba tražiti u postmodernom zaokretu koji priča pravi na kraju, niti u onome što se naziva duh vremena u umetnosti, očigledan u filmskim i književnim preterivanjima u scenama koje obiluju krvlju, znojem i spermom, već prevashodno u pobuni protiv stvarnosti takve kakva jeste. Na žalost, teško je demanovati da su užasi žrtvovanja koje Babić opisuje, da su maltretiranja kroz koje devojčice prolaze plod njegove ili bilo čije pokvarene mašte. Da je tako, mogli bismo ga veoma lako optužiti za pornografiju, za pritajeno uživanje u onome što piše, za naslađivanje nad zlom koje je tim curicama učinjeno.
Babić je pišući svoj roman na sebe preuzeo jedan od zadataka koji tradicionalno pripada feministkinjama, odnosno on ukazuje na sve ono što jeste predmet njihovih istraživanja i, konačno, borbe. Mislim da je to zbog toga što svako ko je iole moralno biće, mora da bude feministkinja/feminista. Ova transgresija u ulogu koja najčešće ne pripada piscima, trebalo bi da se posmatra upravo u svetlu reakcije na vesti iz sveta izvan naših „toplih domova“, na neprekidno zlo koje se dešava nad nevinima, bile one devojčice, LBGT osobe, osobe sa invaliditetom, HIV pozitivni, ili prosto obeleženi na ovaj ili onaj način. Uporno insistiranje na tome da nam stvarnost donese u udobnost fotelja za čitanje, da nas uznemiri i prodrma, jeste ono što ovaj roman čini angažovanim na pravi način.
Devojčice, budite dobre nije prvi roman Bojana Babića, ali svakako jeste njegov najbolji tekst. Zrelost jednog pisca može se videti i po tome što prepoznaje formu koja mu odgovara, u kojoj je suveren. Zbog toga je Babić odustao od velikog narativa i iscepkao je roman na manje celine, gotovo na autonomne pripovetke, a zatim ih tematski uobličio i približio sastavivši roman omnibus koji ima smisla i kad ga čitate redom, i preko reda, i kao celina, i kao svaka pojedinačna priča.
Bez obzira na mučninu kojom većina poglavlja romana obiluje, Devojčice, budite dobre predstavlja zaista važnu knjigu i više nego dobro otvaranje prozne godine. On takođe profiliše i Levo krilo kao izdavačku kuću na koju će se ozbiljno računati u ovdašnjoj književnosti. A devojčicama i svima onima koji se tako osećaju preostaje samo da budu maksimalno zle, loše i pokvarene. Možda tako konačno dođemo do neke pravde.

Vladimir Arsenić