Čuvar velikog zaborava

23.04.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Trodelni roman Stevana Vukajlovica inovantan je po temi i neverovatan po sadržini. Cudna mešavina poetske proze i SF literature. Metasfera, kojom se autor bavi, zahteva od citalaca i tumaca posebne afinitete i dispozicije, kako bi pronikli u krajnju apstrakciju i naucnu jeres, do kojih je, samim vrškom podjarene intuicije, dospevao ovaj „astralni alhemicar” iliti „crtac glasova”.
Nestvarne su personifikacije i reinkarnirane metafore tih poslednjih daljina koje nam podastire Vukajlovic u svom filozofsko-religioznom štivu, sa volšebnim nastavkom biblijske price o Velikom Potopu.
Za jedinstven rukopis o svetovima zaumlja i zakršca, neophodne su i nove, izvedene metafore, kojima Vukajlovic zadivljujuce barata, jer su proizvod njegove duše. Padaju u vodu, po njemu bezmalo svi zakoni fizike i poetike.
Cista je namera i duboka potreba pišceva da izmašta, sazda i vaskolikim bicem brani svoju tvorevinu. Zapravo, svaka svesna jedinka, valjda, manje ili više, skriveno ili naglašeno, u sebi nosi želju za idealnim poretkom, nežnostima, savršenom lepotom, neporocnostima i konacnom pravdom. Otud verovanje u zagrobni svet. Samo što je Vukajlovic bio iracionalniji, silovitiji, neobuzdaniji, pa je taj Eden ranije „otkljucao” i prikazao nam ga.
Naše je da mu verujemo ili ne verujemo, da njegovo delo prihvatimo ili odbijemo.
U temelju svega je neporocna, gotovo platonska (i platinasta) ljubav, od koje zastaje dah.
Neki novi Adam i Eva, dakle, zacinju svet bezgrešnosti i besmrtnosti, lišavajuci se svih iskušenja i prizemnih strasti kojima su podlegli praroditelji covecanstva.
Zato bi se ovaj roman mogao nazvati nekom novom knjigom postanja.

Radomir Micunovic