Čuvar belog meseca

28.03.04

Nešto najlepše što mi imamo u književnosti jeste naša narodna pesme i logično je što tražim uzore u nečem najboljem. - Jezik je živa misao i svakog trenutka je sve bogatiji

Manojle Gavrilović (1945), objavio je, do sada, sedam zbirki pesama: „Sunce i kočije“, „Začarano ognjilo“, „Bubnjevi na Karpatima“, „Svetlost ćirilice“, „Čuvar zlatne jabuke“, „Nedelja u zavičaju“ i „Zlatna česma“.

Posle duže pauze, izdavačka kuća „Draganić“ objavila je nedavno novu Gavrilovićevu pesničku knjigu „Čuvar belog meseca“.

Najveći broj pesama je ispevan u distihu. Da li je to pesnička forma koja Vam najviše odgovara?

- Meni najviše odgovara beli stih. Ali beli stih je tih i usporen. O belom stihu, mora se razmišljati i on nije da se čita na književnim večerima, jer publika sluša muzikalnost stiha, a ne lepotu slike. Ja u svakoj svojoj knjizi imam dve različite knjige. Deo knjige koji je rimovan i drugi u belom stihu, to jest u slikama. Nerimovana pesma je po pravilu kraća i misaonija, a rimovana pesma je kao reka - žubor. Pisati u distihu je za mene pesnički najlakše, jer tu već imam pola drugog stiha, koji se naslućuje. I tu je zamka, jer se tu vidi pesnikovo majstorstvo i najlakše se pogreši. Svaki distih je za sebe mala samostalna pesma. I tu nema promašaja. Ili nosiš štit ili si na njemu.

Vekovna nit

Vaše pesme kao da su izdanak naše narodne epike. Slične su teme, slični su motivi, samo je jezik nešto drugačiji?

- Nešto najlepše što mi imamo u književnosti jeste naša narodna pesma i logično je što tražim uzore u nečem najboljem. Ja sam čovek iz naroda i prirodno je što produžavam tu vekovnu nit, koju su ispredali kroz vekove istaknuti pojedinci. Jezik naše narodne pesme pripada vremenu, kad je ta pesma dobila konačan oblik, kad je dostigla savršenstvo. Ja koristim jezik svog vremena, koji je savremeniji i leksički bogatiji. Jezik je živa misao i svakog trenutka je sve bogatiji. I tu je prednost savremenih pesnika.

Istorijske teme zauzimaju važno mesto u Vašim pesmama, a posebno svetosavlje i kosovski mit?

- Istorija našeg naroda je naša zastava po kojoj su krvlju ispisane naša sudbina i naša prošlost, jer reči daju oblik vremenu. Mene je zanimalo pretkarpatsko i pretkosovsko vreme. Pogled kroz oči Stefana Nemanje i Svetoga Save. Svetosavlje i kosovski mit je isti put kojim koračamo, ili leva i desna ruka, Južna i Zapadna Morava. Ili levo i desno krilo jedne ptice. To su terazije, gde se meri naša budućnost, a ponekad i prošlost. Ja imam dosta pesama ispevanih u duhu kosovskog mita i svetosavlja, ali to su neiscrpne teme i to je izvor, koji svakog pesnika nadahnjuje. Ja vidim svetosavlje i kosovski mit, kao neku čarobnu svetlost, koja nas obasjava. Za mene je kondir Kosovke Devojke najsvetija i najdragocenija posuda iz koje je neki Srbin pio vodi. To je naš sveti gral. Za mene je barjak Boška Jugovića, plavo nebo nad Srbijom sa jednom dugom u sredini. Za mene crveni i plavi božuri, nisu samo cveće, već i zvezde, koje rastu na Gazimestanu, orošene krvlju kosovskih junaka.

Ova istorijska čitanka se završava događajima iz novije istorije: spaljivanjem srpskih knjiga u Kninu?

- Kada je pao Knin zapaljena je i biblioteka u Kninu. Televizija je emitovala snimak, kako gore knjige. Na snimku se lepo videlo, kako gori moja knjiga „Svetlost ćirilice“. Sad zamislite da u onoj buktinji, gde gori nekoliko desetina hiljada knjiga, snimatelj u onoj vatri, baš pronađe moju knjigu „Svetlost ćirilice“, da je snimi. A zbog ćirilice su mnogi ratovi na području Srbije vođeni, jer jezik i pismo su krila jedne nacije.

Opevali ste, na sebi svojstven način, i bombardovanje Srbije 1999. godine. Molite Boga da nad Srbijom više ne širi crna, već bela krila?

- Kažem u stihu: „Zašto bombe, rakete i meci / šaku zvezda baci našoj deci“.

Malo, malo pa neko nad Srbijom isproba svoj ratni potencijal. Obično se to događa u aprilu, pred pravoslavni Uskrs. Mogu malo nebeske sile Srbiju i da zaobiđu.

Vaša zbirka je i svojevrsna oda zavičaju?

- Ja kad mi ponestane inspiracije šapnem sebi:„U nedelju ću otići u zavičaj / da pored puta stihova naberem“.

Zaista, taj predeo iz mog zavičaja me pesnički inspiriše. Međutim, moj imaginarni zavičaj je naša narodna poezija. Ja i tamo ponekad odlazim da se lepote nagledam. Lepota naše narodne pesme, ponekad liči na cvetale trešnje iz mog zavičaja. Trešnje i u Beogradu lepo cvetaju.

Prozor Srbije

Mnogim svojim stihovima slavite lepotu prirode?

- Ja ima jednu knjigu koja se zove „Nedelja u zavičaju“. U toj sam knjizi opisao sve lepote u zavičaju. Opisao sam lepotu cveća, vence od vetrovca, miris lipe karpatske, žubor Malog Rzava, sneg na Kukutnici, vetrove sa Sivoša, zvezde sa Budeča. U pesmi „Bjeluša u sećanju“, pokušao sam da se setim svih tih lepota.

Lepota prirode, to je lepota Srbije, a za to trebaju i najlepše reči našeg jezika.

Jer, ptica poletela iz petog stoleća, nikako da sleti na moje rame. Nikako da sleti na prozor Srbije, a prozor Srbije se svake zore otvara.

Ipak, u knjizi preovlađuju tamni tonovi. Dominira crna boja. Mesec je snažniji od Sunca. Da li je naša sudbina toliko tragična?

- Nisu to tamni tonovi. To je samo senka, nekog nebeskog hrasta, pod koji smo se sklonili. Svetlost iz Hilandara i svetosavlje, pokazuju nam put kuda treba da idemo. Naša sudbina je puna svetlosti, jer noći nad Srbijom i oluje su prošlost.

I na kraju da kažem: „Kad poeziji izraste moć / nad Srbijom će nestati noć“.

Zoran Radisavljević