Crveni Brazil

26.11.04

Žan-Kristof Rifen (1952) je lekar, neurolog. Trenutno je profesor na Institutu za političke studije u Parizu, predsednik nevladine organizacije Action contre la faim (ACF) i potpredsednik organizacije Lekari bez granica. Napisao je knjigu eseja Le Piege humanitaire (Humanitarna klopka) i četiri romana: L’ Abyssin (Abisinac), Les Causes perdutues (Izgubljene bitke), Rouge Brésil (Crveni Brazil) i Globalia. Za romane je dobio dva puta nagradu Gonkur i nagrade Mediteran i Interalije.

Prvi praktični kontakt s medicinom imao je u vojsci, u Tunisu, gde je umesto na neurologiju poslat u ginekološku kliniku. "Znate, vojnici nisu preterano precizni." Iskustvo u Tunisu otkrilo mu je "da medicinom može da se istraži svet, što je nemoguće iz kabineta." U vreme kad je odslužio vojsku, u Francuskoj je počela da se razvija organizacija Lekari bez granica. Rifen joj se priključio. "Otišao sam u Eritreju, tu mi se život promenio." Da bi što bolje upoznao političku i društvenu dimenziju sveta, upisao je političke studije. "Dve godine sam pokušavao da saznam o aktuelnim ratovima, o Libanu, Angoli i drugim mestima, ali sam shvatio da u školi o tome niko ništa ne zna. I, rešio sam da pišem o onome šta ja znam o tome." Esej mu je bio suvoparan za ono što je želeo da iskaže. "Samo je roman taj koji može precizno da izrazi sve boje vaših misli i emocija, roman je velika stvar. Ali, ja sam lekar, manuelac, i malo sam se osećao izopšteno iz te sfere." Višak vremena u Brazilu, gde ga je odveo posao, omogućio mu je da napiše roman. Odbijen je, isto kao i naredna dva. U svojoj 45. godini, 1997, Rifen objavljuje Abisinca, prvi roman, priču o ambasadi Etiopije pri dvoru Luja XIV. Rifen je za Abisinca dobio nagrade Gonkur i Mediteraneo, a roman je preveden na 19 jezika.

Rifen se brani od ocene da je on pisac istorijskih romana. "Istorijski roman parafrazira ili ilustruje ono što je istoriji poznato. Zna se, na primer, da je tog i tog dana u 18.30 Luj XIV izašao iz kreveta, pošao na ulicu, ušao u tu kuću, i izašao posle tri sata. Ali šta je toliko tamo radio, to istorija ne zna. E, mene to interesuje, interesuju me rupe u istoriji." Da li je u knjigu preneo doga?aje iz stvarnog života? "Zbog Hipokratove zakletve stekao sam naviku i potrebu da ne otkrivam ništa od onoga što vidim u nečijoj kući. Ali ako odstupite malo, ako pričate priču iz XVII veka, onda to više nije problem." Kad priča neku priču, kaže Rifen, mora i sebe da uključi u nju. U romanu Crveni Brazil, o francuskom kolonizovanju Brazila u XVI veku, u početku nije mogao da se pronađe. "I onda sam u jednoj knjizi pročitao da su Francuzi u Brazilu imali problem sa sporazumevanjem. Na Pacifiku svako pleme ima svoj jezik. I, šta su radili, vodili su sa sobom decu, siročiće, to je bio sastavni deo opreme broda, i puštali ih da se druže s uro?enicima. Oni bi brzo naučili nov jezik. I, eto, u ovoj priči ja sam taj." Najviše autobiografskog ima u romanu Izgubljene bitke. To je priča o grupi francuskih humanitaraca u Asmari, u Eritreji. "To je bivša italijanska kolonija gde su jedini Italijani oni koji su došli sa Musolinijem, svi ostali su Afrikanci. I u italijanskim kafićima sede muškarci od 80 godina obučeni u crna odela, piju kapućino. Eritreja je tada bila komunistička, i ti starci, fašisti, uvek pozdrave crnog Eritrejca koji nosi crvenu zastavu! Usred toga stižu mladi humanitarci, Francuzi, iz druge civilizacije. Eto, to sam želeo da ispričam."

Poruka Crvenog barona je da su Evropejci veći divljaci od divljaka. "Tamo gde je sada Rio de Žaneiro, nekada su živeli Indijanci. Oni su bili ljudožderi, ne zato što su bili gladni, nego iz verskih razloga: jeli su samo svoje neprijatelje verujući da im tako preuzimaju snagu. Junak romana De Vilganjon, šef ekspedicije koja u ime francuskog kralja zauzima Brazil, iskrcao se na jedno ostrvo dugačko 400 metara. I, baš kao što kaže istorija, me?u osvajačima su se odmah pojavile razmirice zbog verskih pitanja. Na tom ostrvu prijatelji postaju neprijatelji. Izme?u njih izbija rat. Znači, njih nisu porazili ni divljaci ni Portorikanci, kojima je do tada pripadala ta teritorija, porazio ih je sopstveni verski fanatizam. Mi, civilizovani Evropejci, donosimo civilizaciju tim divljacima, a rezultat našeg dolaska je naše me?usobno ubijanje. I sad, ko je tu divljak? Ta epizoda je danas zaboravljena."

Crveni Brazil je prodat u 750.000 primeraka, a Rifen je za taj roman dobio drugog Gonkura. Rifenov najnoviji roman, Globalija, jeste vrsta futurističke ili proročanske vizije o mladom buntovniku koji raskrinkava svet naoko savršene mašinerije demokratije. "Ova knjiga konačno miri u meni esejistu i romanopisca. Želeo sam da naslikam treći svet u budućnosti, koji je toliko politički korektan i demokratski da postaje tiranski, totalitaran. Reči imaju neku težinu i rečima može da se postigne uticaj. Pitanje je koliko ozbiljan. Ja se trudim da pravim književnost mira."

Sonja Ćirić

03.11.04

„Krvavi Brazil”, roman francuskog pisca Žan-Kristofa Rifena za koji je 2001. godine dobio Gonkurovu nagradu, pojavio se u izdanju „Paideje” za Beogradski sajam knjiga (prevod Zlate Muradbegović i Tatjane Šotra). Žan-Kristof Rifen u ovom romanu, „volterovskim jezikom ironije” govori o ekspediciji koju je 1555. godine predvodio vitez Malteškog reda De Vilgarnjon, sa namerom da u Brazilu, čiju je teritoriju držao Portugal, osvoji jednu koloniju za Francusku. Ova istorijska epizoda Rifenu je poslužila da na mnogo višem planu razmatra pitanja relativnosti vrednosti civilizacije i nepromenjivosti pravih ljudskih vrednosti.
Žan-Kristof Rifen je bio gost Sajma knjiga i imao niz susreta sa čitaocima. Ovaj pisac, koji je po profesiji lekar, i koji je angažovan u politici i u humanitarnim poslovima širom sveta, napisao je nedavno novi roman, „Globalija”. Iako se ovo delo vremenski sasvim razlikuje od „Krvavog Brazila” i čitaoce vodi u budućnost, osnovni stavovi i interesovanja pisca ostaju isti...

Zašto ste se odlučili da pišete o istoriji?
- Ja istoriju nisam izabrao već sam nekako slučajno otkrio da se sam osećam slobodnije dok čitam knjige koje su uronjene u prošlo vreme. Kako sam ja lekar, a lekari nemaju pravo da kažu ono što su direktno videli, onda mi se prosto srećno nametnulo da tu slobodu dobijem kada pišem o istoriji.

Da li mislite da istorija vlada modernom svetskom literaturom?
- Mislim da ona igra određenu ulogu, ali ja svoje romane, ipak, ne doživljavam kao istorijske. Moje su knjige smeštene u prošlost, i njihove priče pre su one koje pripadaju biću velike istorije civilizacije, ako tako mogu da kažem. A ta velika istorija o kojoj govorim je ona koja nije mnogo poznata. Osećam potrebu da ostanem više veran tradiciji avanturističkih romana Aleksandra Dime, nego istorijskih romana.

Znači, knjiga kao avantura?
- Živeo sam u Brazilu u kojem sam slučajno saznao tu priču koju ću kasnije iskoristiti za roman „Krvavi Brazil”. Sledeći tu „žicu” došao sam do raskošne teme: osvajanje Brazila od strane Francuske. Ta je francuska avantura kratko trajala, nekoliko godina, ali njene su posledice bile veoma važne jer je ona promenila naš način gledanja na Indijance, na divljaštvo, na civilizaciju. I svi filozofi, od Montenja pa nadalje, tvorci su novih ideja koje su i danas ostale.

Vaš najnoviji roman „Globalija” ima drugu temu, i prenosi nas u sasvim nepoznato vreme, u budućnost...
- U svim mojim romanima postoji samo jedna tema, susret civilizacija. Susret Severa i Juga, susret siromašnih i bogatih zemalja. Svejedno je koje je to vreme. U „Krvavom Brazilu” pričam o istinitom, prvom pravi susretu Francuza sa Indijancima u 16. veku. U „Globaliji” sam, pak, hteo da vidim šta će se desiti u budućnosti, odnosno, kakva je budućnost između sveta koji je manje-više globalizovan i onog u kojem žive ljudi koji globalizacijom nisu obuhvaćeni, bilo da su ostali nenamerno izvan nje, ili su odbačeni.

Da li ste verovali Orvelu?
- Orvelovi romani govore o totalitarizmu koji nije više onaj koji je danas na delu. Mi smo suočeni sa nečim drugačijim. Nas su plašili staljinizmom, pa su nas plašili demokratijom koja u svojoj krajnosti može da se pretvori u diktaturu; danas nas više zabrinjava razvoj SAD nego nekada uspon Sovjetskog Saveza, i to i jeste veći problem. Ja jesam želeo da napišem utopiju kao što je i Orvel, ali utopiju koja se zasniva na onome što danas vidimo, što znači utopiju ideje o slobodi.

Vi verujete u tu utopiju...
- „Globaliju” sam pisao za vreme rata u Iraku, i video sam SAD kao zemlju koja se predstavljala kao demokratska a istovremeno fabrikovala lažne dokaze, koja je lagala javno mnenje i nametnula rat zbog ekonomskih razloga. U jednoj demokratiji je sve to veoma uznemirujuće. Demokratija zaista u izvesnom smislu može da postane izuzetno opasni sistem; ona je dobra, ali i opasna u isto vreme, jer nije data sama po sebi već je treba negovati, nadgledati, i paziti u kojem će se pravcu razviti.

Da li ste, ipak, optimista u vezi sa budućnošću civilizacije?
- Nažalost, ne. Moja je vizija prilično alarmantna, naročito u slučaju zemalja koje su u razvoju. Ali, moja lična priroda je optimistična. Dakle, kada piše roman pokušavam da napišem knjigu nade, i da pomirim psihološki optimizam sa filozofskim pesimizmom.

Vaš roman „Krvavi Brazil”, uprkos temi, odlikuje se izrazitim humorom. Da li humor spasava čoveka?
- Moji romani su veseli, i imaju tu snagu jer sam se uvek trudio da ispričam priču koja će doneti zadovoljstvo čitaocima. Ako to može da im donese neku prijatnost, da ih nasmeje, da, onda verujem da humor može spasiti, makar na trenutak.

Zašto, onda, kažu da su daktilografi bili uspavani kada ste im diktirali knjige?
- Spavali su kada sam pisao stručne knjige. Ali, kada sam pisao „Krvavi Brazil”, i sada „Globaliju”, jedva su čekali da okrenu stranicu.

Šta sada pišete?
- Ništa. Jer ja pišem zimi, a još nije hladno. Počeću novi roman kada bude zima.

Anđelka Cvijić