01.01.00
Politika
03.05.2000.
Poemom protiv zla: Zlatko Krasni
Na visovima dobrote
"Crni angel", direktno nastao kao umetnička reakcija na prošlogodišnje bombardovanje naše zemlje, opominje na večitu borbu dobra i zla i otkriva tajne kodove nepobedivih naroda
Antiratna poema Zlatka Krasnog, pesnika, esejiste i prevodioca, nazvana simbolično "Crni angel", ispričana kao bajka u zamišljenom viševekovnom trajanju od, reklo bi se, možda, čak i samog nastanka zla u čoveku, u stvari je vezana za jednu, vrlo bolnu, i vrlo svežu "inspiraciju": za prošlogodišnje bombardovanje naše zemlje. Kako sam pesnik, u razgovoru za naš list kaže, "inspiracija za "Crnog angela" padala je bukvalno sa neba".
- Odjednom je nastala jedna, gotovo mitska, situacija, koju sam do tada poznavao samo iz priča starijih, a uglavnom iz literature, i to ne samo literature o stradanjima u našem veku već počev od Svetog pisma gde se, u Otkrivenju Jovanovom spominje jedna takva ala, zver, koja je htela da uništi celi svet i za koju stoji da protiv nje ne vredi ratovati, kako je silna. Predstavljalo je čist izazov gledati, i na svojoj koži osećati, bes devetnaestoglave aždaje koja hoće da, bez ikakvog razloga koji bi to opravdao, osvoji jednu Srbiju. I doživeti kako se mala zemlja branila i odbranila tajnim oružjem, oličenim u srcu i duhovnoj nadmoćnosti, smehu i ljubavi prema slobodi - objašnjava Zlatko Krasni.
Snaga i poraz sile
o Da li je to naš "tajni kod" o kojem govorite u "Crnom angelu"?
- Jeste, to je taj tajni kod, ta naša šifra; to je nešto što nas razlikuje od sveta koji se sve više uniformiše iznutra i što predstavlja, između ostalog, potvrdu one Šekspirove misli da je svet livada puna cveća, da je svaki cvet univerzum za sebe i da u Božjoj bašti nema nikog ko bi imao pravo da vlada nad drugima.
o Čija je, onda, pobeda u večitoj borbi dobra i zla?
- Utisak je da cela naša civilizacija, od samog početka, počiva na toj dihotomiji, na borbi dobra i zla. Uostalom, postoji toliko definicija života koje ga suštinski predstavljaju kao večnu borbu. Hristovo učenje je donelo ideju da život nije okrutna, istrebljujuća borba već da, umesto nje, treba i može da važi zakon uzajamne pomoći među svim bićima, pa i među ljudima. Čini mi se, stoga, nekada da su upravo snage koje mi nazivamo zlim, u suštini veoma korisne snage zato što samo one podstiču svoju suprotnost. Jer, da nema zla, ne bi bilo ni dobrog, i da takva aždaja nije napala našu zemlju, možda bi ova generacija, koja još nikada nije doživela takvo iskušenje, već utonula u nastalu jednoličnost i priključila se, kako bi to profesor Dragutin Gostuški rekao, "ne na civilizacione već na kanalizacione tokove Zapada". Na žalost, kako su još utvrdili stari Grci i Rimljani, put do zvezde, do čistote, do istinske dobrote koja je imenentna ljudskom biću i koja uvek ima priliku da nadjača tamnu stranu, posut je trnjem, stalnim iskušenjima i savlađivanjem onoga što nas ugrožava i što prepoznajemo kao zlo.
O dobroti se ne priča
o Znači, tačno je da uvek ne važi da sila Boga ne moli?
- Sila koja Boga ne moli crpi svoju snagu, kao što im kaže, ne iz vere u večite ideale ljudskog roda, već se njena vera danas iscrpljuje u njenoj visokoj tehnologiji, u teškom naoružanju, u mehaničkom vladanju svetom. I u sve beznadežnijim pokušajima da se u sve to uvrste i one tvorevine ljudskog duha koje poznajemo pod imenom duhovne vrednosti. Pitanje je koliko osvajanje spolja može da osvoji i ljudsku dušu, koja po samoj definiciji nije sklona dirigovanju.
Mislim da svaka manipulacija ima svoje granice i mora da doživi, kada za to dođe vreme, naprasni kraj. Jer, uvek postoje bar pojedinci koje većina često u pogrdnom smislu naziva idealistima, a koji veruju u visoke moralne vrednosti i koji svojim delovanjem i usklađenošću svog intelektualnog i etičkog stava služe kao pozitivni primer i putokaz čak i u najmračnijim vremenima, čiji mrak nekada nismo u stanju ni da sagledamo.
- Uostalom, kratki odgovor na Vaše pitanje bio bi: ko veruje u dobrotu i u dobro, a to vidim kao jednu od karakteristika upravo našeg naroda, dakle, ko u to duboko veruje, a o tome mnogo ne priča, taj samim tim pobeđuje one sile koje bi da ga pretvore u aždajinu nedostajuću, dvadesetu glavu - kaže na kraju razgovore za "Politiku" Zlatko Krasni čija je poema "Crni angel", u izdanju beogradske "Prosvete", tužni dokaz koliko je Srbija "na sopstvenoj koži", kroz bombe, upoznala te čuvene "anglosaksonske manire".
Anđelka Cvijić
01.01.00
Politika
26.08.2000.
Poetsko svedočanstvo
Imenovanje zla
Poema Zlatka Krasnog "Crni angel" je ne samo prepoznavanje i imenovanje zla i pošasti svakovrsnih već i njihovo demaskiranje, razorna umetnička vivisekcija svetske bestijalnosti. Zaodenuvši surovu stvarnost kako poeziji i priliči, u bajku i parabolu, iskoračivši iz zlog u drugo vreme, u sigurnost jezika, pesnik svedoči i demistifikuje, ali i demonstrira nadmoć duha, dobra i lepote.
Poema je posvećena jednom skorom događaju - besomučnom bombardovanju Srbije koje su prošle godine izvele članice NATO-a. Pesnik se nije u zlu predao očajanju i lamentiranju nad opakom sudbinom, on nije ostao u vlasti crnog angela i njegovog u ironiju odenutog milosrđa već je poemu zamislio kao borbu dobra i zla, kao borbu dva nepomirljiva principa: trajanja i uništavanja. U senci njihovoj je široka skala pa je pesnik mogao da se slobodno razmahne, da meditira, raspravlja i varira a da se ne ponovi.
Žrtva i feniks
Krasni je našao izvanredan oblik saopštavanja, umetnosti jedino primeren i prikladan način - vremensku distancu. Nije to ona distanca koja se stvara protokom vremena već ona koju stvara sam jezik i pevanje, ona koju tvori voljan izbor tačke posmatranja a to je distanca principa, životnih načela, ubeđenja. Poema je pesniku pružila mogućnost da otvori brojna pitanja i da na njih traži odgovore poeziji primerenim sredstvima.
Ako je na jednoj strani rušenje i uništavanje, na drugoj je građenje, rađanje, zanavljanje svih oblika života. Srbija, koja je ovde i žrtva i feniks, na meti je ale dvanaesroglave. Srbija na koju, kako pesnik kaže, "sunce baca pozlatu" predmet je iracionalne mržnje, Ala devetnaestoglava se ustremila na sve: na prošlo, na buduće, na cvet, na plod, na koren, na seme, klicu...
Nepojamni bestijarij odigrao se pred očima ravnodušnog sveta i on bi, možda, bio zaboravljen da nema i ovakve vrste svedočenja. Krasni sliku tog bestijarija daje kao sukob principa, gradeći svoju poemu na opozitnim i suprotstavljenim stanjima i odnosima.
Srbija, sva u cvatu, sva u zanavljanju života: cvetaju voćke i sva se priroda zanavlja i preoblači, a sa neba se, kao u časovima Apokalipse, obznanjuje crna ala koja bljuje plamen, koja prži i uništava. Crni angel sa znamenjem smrti je na jednoj, a beli i nebo Gračanice na drugoj strani.
Pesnik je nad Srbijom rasprostro drugo nebo, nebo koje se diže iz Gračanice i Samodreže i zov zvona Dečana. To je nebo tradicije, nebo srpske duhovnosti, nepropadljivo je to.
Tako nam Zlatko Krasni ne svedoči samo poetski ubedljivo i uzbudljivo o jednom dramatičnom vremenu već vrhunskim majstorstvom pesnika otvara složenija pitanja, starija od svakog pokolenja; pitanja dobra i zla.
Ubijanje hrišćanskog naroda
Dvadeset dva pevanja i zaključna pesma "Praznik" slivaju se u jedinstvenu poemu koja jeste dokumentarna, ali je ostvarena kao bajka, parabola.
Krasni aktivira jezičku energiju i svedoči o stalnom ubijanju jednog hrišćanskog naroda, ali i o njegovom opiranju, trajanju i duhovnom vaskrsnuću. Crna ala će u tren "kad zlo pozna" i kad "sama sebe sprži" postati nešto sitno, a dobro će, po pesnikovoj viziji, doživeti uskrsnuće. Krasni je uposlio i vešto ukomponovao u ovu poemu magijska verovanja (šestica koja se razbija u trojku), hrišćanske principe, postulate filosofskih učenja, antropološka znanja, prostonarodna verovanja, a najviše veru u pobedu humanizma. Uz poetsko umeće, koje nije malo, sve je to ovom pesničkom tekstu dalo uverljivost.
Zbog toga je ova poema umetničko viđenje i očišćenje, ono svetlo u mraku koje nas, bar malo, čini spokojnim. To uverenje da dobra ima i da ono pobeđuje (makar u pesničkim tvorevinama) greje i daje nade. A, zar je to malo?!
Dragomir BRAJKOVIĆ
