19.03.05 Danas
Uvek budan
Četiri godišnja doba, Saša Radojčić
Obećavam da je ovo poslednja knjiga koja nam stiže iz 2004. Ali ima razloga za to.
Peta knjiga poezije Saše Radojčića (1963) pesnika, kritičara i esejiste, donosi pesme koje su nastajale u periodu 1998-2004. Sastavljena iz tri različita dela ‘’Obraćanje anđelu’’, ‘’Panonske etide: Četiri godišnja doba’’ (od kojih se ciklus ‘’Jesen’’ prvi put objavljuje) i ‘’Primorske etide’’, ova zbirka pre podseća, na neki dramski komad, u smislu, početak, sredina i kraj. Znate ono.
Što neko ne razbije to pravilo, pa počne da piše, recimo, od kraja ?! Ako je nešto slično pre 150 godina radio E.A.Po pisajući Gavrana, (sećate se onog, ‘’nikad više’’) ne vidim, zašto ne bi sledili njegov primer.
Mladi umetnici, vama govorim.
Iako je jasno, da Radojčićeva Četiri godišnja doba nemaju, ama baš nikakve veze, sa Vivaldijevim koncertom, ‘kopča’ sa muzikom, tačnije muzičkim oblicima, ipak postoji. Početna pesma ‘’Preludijum’’ (uvod), ili sami naslovi ciklusa upakovani u ‘’Panonske’’ i ‘’Primorske’’ etide (kratke muzičke minijature).
Svet ne spava, uvek je budan, kaže Radojčić (strana 39). U ovaj stih bi mogle da stanu sve pesme, u stvari, ovaj stih je knjiga, ili pravilnije, knjiga je u ovom stihu. Idemo dalje. To da je svet uvek budan, svuda i na svakom mestu, svedoči i sam Radojčić, pa pogledajte samo, gde sve on ‘budan’ piše, ‘’Zimu’’ je pisao u Somboru i Vršcu, ‘’Proleće’’ dočekao na Petrovaradinu (dobar izbor!), a ‘’Leto’’ i žegu osetio, pazite sad ovo, na Aerodromu Surčin i Palićkom jezeru. ‘’Jesen’’, zna se, uz Apatin i Bukovičke salaše (evo i rime!). Sve veselo.
Ali budnost ima i tamniju stranu.
To da si glib i glib da ćeš postati, i to kaže Radojčić (strana 41). Au! I ovo je Radojčić, ali ‘budno’ rezigniran, tako reći, na ivici konstatacije i definicije. Glib nije ništa novo u poeziji, ali je uvek aktuelan. Uvek! Još od srpske Moderne i recimo, Bukovskog, dosta je.
I glib je buđenje!
Saša Radojčić je više prognozer nego što je rezoner. Malo misli, suviše oseća. I ne možeš ga svrstati u ovaj ili onaj pravac, (a i dosta više tih pravaca!). Uz Dejana Ilića, možda najbolji predstavnik srednje generacije, spomenuću i koju godinu starijeg, Duška Novakovića.
Na kraju, priznajem (trebalo je na početku!).
Prvi put čitam poeziju Saše Radojčića, ali ne i poslednji. Nekom će to zasmetati, kao, nisi upućen, ili nešto tog tipa. Briga me. Ponavljam, prvi put sam pročitao Radojčića.
Budite i vi kao vaš vodič, za sve postoji prvi put!
Marko Krstić
