01.01.00
Politka
30.08.2001.
PROZA KAO OGLEDALO POEZIJE
Knjiga na laž ne pristaje
"Čas beščašća" traga za nedostižnom i neuhvatljivom istinom, kaže pesnik i prozaista Miodrag Radović
Poetsko-prozna knjiga Miodraga Radovića "Čas beščašća", koju je objavila beogradska "Prosveta", predstavlja nastavak poetske linije knjiga "Mali prilog istoriji nesreće" (1996) i "Zadah zla" (1999), sa kojima čini jedinstvenu celinu, žanrovski raznoliku, ali tematski jedinstvenu, jer govori o zlu koje je neuništivo.
"Čas beščašća", kaže pesnik, nije knjiga koja izaziva osećaj žalosti i tragičnosti, naprotiv, ona je snažno gnušanje nad zlom i beščašćem koje već deceniju perfidno steže omču oko vrata i lagano ubija, kako život, tako i literaturu.
- Reč je jedina odbrana koju pesnik može da primeni od sveopšteg i narastajućeg zla koje je pomalo u nama, a pomalo oko nas. Oni koji to zlo čine i koji su opsednuti time da drugima čine nažao, a koji, u stvari, jesu reprezenti one druge strane ljudskog lica, ružnog i zlog, kao i oni koji ga trpe i jesu objekti toga zla, svi oni kao takvi jesu neka vrsta mog strasnog literarnog interesovanja - ističe Radović.
Pesnici su oduvek bili i pratioci društvenih događaja i ta dvostrukost, taj dualitet pesničkog bića koje je uvek negde između homopoetikusa i homopolitikusa jeste ono što je imanentno stvaraocu umetničkih dela.
I u našoj istoriji poezije, od Laze Kostića, preko Disa, Pandurovića, pa sve do Crnjanskog i posle njega, postoji jedna linija koja traje sve do danas, a koja se osvrtala i osvrće na zlo kao na nešto što ne dozvoljava da bude zaboravljeno i izbrisano, odnosno nešto što nastoji da se nađe u samom centru, u žiži književnog stvaranja.
Podsticaj za stvaranje književnog dela može biti dvojak: vavilonski ili životni. "Čas beščašća" daje prednost ovom drugom jer ona dela koja nemaju nikakve veze sa životom, nažalost, nemaju nikakve veze ni sa literaturom, jer je literatura samo ogledalo života, svakako iskrivljeno i deformisano, ali potpuni prekid te veze - ukida i književnost.
Kombinovanje poezije i proze u "Času beščašća", dodaje Radović, nije preuzeto po uzoru na nadžanrovski koncept pesništva, već je reč o komplementarnosti poezije i proze i odnosu u kome je poezija biće koje se ogleda u sopstvenom ogledalu, odnosno prozi, gde svoj lik vidi kristalno jasno. U ovoj knjizi proza odgovara na podsticaj poezije i ponaša se kao njen odblesak i njena senka.
- Pišući ovu knjigu nikako nisam mogao da smetnem s uma da je kod nas zlo vreme trajno, a vrhunac tog zlog vremena je bio upravo ćć vek, pogotovu njegova poslednja decenija - smatra Radović.
Naši životi i naša literatura, kao drugi život pesnika i književnika, bili su zapljusnuti najgorim vrstama zla i nitkovluka. Živeli smo u vremenu lažnih nacionalista, lažnih patriota, lažnih proroka, lažnih disidenata, lažnih književnika i na kraju - lažnih vrednosti. Uljuljkivani smo kao somnabuli da živimo među samim veličinama koje su bile lažne. Ta nestvarna, lažna slika, bila je obmana i u takvoj slici vremena sve je bilo okrenuto naglavce.
"Čas beščašća", naglašava Miodrag Radović, razobličava tu lažnu sliku koja je bila začinjena velikom količinom beščašća, a istovremeno je to beščašće predstavljala kao vrhovni literarni obrazac dela.
Z. Radisavljević
