Brokina zona - hodočašće za tri noći

03.11.11

U svojim pričama, Sergej Kozlov piše o sovjetskoj okupaciji Avganistana 80-ih godina, o sukobima u Čečeniji, o vremenu Oktobarske revolucije

Mali čovek, koji u graničnim ratnim situacijama spoznaje vrednost života i stiče neprolaznu veru, junak je proze ruskog pisca Sergeja Kozlova, koji je bio gost nedavno završenog Sajma knjiga. Zbirku priča „Brokina zona” Sergeja Kozlova, objavila je kod nas izdavačka kuća „Rusika”, u prevodu Ljubinke Milinčić. Sergej Kozlov (1966.) završio je istoriju na Tjumenskom univerzitetu, radio je kao muzičar i profesor na Katedri za žurnalistiku Jugorskog univerziteta. Po njegovom romanu „Dečak bez mača” snimljen je film „Naslednici”, a po motivima romana „Pogled kroz prozor” film „Mladoženja iz oglasa”.

Uz nadu da će i kod nas ovo njegovo delo pronaći čitaoce, kojih je danas manje nego pisaca, kako kaže, Kozlov izražava i srodnost sa našom zemljom i ljudima:
– Imam zaista iskrenu ljubav prema Srbiji, volim njenu dušu i njen narod. Srbiju i Srbe spominjem u svojim knjigama. Još u vreme Jugoslavije imao sam ovde puno prijatelja. Kažem često da se moja duša rodila u Ruskoj imperiji, a moje telo u Sovjetskom Savezu.

Na pitanje šta je to što ga je usmerilo ka motivima potrage čoveka za dušom, traganja za Bogom, autor odgovara:
– Prošao sam kroz iskustva graničnih situacija. Kada sam imao dvadeset pet godina razboleo sam se, lekari su mi rekli da je svemu kraj, i upravo mi je u to vreme u ruke dospelo Jevanđelje. Postoji poslovica da se Bog dotiče svakog srca na svoj način. Već tada sam pisao i objavljivao, i setio sam se priče o talentima. Kada Bog čoveku daje talenat, njega treba vratiti nazad, uvećati duhovno dobro koje je darovano. Pišem tako da moje knjige dotaknu duše čitalaca, da ostave trag, kao ogrebotinu na koži. Da podstiču na ljubav i dobro. Ako knjige pobuđuju niske strasti kod čoveka, to čak može zanatski da bude dobra literatura, ali ona ne postiže svoj pravi cilj.

U svojim pričama, Sergej Kozlov piše, između ostalog, o sovjetskoj okupaciji Avganistana 80-ih godina, o sukobima u Čečeniji, o vremenu Oktobarske revolucije. Međutim, kaže da su među svim ratnim stradanjima najstrašniji građanski ratovi, kada brat ubija brata i sin oca:
– Istorije Rusije i Srbije, posmatram kao stradalničke. U mom najnovijem romanu „Proba apokalipse”, koji još nije preveden u Srbiji, sadašnji trenutak posmatram kao početak kraja vremena. Prvi znak toga je masovno napuštanje vere, što se posebno vidi u zapadnoj i centralnoj Evropi. Ni u Rusiji danas, iz nekih razloga, nije baš politički korektno govoriti o religiji. Ali, možda će se ipak ostvariti proročanstva o duhovnom pročišćenju. Danas je ruskom piscu i ruskom čitaocu vrlo teško da idu u korak sa internetom, snižava se ne samo količina, već i kvalitet onoga što se čita. To nije samo problem Rusije, već čitavog sveta, gubimo intelekt, i zajedno sa njim gubimo i duh.

Roman Kozlova „Dečak bez mača”, govori o detetu koje je prepušteno sebi, druži se sa kriminalcima, sve dok u jednom trenutku ne dobije neobično dugme. Ispostavlja se ta je to dugme carevića Alekseja Romanova. Od tada, dečak počinje da se zanima za istoriju, počinje da čita, i postaje obrazovan čovek. Po ovoj priči snimljen je film „Naslednici” za koji su, po rečima našeg sagovornika, vezane još neke neobičnosti:
– Reditelj filma je inspirisan mojom knjigom postao religiozan, i otišao na Svetu goru. A Olga Nikolajevna Romanova posebno mi se zahvalila na knjizi i filmu.

Najveća knjiga za Sergeja Kozlova je Jevanđelje, dok među savremenim ruskim piscima ceni pesnika Dmitrija Mizgulina.
– Volim poeziju, ranije smo običavali da slušamo poetska čitanja na stadionima i u pozorištima. Ipak, kada narod izgubi interes za poeziju, on traći svoju tradiciju i duh. Moj prijatelj Dmitrij Mizgulin sjajan je pesnik i čovek, nikada ne biste pomislili da jepredsednik najveće banke na Uralu, vrlo bogat čovek. Ali, pesnik je postao još u sovjetsko vreme. Kada su mi devedesetih godina doneli njegove stihove rekao sam: „Pisao ih je bankar, neću to da čitam!” Završilo se tako da je Mizgulin postao moj prijatelj, čak smo napisali dva scenarija za film. Njegove pesme sada štampaju renomirani ruski književni časopisi kao što je „Naš savremenik”, „Neva” u Peterburgu i drugi – ističe Kozlov. Inače, knjigu poezije Dmitrija Mizgulina „Jutarnji anđeo” objavila je takođe „Rusika“, u prevodu Duška Paunkovića.

Marina Vulićević