Bleksad

13.10.07 Politika

Bleksad je strip-serijal, koji su španski autori Kanales (pisac) i Guarnido (crtač) namenili veoma razmaženom francuskom strip-tržištu. Iako se radilo o početničkom potezu, rezultat je bio spektakularan – samo je prvi album (u izdanju uglednog Dargoa, a pošto ga je nekolicina drugih odbila) prodat u 200.000 primeraka. Bleksad je do sada preveden na španski, bugarski, hrvatski, srpski, danski, holandski, engleski, finski, nemački, grčki, italijanski, japanski, norveški, poljski, švedski i tajvanski jezik.
Naravno, gde je tu „kvaka“ – upitaćete.
Prvo, Bleksad, junak stripa, privatni je detektiv iz bogartovskog, malteškosokolarskog film noara. Samo što se ne radi o maloj kržljavoj prznici, nalik na Paju Patka, kakav je bio Bogart, već o visokom, izvrsno građenom, crnom mačou, sa hladnoratovskim šarmom jednog 007, veoma nalik na Sidnija Poatjea ili Denzela Vašingtona. I sve tri strip-pripovesti smeštene su u hladnoratovski, rasistički, makartistički američki milje. Scenario Bleksada nije njegova jača strana, iako je sasvim solidan: radi se o klasičnim holivudskim detektivskim pričama, mada baš onakvim kakve ih Francuzi vole (i to od talasa njihovog „policijskog filma“ iz 60-ih i 70-ih) – sa jakom socijalnom i moralističkom tezom.
Prava draž, zapravo, leži u žanru Bleksada, basni. Naš mačo je – crni mačor, u svetu himeričnih, antropomorf(r)iziranih životinja. Takva je evolucija likova i vrsta: nekada je mačor nosio čizme, šešir sa nojevim perom i floret, sada – nosi trenčkot i Smith&Weson. A veteran je Drugog svetskog rata...
Dakle, majstorska kompozitna anatomija crtača Guarnida je nešto što je dalo crnu realnost ovom noaru. Njegova čarobnjačka veština realistične sinteze ljudske i životinjske anatomije deluje gotovo na hirurški preciznom nivou: spoj belog medveda i ljudskog „medveda“, frankenštajnovski precizan i oživljujući, ide finom ivicom skalpela i mišića, mapom kože, kostiju i krvotoka, kalemi ruku i šapu u nešto što je istovremeno prepoznatljivo i kao jedno i kao drugo, ali nije upozoravajuće neobično, već umirujuće, kao normalno, svakodnevno, obično. Tajna Guarnidovog spoja je sjajna karakterizacija likova: pošto očito dobro poznaje i ljude i životinje, on spoj anatomija realizuje kroz kopče s karakterom, dušom, senzibilitetom koje u likovima pravi, a tražene su mu od strane scenariste. Recimo, „beli medvedočovek“ je šerif/kju-kluks-klan vođa/dobar otac porodice/impotentan muškarac u srednjoameričkom protestantsko-nacističkom miljeu, među arijevskim istomišljenicima – belim psima, liscima, vukovima... A strip se, po svojoj prirodi, služi arhetipovima pretočenim u arhikarikature, u kojima prepoznajemo, u trenu oka, psihički „bagaž“ svakog lika. Osim onog čija je funkcija „nedokučivost“ (ili pre nedovršenost, jer je serijal tek pred njim), kao što je to, recimo, sam Bleksad. U svom pogovoru, Ilija Čanak (koji je u Bleksadu, kao prevodilac, odlično obavio posao) uveravaće nas da autori „nisu robovali konvencijama u prikazivanju dobrih i loših junaka: naš dresiran mozak će morati da se suoči sa zlim konjem...“. Na sreću po autore, oni su, sa mnogo pameti, poštovali principe basne, i samo su je osavremenili složenijim prilazom stereotipu: ono što Čanak vidi kao „zlog konja“ u stvari je crnja (potpuno crn ždrebac) – pripadnik nekakvih „Crnih pantera“, u sredini koja svoju arijevski belu čistotu održava nacističkim metodama maltretiranja svakog čija je koža/krzno drugačija. „Crnja“, otud, i te kako ima sva prava da bude ljut i agresivan. Crni konj nije zao, već u zlom svetu brani svoju golu egzistenciju, a na Bleksadu, istina je, postoji (na vrhu njuške/lica) jedna bela fleka, što ovom „bratu“ nikako nije „simpatično“. Njihov sukob, sukob integrisanih/asimilovanih i neintegrisanih „crnja“ u ne-crnom svetu, upravo pokazuje nivo finese koju su autori Bleksada uneli u La Fontenov umetnički rod. Bleksad je, kao i svaka basna, visokomoralističan, i njegova poruka je adekvatno jednostavna: mrlju na savesti može uočiti samo onaj ko ih ima – i savest i mrlju.
Bleksad, kao strip, pokazuje, kao nekada i Crvenkapa, samo u ključu novog vremena, mesto ukrštanja bajke i basne, ali, što je i mnogo značajnije, njihov jedini operativni način preživljavanja u dvadeset prvom veku.

Borislav Stanojević