Hajnrih Teodor Bel (nem. Heinrich Theodor Böll; 21. decembar 1917. ? 16. jul 1985) je jedan od najistaknutijih i najčitanijih nemačkih pisaca 20. veka. U autobiografskom eseju O sebi samom (1958) pominje dve sudbinske činjenice koje su ga bitno opredelile u književnost. Prva je liberalno poreklo njegove porodice, otvorene za umetnost (otac mu je bio skulptor), a druga rodni krad Keln, sa svojim kontrastima između katoličke buržoazije i „crvenog“ proletarijata. Imao je samo petnaest godina kada su nacisti prodrli u Keln. Bel je bio jedan od retkih mladih Nemaca koji se nije priključio Hitlerovoj omladini. Zato je regrutovan već početkom Drugog svetskog rata i šest godina je proveo na tri fronta. Ranjen je četiri puta, a krajem rata bio je zarobljen i deportovan u američki logor u Francuskoj. U razoreni Keln vratio se 1945. i tada se upisao na studije. U to vreme počeo je da piše, objavivši tokom dve godine u novinama šezdesetak novela. Od 1951. godine kada je objavio roman (Gde si bio, Adame?) pisanje mu je postalo stalno zanimanje.
Na početku svog književnog rada Bel opisuje beznadežnost života vojnika, nepodnošljivu okrutnost koju je doživeo dok je služio vojsku. Kasnije je počeo da piše i o stvarnosti modernog nemačkog društva. Pažnju kritike i šire čitalače publike privukao je već svojim drugim romanom I ne reče ni jednu reč (1953). Godine 1968. Bel je počeo da radi kao predavač na Frankfurtskom univerzitetu, a od 1972. aktivno se uključuje u politički život Nemačke. Umro je u Bonu 1985. godine.
Ostala najvažnija dela Hajnriha Bela su:-
Kuća bez čuvara (1954),-
Hleb ranih godina (1955),-
Bilijar u pola deset (1959),-
Mišljenja jednog klovna (1963),-
Prečesto ideš u Hajdelberg (1970),-
Grupni portret s damom (1971),-
Izgubljena čast Katarine Blum (1974),-
Žene u pejzažu sa rekom (1985),-
Zaveštanje (1985)...
„Za delo koje je spojilo široke perspektive njegovog doba i istančanu veštinu slikanja likova i doprinelo obnovi nemačke literature, Hajnrih Bel je 1972. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.“
