Bihpolje

15.04.13 Blic

Ova poetska proza žanrovski je potpuno amorfna; već sam njen (glomazni) podnaslov ističe mešavinu epskog, dramskog i lirskog koju samo roman može da podnese, predstavljajući književnost u malom. I zaista: dajući glasa „beogradskom piscu“ koji nije ni svedok ni učesnik rata u Bosni, ali svejedno pretenduje na „opštu istinu“ o njemu (u kojoj nema ni pobednika ni nedužnih), ovaj roman sav ključa od citata i reminiscencija, gradeći rodoslov srpske književnosti u ideološkim okvirima zadatim u delima I. Andrića i V. Ćorovića. Pripovedać-pevač, dakle, nastupa i vrednuje iz pespektive etičke večnosti, planski se suprotstavljajući savremenom duhu koji sve relativizuje i poravnava. Pošto je izmaknut iz događajnih tokova i „razvejava zablude“ o onome što je minulo ali ne i mrtvo, njegov ton je povremeno mističan, gotovo zaumni; pri tom se i motivi za sudbine ljudi i naroda sele u oblast iracionalnog, odakle se obrušavaju neumoljivo, kao prokletstvo. Nadovezujući se na raskošnu simboliku kamena, on i ovo svoje lirsko-epsko obraćanje pretvara u razgovor (mrtvog) sa mrtvima, čijih je uzora u srpskoj književnosti ima u izobilju, a koje ovde sve nadvisuje plač Stojanke majke Knežopoljke.
Pokušavajući da tematizuje kolektivno samorazumevanje u vremenima u kojima se menjaju osnovne pretpostavke nacionalnog identiteta, Vuksanović pokazuje da više nema „velikih priča“, da su sve one zdrobljene i razvejane. Na taj način, on sopstveni opus stavlja na kraj onih literarnih tokova koji su počeli s Ivanom V. Lalićem i Dobricom Ćosićem.

Vesna Trijić

26.03.13 Dnevnik - Novine i časopisi

Ovih dana pojavio se novi roman dobitnika NINove nagrade Mira Vuksanovića „Bihpolje“, a izdavač je zrenjaninska „Agora“. Iz neobične perspektive, prizivajući za svedoke i velikane poput Ive Andrića i Vladimira Ćorovića, i anonimne učesnike i žrtve poslednjeg rata u Bosni i Hercegovini, autor nam predočava jedan potresan pripovedni mozaik koji se u mnogome razilazi od stereotima o ovom ratu.
U „Bihpolju“ narator je neimenovani beogradski pisac koji prati nekoliko ratnih i pararatnih događanja, istražuje dubine padova svojih junaka, ulazi, istovremeno, kako u sudbinske putanje ljudi u neljudskim vremenima, tako i u senovita značenja samog jezika.
Urednik ovog izdanja Nenad Šaponja navodi: Putujući od otmenog Mostara Šantićevog i Ćorovićevog, Dučićevog Trebinja i poratno setne pustoši Nevesinja, pa do Banjaluke naših dana, kozarskog Knešpolja Skendera Kulenovića i Srebreničkog polja, ovaj uporni svedok trorukog rata, u maniru prozne liturgije ili pomena užasu, vodi svog čitaoca u priču koja se ne da do kraja dopričati, onu o usudu teritorije, „o narodima koji su izašli na slobodu iz Proklete avlije“, o permanentnim istorijama zatiranja drugog. Na pozornici kletve i inata, tragom verski utrojenih znakova, u blato srušenih minareta, zvonika i tornjeva, ovaj Vuksanovićev svedok, iza slojeva istorijskog i događajnog podrazumevanja, kroz razmatranje mita opšte nacionalne nedovršenosti, na koncu izvan „verovanja da je Novi Stari most u Mostaru zaista Stari most“, pokušava ispričati priču o šahovskoj partiji našeg vremena odigranoj na nemogućoj tropoljnoj šahovskoj tabli, „bez pobednika, a sa okrivljenima“.
Pišući pre „Bihpolja“ romane o rečima, Miro Vuksanović je i u ovom, najnovijem pokazao vrhunsku umešnost stvaranja novih kovanica. To umetničko pomeranje u jeziku počinje već od naslova, iz koga je jasno o kom polju je reč. Iz te naslovne lekseme autor izvodi nove: bihpolje je isto što i smrtpolje, tropolje, bojpolje, ratpolje, krvpolje,mrzipolje, zlopolje.

R. L.