Betmen nad Zvezdarom, Robin sa Krsta

07.12.20

Rediteljka i spisateljica Jelena Bogavac pandemiju je očigledno iskoristila kao inspiraciju: u izdanju beogradskog Portalibrisa pojavio se njen novi roman Robin sa Krsta, koji se nadovezuje na delo iz 1990-ih Betmen sa Zvezdare, te su se oba našla u istoj knjizi.
* Izdanje se pojavilo usred ove nove normalnosti. Čime se i kako u tom smislu, pored ove knjige, bavite sve ovo vreme i kako korona utiče na vaše stvaralaštvo?

– Preživljavam. Čitam odlične knjige. Pravim se da postoji ravnoteža i normalnost. Sve mi izmiče, ali stižem ga i držim se zubima za smisao. U Bitef teatru smo iskoristili svaki trenutak da igramo predstave pod promenjenim uslovima. Dogodio se i Bitef prolog, izdanje Bitefa u koroni. Trudimo se da budemo pametni i odgovorni i dobronamerni. Viralno prisutni makar. Prolazi ova zastrašujuća godina. Ko zna šta nam je uradila. Pričaćemo.

* Sudeći po vašim junacima simboli generacije nisu se promenili za više od 20 godina. Mislite li da u budućnosti ipak hoće?

– Možda se samo nije promenio moj jezik simbola. U kom nije isto biti Betmen ili biti Robin. Ono smo bili mi, ovo su naša deca. Ono je bilo kad su varali nas, ovo je danas kad smo mi prevaranti. Ono je bilo kad su nas izbacili na ulicu, ovo je kad smo mi bili izbacivači. Unutar ove dve tragedije simbolizma, promenilo se svašta. Svi se razbežali kako su umeli i znali, ko je kamo umeo i znao. U inostranstvo, u virtuelni svet, u suicidne izlete u alkohol i drogu, u autizam il’ u internet il’ u depresiju il’ u manastire. Samo što dalje odavde. Pa je grad malo opusteo.

U crnom plaštu sećanja na Betmena sa šišmiš maskom izašla sam na ulicu 2020. da pronađem svoga Robina. Da provalim ko je, pa da izmislim Gajinog sina. Gajinog istorijskog šegrta. Gajinu i Suzaninu kreaciju. Krenula sam puna predrasuda, verujući da poznajem beogradsku ulicu kao svoj džep. Verujući da samo pomalo prezirem, osim što uopšte ne razumem, te klince zagledane u mobilne telefone. Pošto ih skoro ništa nisam razumela, jer govore poluengleski srpski sa primesama šatre kroz koji probija i neka doza uglađenosti i finoće koju tu uopšte ne bi očekivao, tako sudarenu sa prostaklukom razbacanih tezgi na pijaci razvaljenog sistema. Na groblju društva, među utvarama, reklamama i rialiti šouima? Nema nikoga.

Robin izudaran i pun sudara i dalje sluša Bouvija i kune se u domaće reditelje. I dalje fasciniran šta Kusturica radi onim guskama hej.

Već sam napisala, al’ posežem za autocitatom: Beograd se presvlači a u ormanu sve iste krpe, te su nam sudbine uvek pomalo iznošene.

Ne znam što smo očekivali da nam budu poslušni, nakon što smo ih ovako istorijski nasankali. Nema tu naših šegrta, nisu saradljivi. Izgleda je samo razočarenje u društvo zajednička stvar na našim plej-listama. Između dva Bouvija.

* Koliko je Robin kao (anti)junak našeg doba pokazatelj stanja vrednosnog sistema?

– Robin je Gajin sin. Gaje Betmena sa Zvezdare. Nikad se nisu upoznali. Gaja je bio mrtav kad se Robi rodio. Robi je Robert. Dala mu keva ime po Robertu Deniru. Keva ga poslala babi za Beograd, nastavila da se kurva po Milanu. Robi je porastao sa babom. Recimo da je ovaj zaplet i metafora. Robin je ogledalo vremena. Vreme je baš nezgodno. Svi lažu Robina, Robin laže sve. Robin krije sebe kao zmija noge. Robin konobariše Beogradom na vodi, po stranačkim restoranima gde nema popisa. A ujutro Robin čuva retardiranu decu mada nije defektolog nego je gimnazija privatna. Oko Robina su botovi. Članovi partija. Lovarni skorojevići, lopovčine, lažni stručnjaci. Robin vas sve prezire od kad se rodio. Robin jedino voli svoju babu. Jer i jedino baba voli Robina. Robin je sam, sam kao pas. Pravi selfije po ceo dan. On je skoro virtuelan. Mnogo smo svi zeznuli Robina. Robin je sam na pustim ulicama. Robin bi hteo da postane robot. Ili da postane virtuelna senka. Ili da pobegne uz Savu. Robin je begunac. A begunci ne biraju sredstva, oni samo sede i smišljaju bekstva.

* Oba junaka pored toga što su mačo momci skloni opasnim poslovima imaju i svoju emotivnu stranu. Zašto si odlučila da ih kao takve prikažeš?

– Empatija je moja totalna. Gaja Betmen je bio moje godište. Ubili su ga jer je ogrezao u kriminal. Gaja je dete koga je raspad društva, pa tako i porodice, gurnuo na ulicu da istera pravdu sa utokom. Gajin slom poznajem na koži. Sećam ga se kao lične tragedije. Gaja je kriminalac iz fine porodice koju su devedesete razvalile. Gajin tata inžinjer građevine umro je na pijaci gde je prodavao najlon kese. Da prežive, da mu preživi porodica. Gaja je dete pozadine fronta. Gaja je dete rata. Veliki uspeh ratnih razaranja 1990-ih. Gaji su ubili brata. Gaja je Betmen koji je posrnuo. Kriminalac kojeg je inicirala pravdoljubivost i detinja mržnja i ljubav za osvetom.

Robi neće da se sveti. Beg je njegova osveta. Njegovo herojstvo je virtuelno. On nije opasan momak. On je suicidno dete. Robin ne leti i ne puca. Robi je puknut i hoda. Po kori planete što bi rek’o.

* U slučaju oba lika u oči upada specifičan jezik, žargon koji karakteriše i njih i duh vremena. Koliko je govor Betmena i Robina oponašanje stvarnog žargona mladih (da li si možda referirala na govor neke konkretne ličnosti) a koliko je tvoja stvaralačka intervencija?

– Govore tako kako govore. I kako su govorili. Ogromno iskustvo koje sam stekla u dramaturškom radu na mnogim savremenim predstavama, uobličilo je moj način rada na tekstu. Razgovaram sa pravim Betmenima i Robinima, snimam razgovore. Onda romansiram, maglim, poetizujem i uobličujem u svoju dramaturšku matricu. Jezik mora da bude autentičan, jer pišem u prvom licu, iz lika. Jezik ne sme da laže. Zapravo, mnogo preslušavajući i beležeći razgovore, na neki način ulazim u lik. Postižem željeni stepen šizofrenije i umem da govorim kao lik koji pišem. Beležim ga do nivoa dok ga sasvim ne progovorim. To je jako zanimljiv i svima poznat proces. Neka vrsta literarne glume pred tastaturom. Zapravo uobičajen dramaturški postupak, sprovođen na klasičan način. Što bi se reklo u žargonu naših baba uživljavam se u lik. I najzad ga progovorim. Uhvatim ritam sa njegovim dahom, takoreći. I nadalje vozim sama kroz uspostavljenu dramaturšku strukturu. Oni su pravi i potpuno izmišljeni. Moja intervencija je totalna i sakrivena iza ogromne autentičnosti.

* Kojoj publici su namenjene ove priče – mladima koji obožavaju devedesete i opasne momke, ili starijoj generaciji koja želi na nov način da se osvrne na devedesete i da posmatra njihovu današnju replikaciju?

– Moja baka i njene drugarice vrištale su od smeha pre neki dan dok su čitale. A neki mladi pitahu što nam kradeš biografije. Dakle, roman ima široku namenu. Kad režiram predstave i kad pišem moja namera je da stvorim. I da to postoji. Tražiti svoju publiku, znači ne limirati domet dela. Sve su knjige na policama na kraju krajeva. Neka bira svak šta voli. U čitalačkom smislu i sama sam svaštojed. Nikad ne bih pristala da ne čitam što mi nije namenjeno.

* Možemo li očekivati Betmena i Robina i na sceni?

– Betmen je bio jedan od tekstova u predstavi Fejk porno koja je igrala nekoliko sezona sa velikim uspehom u Bitef teatru. Igrali su u njoj Marinko Madžgalj, Danijela Vranješ, Jelena Ilić i Žarko Lazić. Vrhunski igrali, mislim. Očekivalo se da će Betmen postati film, pa nije bilo para, jer nisu se dobile na konkursima. Šteta. Likove iz Betmena mladi spremaju za prijemni na akademiji. Gledala sam nekoliko izvanrednih Gaja, nekoliko fenomenalnih Suzana i Cigija. Betmen živi na daskama amaterskih pozorišta. Prijemčiv je, lak za izvedbu, smešan, ima dobre fore, lud je.

Robina hoću na sceni. Kako ću se scene načekati do pobede epidemijskog zla, počela sam da pripremam materijal za neku vrstu snimljene verzije Robina. Ona bi bila dokument slike Beograda kakav je danas. Pust i zaključan. Autentične lokacije, autentično zaključane. Zastrašujuće usamljeno.

Jovana Nikolić

11.03.04

Mlada rediteljka Jelena Bogavac koja je pažnju javnosti na svoj rad skrenula naročito predstavom „Nort fors“ u Bitef teatru, priprema novi projekat pod nazivom „Crvena“. „Reč je o novom komadu moje, skribomanski orijentisane, i srećom talentovane sestre, Milene Minje Bogavac, koja je takođe pisala i „Nort fors“, kaže Jelena Bogavac u razgovoru za Blic.

Tema vaše prošle zajedničke predstave bila je Zvezdini navijači. Čime ćete se baviti ovaj put?
- Komad se, uslovno govoreći bavi mapiranjem mizoginije u Srbiji. Konkretno, reč je o prevođenju svih tih feminističkih pitanja, zapitanosti i problema u odnosu na naš eventulani mentalitet. Znam da zvuči jako glupo kada se tako objašnjava ali je komad uprkos svemu vrlo zabavan. Bez obzira što je problem mizoginije u Srbiji odjedamput iskočio u prvi plan na čudan način. Nama naravno, uopšte nije u planu da se bavimo feminizmom i odbranom ženskih prava. Naša je želja da u ovoj predstavi govorimo o opštoj tragediji ženskog bića, ali i onom segmentu te priče koja se tiče konkretno, našeg prostora tj. Balkana. Kao posebno zanimljiva nameće se Milenina teza po kojoj je žena zapravo sam svoj mizogin. Odnosno da poseduje tu autodestruktivnu crtu, čak i u tradicionalnim uslovima kojima se ona u komadu bavi.

A šta mislite o savremenim muškaracima i njihovim problemima?
- Neka napišu komad na tu temu i ja ću ga rado režirati. Međutim, kada se čovek zeza sa tim bazičnim, takozvanim arhe principima, često se dešava da dođe do potpuno obrnutih rezultata. Naša prethodna predstava posvećna Zvezdinim navijačima može da se tumači kao „ženska“, tako da bi po tom principu verovatno, ova predstava o ženama mogla biti mogo „muškija“ od predstave o muškarcima.

Sa kakvim uspehom se igra „Nort fors“?
- „Nort fors“ je dobar, ima jednostavnu priču koju je lako razumeti. Ta priča je napisna, i tako i režirana, kao laka jednostavna priča na keca, što znači da niko ne može da promaši poentu, i verovtano se zato uvek igra pred punom salom. Na tu predstavu su na primer, prilično odlepili u Zagrebu, tako da ćemo u martu otvoriti tamošnji festival Test.

U kojoj meri je u vašim „sestrinskim“ projektima reč o generacijskom stavu prema realnosti i okruženju?
- Jezik koji mi koristimo, i koji čini osnovu svega, on je šatro ulični žargon a zapravo je reč o snažnoj stilizaciji nekakvog ukupnog osećanja određene društvene grupe. Odnosno, može se „razvući“ na više društvenih grupa ali je zapravo reč o osećanju Beograda i Srbije danas. Nešto kao sutrašnji dokument vremena u jeziku kojim govori Srbija danas.

Kako uspevate da se ne „sudarate“ sa svojom sestrom?
- Naša zanimanja su komplementarna, tačno se zna ko će da potpiše režiju a ko tekst, iako se u međuvremenu često, ništa ne zna. I tako dosta uspešno funkcionišemo, ako se slažete.

Pre par godina ste radili u Minstarstvu kulture. Najpre, kako ste se našli tamo a onda zašto ste brzo otišli?
- Osim režije, meni je falilo nekoliko ispita pa da završim i Fakultet političkih nauka, i kad je formirana uslovno rečeno ova nova, demokratska Vlada, ja sam na krilima vetra, došla u Biro za komunikaciju Vlade, na poziv Bebe Popovića i kolege reditelja Aleksandra Gavrilovića. Trebalo je da dođem u Vladu Srbije u taj Biro za komunikaciju koji je bio zamišljen kao nešto potpuno renesansno. Ako izuzmem sebe, tamo je bilo zaposleno osam jako talentovanih žena, prosto se nije znalo koja je od koje zanimljivija. Nije bilo ni jedne koja je govorila ispod tri jezika.

Ko su one?
- Njihova imena nisu bitna jer nisu poznata široj javnosti. To obične, pametne devojke, neke od njih su moje dobre drugarice. Sve su posle nekih pet do osam meseci otišle jer se tamo sve potpuno promenilo. Došli su neki drugi ljudi koje nisam kapirala i skoro sve smo otišle. Međutim, to je bilo dragoceno iskustvo. Prvi put sam bila u prlici da uživo gledam kako funkcioniše jedan aparat.

Vi ste bili neposredno „zaduženi“ za kulturu?
- Zajedno sa Tinom Perić sam bila u resoru, da tako kažem Minstarstva kulture i naš zadatak je bio uspostavljanje medijske kopče između Biroa i Ministarstva kulture. Lepo smo se proveli za tih nekoliko mesci, i na kraju - koliko mi je trebalo dosta mi je bilo. Moj um je jednstavno drugačiji funkcioniše od rada u bilo kom pa i u Ministarstvu kulture. Čak i najkreativniji, taj posao je jako daleko od neposrednog umetničkog procesa i umetničkog rada.

I tako stižemo do vašeg romana „Betmen sa Zvezdare“?
- To je takođe žanrovski pisan roman koji je najpre izašao kao novinsko štivo 1996. godine u Detektivskom magazinu, koji je urađivao moj otac. Ja sam tamo naime iz nedelje u nedelju komentarisala, našu stvarnost kroz lik antiheroja, dečaka koji se inicira u legendu i koji se bavi tim, da kažemo žešćim delom ovoga grada. Iako davno objavljen, roman je nedavno došao do ruku i Slobodana Šijana koji bi, na moju veliku radost - ja sam se naime učila zanatu na njegovim filmovima - trebalo da snimi film po njemu. Upravo naime, radimo na uobličenju konačne verzije scenarija.

Čija je osnovna karakteristika?
- Jezik, jer moje je mišljenje da o problemu treba govoriti na jeziku problema.

Željko Jovanović