Betmen nad Zvezdarom, Robin sa Krsta

29.12.20

Kad na sajtu beogradskog izdavača Portalibris kliknete opciju "najpopularnije", na prvom mestu se pokaže knjiga Jelene Bogavac u kojoj su romani Betmen nad Zvezdarom i Robin sa krsta. Prvi je napisala devedesetih, a drugi ovih dana. Izdavač objašnjava da ova dva junaka, simbolički nazvana Betmen i Robin, daju neobičnu sliku tri decenije koje ih dele i života mladih ljudi koji u njima traže svoje mesto. Oni su na margini, oni nepravilno govore, a njihove priče gotovo poetski oslikavaju sudbinu i emocije generacija kojima pripadaju.

Jelena Bogavac je režirala veliki broj predstava, nekoliko puta je nagrađivana, osnovala je i vodi nezavisnu pozorišnu trupu Drama Mental Studio, zaposlena je u Bitef teatru kao dramaturškinja i urednica repertoara. Oba romana napisala je na osnovu stvarnih priča stvarnih ljudi.

"VREME": Betmen nad Zvezdarom je ponovo rođen zahvaljujući Robinu sa Krsta, i obrnuto: ne bi bilo vašeg Robina da nije bilo Betmena. Plus, Betmen iz 1996. je dopunjen, kako piše na korici knjige. Šta je razlog ove uzročno-posledične veze?

JELENA BOGAVAC: Betmen nad Zvezdarom je imao nekoliko izdanja. Počeo je kao kolumna u DEM-u devedesetih, u detektivskom magazinu, uređivao ga je Zoran Bogavac, moj otac. Te novine su se bavile aferama, razotkrivanjem brutalnih prevara, krađa, otimačina i manipulacija, pronevera i gadovima od kojih je bila satkana stvarnost devedesetih. Gotovo za svaki tekst stizala je nova tužba u redakciju DEM-a, Bogavac je provodio sate po korumpiranim sudnicama gde su ga optuživali barabe i lopovi. Moj tata je bio neustrašiv čovek, brilijantan novinar. Nije mogao da me nauči talentu – s tim sam rođena. Ali naučio me je etici i bezobrazluku i naučio me je da budem hrabra kad pišem. Da budem hrabra dok pišem i živim. Radoznala i povodljiva, devedesetih sam trošila sate na ulici sa svojim banditima. Jer tada smo svi bili mali banditi. Izazovi naše mladosti počinjali su sa milka čokoladama koje su se na pijačnim kutijama prodavale za marku i po, što je bio svemir u svetu u kom je roditeljska plata dostizala deset ili petnaest maraka. Moji drugari su obijali radnje, krali sa tezgi, iz izloga "na trkača". Svi su dilovali marihuanu pa od zarađenog kupovali milke za svoje devojke. Vladala je neka vrsta anarhije i beznađa. Bilo je mnogo oružja u Beogradu. Vrućeg sa frontova i lako dostupnog. Porodice su razorene, osiromašene, a deca jadnici su se sama borila za egzistenciju. Sećate se, bilo je jezivo. Plate su stizale u zaleđenim butkama preko sindikalnih kupovina, plata je mogla biti bilo šta: sto jaja, pet konzervi, pakovanje margarina...

"Vlasnici frontova za nacionalno istrebljenje" vladali su ulicama. Tukli, silovali, hapsili, ucenjivali. Sveži i obogaćeni ratnim sukobima, okrvavljenih ruku, mleli su nas ko mleveno meso. Nas dobre učenike iz finih porodica. Sve se pomešalo, klase su se izudarale, sreli smo se sa bitangama i pristajali na nova pravila igre. Bili smo prestravljeni i poniženi, ali šta zna dete šta je raspad društva: živeli smo ulicu punim dahom. A šta drugo, a kako drugačije?

Veoma sam brbljiva osoba, te sam mnogo brbljala o svojim doživljajima kod kuće. Tata mi je reko: piši o tome, objavićemo u DEM-u.

Nisam imala strpljenja za više od pet šlajfni nedeljno, te je tolika bila i kolumna. Izgleda da sam pisala čistu istinu jer uskoro su u DEM pristigla preteća pisma tom Gaji Betmenu, iz čijeg sam izmišljenog lika pisala varirajući prave događaje. Umesto da me samelje vreme, samlela sam te sadržaje, postajali su deo mog talenta, moje inspiracije. Moja karta za izlaz, za preživeti. Sve je postajalo materijal za moje pisanje. Moje pisanje postalo je moja utoka. Pucala sam u srca bam-bam. Sakrivena iza lika Gaje Betmena konačno sam mogla da se svetim. Verovala sam da im se podsmevam, zabavljalo me da govorim kao oni – kao ulična baraba. Već u trećoj kolumni postala sam on, Gaja Betmen, počela sam da ga volim i pronašla ogromnu empatiju za ovog uličnog heroja. Zaljubila sam se u neizbež dramaturgiju njegovog evidentnog kraja. Njegovog uspona i pada. Sve je postajalo melodrama, sve više o meni, o nama, sve manje smešno. Kolumna je postala tragična ispovest. Nije više imala veze sa novinskim tekstom. Nakon desetak nastavaka stigla sam do kraja i Gaja je umro upucan. Tata urednik je rekao: sad je dosta, gotovo, knjiga je gotova. Bilo mi nekako žao, pa sam uzvikivala na kućnom kolegijumu: ali, tata, mama, Minja, nije gotovo jer Gajina ženska Suzana je trudna, sigurno je trudna, pobegla je u Milano i tamo će roditi Gajinog sina!

Baš me briga, rekao je tata urednik.

Priznaćete da ga je zapravo baš ta novinska smrt učinila večnim u romanu.

Kroz nekoliko godina Betmen nad Zvezdarom štampan je kao mala knjiga nalik stripu, mek povez sto dinara. Praktično se ušunjao na tržište i uspeo da preživi nekolika doštampavanja, uglavnom pred Sajam knjiga. Prvi koji su obratili pažnju bili su momci sa bivšeg Radija B92. Zato što ih je roman zabavljao, zato što su ga razumeli, zato što je govorio našim jezikom o nama. Bio je takoreći glas generacije. Precizna i istinite, u slengu ulice devedesetih. Siromašne, nadrkane i bedom izbezumljene – naše herojske generacije, porasle u Miloševićevoj bašti trnja. Deca izblamiranih i osiromašenih roditelja, deca pozadine fronta, embargo fešn deca. Vrlo mladi ljudi u rovovskoj borbi na frontu nove bede.

Tih godina, nakon nekog Sajma knjiga, prilazi klinac meni i Minji, dosta agresivno kaže: Ti si Jelena Bogavac! Minja kaže: Zna te sa TV-a. Mali kaže: Ti si napisala Betmena nad Zvezdarom! Kažem pomalo uplašeno: Ja sam. Mali izvadi ličnu kartu i kaže: Potpiši se. Zašto?, pitam. Kaže mali: Ti si napisala moju biografiju, sad mi se potpiši u ličnu kartu.

Heh. Potpišem.

Knjiga je nakon nekoliko izdanja nestala sa tržišta, jer raspala se ta izdavačka kuća. Pre ovog reizdanja mogla se naći samo na limundovim kupindoima i to po ceni od 1000 dinara! Ako ima moj potpis. Ko zna koliko bi koštala potpisana lična karta uz knjigicu prodavca!? Sigurno 1500. Ahaha.

Jovana Ristić, urednica novonastalog izdanja Portalibrisa, predložila mi je da kad ga reizda Portalibris, napišem još nešto iz današnje perspektive. Čekala sam tu priliku potajno dvadeset i više godina. Hvala joj mnogo. Što smo povampirile Betmena i "pronašle" danas njegovog sina. Baš kad je sve stalo u Srbiji i u celom svetu, u periodu prve korona izolacije, sama sa svojim sinom u četiri zida na Medaku, pisala sam Robina. Sve je stalo, samo je Robin prohodao. Sreli su se tata i sin na jedinom mestu gde su mogli da se sretnu mrtav otac i živi sin – u romanu klepsidri, leđa u leđa, u istim koricama knjige – otac Gaja Betmen i sin mu Robert Robin.

Kakve su bile njihove generacije?
Generacije devedesetih su generacije moje mladosti. Mladosti sa dovoljno oružja i previše nepravde. Gaja je postao kriminalac: Gaja je dilovao, krao i pucao. Gaji su roknuli brata, pa je Gaja roknuo ubicu, a Gaju je roknuo Cigi, najbolji drug. Svako je svakog roknuo, ubio od straha. Melodrama je silovana, izneverena. Gaja se "lansirao u pizdu materinu". Nad novom zvezdarskom pijacom lebdi duh njegove osvete. Veliki, mračan njegov plašt – kupola neba naše mladosti.

Dole po ulici danas šeta njegov sin. Zove se Robert a zovu ga Robi. Ima 24 godine. Nema tatu, mama ga je ostavila. Živi sa babom. Sve što zna o bliskoj istoriji je potpuno pogrešno. Jer Robinu su menjali školski program nekoliko puta, pa je o sebi učio i da je Srbin, i da je Jugosloven, i da je četnik, i da mrzi Hrvate, i da voli Hrvate, i da smo pobednici, i da smo poraženi, i da smo žrtve, i da smo zlotvori. Profesori nisu hteli da predaju ništa iza Drugog svetskog rata, a već i o tom ratu ponudili su nekoliko verzija. Izludeli smo Robija svojim pripadnostima i on nam više ne pripada. Pobegao je sa časova naše istorije i botovskih zamki naše stvarnosti. Zgađen, izvaran, iskorišćavan, ne može da nas vidi očima. A jedino što nam je poverovao jeste "da je Kusturica vrh jer šta radi onim guskama". I da Bouvi lepo peva. Eto toliko. Nema utoku, nije krimi, nije agresivan. Nežan, radoznao i suicidan. Robin je probao sve lake i sve teže hemije. Robin sve laže jer svi lažu Robina jer je takva stvarnost 2020. Sve što nije jeste – u režimskoj štampi, na režimskim televizijama, u režimskim sudovima. Dosta to podseća na devedesete, jer svaki raspad pomalo je nalik onom prošlom, jer društvo ne može da propada na sto načina.

Betmen i Robin – anti-antiheroji. Dijalog dva vremena, jedno drugom nalik svojom bedom. Gaja je agresivac. Robin depresivac. U Robinovoj generaciji moderno je biti anksiozan, mladi vole tu dijagnozu. Ona je tako "emo". Meki suicid je formula dana – mladi piju zolofte, piju kiseline, piju bromazepame i ostale bensedine, koje najpre nalaze u ormarićima svojih majki. Tuga je u modi.

Betmen počinje sa piramidalnom štednjom Dafiment banke, a Robin se završava koronom i preporukom Aleksandra Vučića penzionerima da ne izlaze zato što neće biti mesta na groblju za sve njih. Taj period naših života završavate rečenicom: "Nema stajanja. Jer Robin je mašina." Deluje kao poruka za 2021. godinu?

Deca žele da budu mašine, roboti. Jer bolje robot nego bot! Jer mašina je prelepa, ima lampice i gumbove, monitor i mikročip, ne laže, može da se kreće virtuelno. Može da se reprogramira, popravi, da se rastavi do najsitnijih delova. I nikad je ništa ne boli i nikad ništa ne oseća. Toliko je savršena, ta mašina, da joj ne možemo ništa. Ne mogu im ništa botovi, ridže, političari, mali stranački bosovi, birokratija, lažni stručnjaci... pročitali su nas i preveli sebe na engleski, pa sa engleskog na binarne zapise. Mislim da su nas zastrašujuće prozreli. Ubili smo decu u pojam toliko da čak mrze da budu od krvi i mesa.

Suzana, Robinova majka, emigrirala je i spasla se. Kako joj je?

Grozno joj je. Preživela je. Pišem novi nastavak sage. Zove se Suzana iz Milana. Trenutno sam u istraživačkoj fazi, pravim intervjue sa Suzanama. A ima baš puno Suzana u Milanu. Sve žive vrlo slično. Prostitucija ima svoju čeličnu logiku. Lepa Suzana, jadna Suzana. Suzana monstrum: majka i kurva, lafica i sponzoruša.

Jezik u oba romana je individua, lik, čitalac ga primećuje / razmišlja o njemu nezavisno od likova koji ga govore. Takođe, deo radnje je i scenografija socijalnog miljea kome pripadaju likovi, boja njihovih stavova i emocija. Kako biste ga nazvali, šta se od vremena i sredine o kojima se govori nalazi u njemu?

Zajednička za oba vremena je ljubav prema deminutivima. Loši momci devedesetih vole da usitne. Da tepaju dok ne utepaju: "utokica, tetrapakica, smrtica krtica, kokica, lajnica gudrica cica mica". Vole da tepaju i njihova deca, što strašnija priča, to se više maze: "eksić, stondić, stranački restorančić kofi drimčić helti fudić". Ne znam zašto. Šaljivo valjda. Valjda olakšava situaciju, sladi, omekšava.

Robinov jezik je smrt srpskog. Otet, poengležen do granica nerazumljivog. Pre neki dan kaže mi sin koji ima trinaest godina: Dobio sam pet iz engleskog jer sam bezgrešno prevođavao sa ditejlima!

Shvatate? E to vam je srpski kad se prevodi sa engleskog. Jer kompjuter govori engleski, a oni mnogo vole komp i mnogo vole da govore ko on, a ne ko mi. Komp ne laže, dolazi iz dalekog a tako bliskog jezika engleskog. Jezik je moj ključ da otključam lik koji pišem. Mnogo sam snimala mlade Robine, pa slušala, pa skidala sa trake i najzad progovorila! Onda sam manipulišući istinitim pričama iskreirala tog klinca. Čudna stvar sa ovim današnjim žargonom je taj nesklad između sasvim uličarskih poengleženih fraza i upotrebe nekih arhe, takoreći finih izraza. Nemam pojma odakle im, valjda čuli od baba. I nadmeno upotrebljavaju te preteške termine, najčešće potpuno pogrešno. Trebalo mi je vremena da shvatim da kad Robi kaže za svoju ekipu 98. godišta: Mi smo svi nacionalisti! To u stvari znači da podržavaju jedni druge u hudu. Etika i moral – pojma nemam šta im te reči znače, a plašila sam se i da pitam. Srpski je prelep, protočan, komplikovan jezik. Nameštaju se u njemu po svom osećanju sveta – nisam iz Srbije. Nekad mi se činilo da je prezir prema nama toliki da žele da ne potiču odavde, da nemamo osim Kustine guske ničeg zajedničkog.

Objašnjavajući u čemu je fora sa stvarnim Betmenom, Gaja kaže: "On je znao sa čije je strane. A znao je i dei je dobro, a dei je loše", pa zatim kaže i da se za razliku od Amerike, "ovdei svaki šišmiš zakuca u zgradu. Neosvetljeno je, Baki!" Šta ako vas zbog te ocene svrstaju u strane plaćenike?

Devedesetih je Beograd bio veoma mračan. Nije bilo novogodišnjih ukrasa da blešte, nije bilo velikih falusa sa lampicama, nije bilo struje takoreći, osim u Požarevcu, jer imali su protekciju kod Slobe. Danas sve suviše svetli. Blješti beda, vidi se iz aviona. Nema za mene mesta među stranim plaćenicima. Domaćina nikad nisam izdala. Pevam sve pesme na slavama i kad je dozvoljeno ljubim se tri puta. Umirem od ljubavi za svoju zemlju i sve češće odlazim u planine. Lepa je lepa Srbija, grozno je grozno naše društvo.

S obzirom na to da, kako se smatra, mladi kojima je jezik vaših junaka maternji nisu kupci knjiga, a da starijima od njih taj jezik nije blizak, koja je vaša ciljna grupa?

Tiraž je za mesec dana rasprodat. Robin je doživeo doštampavanje kako je otvorio oko, takoreći. Za čitanje moje uzvišene literature potrebno je poznavanje trideset slova i ljubav prema novogovoru. Ta ljubav nam je svima imanentna. Baba moja se iskidala od smeha na neke Robijeve fore iz knjige, i kad ga komentariše sa drugaricama od devedeset godina, ni ne greše toliko u analizi, a i kad greše, zabavljaju se. Ovih čudnih i tužnih meseci epidemije imam utisak da ljudi više čitaju, naprasno. Beganje u literaturu na kraju krajeva je i očekivano, jer mora se negde pobeći iz zidova.

sonja ćirić

07.12.20

Rediteljka i spisateljica Jelena Bogavac pandemiju je očigledno iskoristila kao inspiraciju: u izdanju beogradskog Portalibrisa pojavio se njen novi roman Robin sa Krsta, koji se nadovezuje na delo iz 1990-ih Betmen sa Zvezdare, te su se oba našla u istoj knjizi.
* Izdanje se pojavilo usred ove nove normalnosti. Čime se i kako u tom smislu, pored ove knjige, bavite sve ovo vreme i kako korona utiče na vaše stvaralaštvo?

– Preživljavam. Čitam odlične knjige. Pravim se da postoji ravnoteža i normalnost. Sve mi izmiče, ali stižem ga i držim se zubima za smisao. U Bitef teatru smo iskoristili svaki trenutak da igramo predstave pod promenjenim uslovima. Dogodio se i Bitef prolog, izdanje Bitefa u koroni. Trudimo se da budemo pametni i odgovorni i dobronamerni. Viralno prisutni makar. Prolazi ova zastrašujuća godina. Ko zna šta nam je uradila. Pričaćemo.

* Sudeći po vašim junacima simboli generacije nisu se promenili za više od 20 godina. Mislite li da u budućnosti ipak hoće?

– Možda se samo nije promenio moj jezik simbola. U kom nije isto biti Betmen ili biti Robin. Ono smo bili mi, ovo su naša deca. Ono je bilo kad su varali nas, ovo je danas kad smo mi prevaranti. Ono je bilo kad su nas izbacili na ulicu, ovo je kad smo mi bili izbacivači. Unutar ove dve tragedije simbolizma, promenilo se svašta. Svi se razbežali kako su umeli i znali, ko je kamo umeo i znao. U inostranstvo, u virtuelni svet, u suicidne izlete u alkohol i drogu, u autizam il’ u internet il’ u depresiju il’ u manastire. Samo što dalje odavde. Pa je grad malo opusteo.

U crnom plaštu sećanja na Betmena sa šišmiš maskom izašla sam na ulicu 2020. da pronađem svoga Robina. Da provalim ko je, pa da izmislim Gajinog sina. Gajinog istorijskog šegrta. Gajinu i Suzaninu kreaciju. Krenula sam puna predrasuda, verujući da poznajem beogradsku ulicu kao svoj džep. Verujući da samo pomalo prezirem, osim što uopšte ne razumem, te klince zagledane u mobilne telefone. Pošto ih skoro ništa nisam razumela, jer govore poluengleski srpski sa primesama šatre kroz koji probija i neka doza uglađenosti i finoće koju tu uopšte ne bi očekivao, tako sudarenu sa prostaklukom razbacanih tezgi na pijaci razvaljenog sistema. Na groblju društva, među utvarama, reklamama i rialiti šouima? Nema nikoga.

Robin izudaran i pun sudara i dalje sluša Bouvija i kune se u domaće reditelje. I dalje fasciniran šta Kusturica radi onim guskama hej.

Već sam napisala, al’ posežem za autocitatom: Beograd se presvlači a u ormanu sve iste krpe, te su nam sudbine uvek pomalo iznošene.

Ne znam što smo očekivali da nam budu poslušni, nakon što smo ih ovako istorijski nasankali. Nema tu naših šegrta, nisu saradljivi. Izgleda je samo razočarenje u društvo zajednička stvar na našim plej-listama. Između dva Bouvija.

* Koliko je Robin kao (anti)junak našeg doba pokazatelj stanja vrednosnog sistema?

– Robin je Gajin sin. Gaje Betmena sa Zvezdare. Nikad se nisu upoznali. Gaja je bio mrtav kad se Robi rodio. Robi je Robert. Dala mu keva ime po Robertu Deniru. Keva ga poslala babi za Beograd, nastavila da se kurva po Milanu. Robi je porastao sa babom. Recimo da je ovaj zaplet i metafora. Robin je ogledalo vremena. Vreme je baš nezgodno. Svi lažu Robina, Robin laže sve. Robin krije sebe kao zmija noge. Robin konobariše Beogradom na vodi, po stranačkim restoranima gde nema popisa. A ujutro Robin čuva retardiranu decu mada nije defektolog nego je gimnazija privatna. Oko Robina su botovi. Članovi partija. Lovarni skorojevići, lopovčine, lažni stručnjaci. Robin vas sve prezire od kad se rodio. Robin jedino voli svoju babu. Jer i jedino baba voli Robina. Robin je sam, sam kao pas. Pravi selfije po ceo dan. On je skoro virtuelan. Mnogo smo svi zeznuli Robina. Robin je sam na pustim ulicama. Robin bi hteo da postane robot. Ili da postane virtuelna senka. Ili da pobegne uz Savu. Robin je begunac. A begunci ne biraju sredstva, oni samo sede i smišljaju bekstva.

* Oba junaka pored toga što su mačo momci skloni opasnim poslovima imaju i svoju emotivnu stranu. Zašto si odlučila da ih kao takve prikažeš?

– Empatija je moja totalna. Gaja Betmen je bio moje godište. Ubili su ga jer je ogrezao u kriminal. Gaja je dete koga je raspad društva, pa tako i porodice, gurnuo na ulicu da istera pravdu sa utokom. Gajin slom poznajem na koži. Sećam ga se kao lične tragedije. Gaja je kriminalac iz fine porodice koju su devedesete razvalile. Gajin tata inžinjer građevine umro je na pijaci gde je prodavao najlon kese. Da prežive, da mu preživi porodica. Gaja je dete pozadine fronta. Gaja je dete rata. Veliki uspeh ratnih razaranja 1990-ih. Gaji su ubili brata. Gaja je Betmen koji je posrnuo. Kriminalac kojeg je inicirala pravdoljubivost i detinja mržnja i ljubav za osvetom.

Robi neće da se sveti. Beg je njegova osveta. Njegovo herojstvo je virtuelno. On nije opasan momak. On je suicidno dete. Robin ne leti i ne puca. Robi je puknut i hoda. Po kori planete što bi rek’o.

* U slučaju oba lika u oči upada specifičan jezik, žargon koji karakteriše i njih i duh vremena. Koliko je govor Betmena i Robina oponašanje stvarnog žargona mladih (da li si možda referirala na govor neke konkretne ličnosti) a koliko je tvoja stvaralačka intervencija?

– Govore tako kako govore. I kako su govorili. Ogromno iskustvo koje sam stekla u dramaturškom radu na mnogim savremenim predstavama, uobličilo je moj način rada na tekstu. Razgovaram sa pravim Betmenima i Robinima, snimam razgovore. Onda romansiram, maglim, poetizujem i uobličujem u svoju dramaturšku matricu. Jezik mora da bude autentičan, jer pišem u prvom licu, iz lika. Jezik ne sme da laže. Zapravo, mnogo preslušavajući i beležeći razgovore, na neki način ulazim u lik. Postižem željeni stepen šizofrenije i umem da govorim kao lik koji pišem. Beležim ga do nivoa dok ga sasvim ne progovorim. To je jako zanimljiv i svima poznat proces. Neka vrsta literarne glume pred tastaturom. Zapravo uobičajen dramaturški postupak, sprovođen na klasičan način. Što bi se reklo u žargonu naših baba uživljavam se u lik. I najzad ga progovorim. Uhvatim ritam sa njegovim dahom, takoreći. I nadalje vozim sama kroz uspostavljenu dramaturšku strukturu. Oni su pravi i potpuno izmišljeni. Moja intervencija je totalna i sakrivena iza ogromne autentičnosti.

* Kojoj publici su namenjene ove priče – mladima koji obožavaju devedesete i opasne momke, ili starijoj generaciji koja želi na nov način da se osvrne na devedesete i da posmatra njihovu današnju replikaciju?

– Moja baka i njene drugarice vrištale su od smeha pre neki dan dok su čitale. A neki mladi pitahu što nam kradeš biografije. Dakle, roman ima široku namenu. Kad režiram predstave i kad pišem moja namera je da stvorim. I da to postoji. Tražiti svoju publiku, znači ne limirati domet dela. Sve su knjige na policama na kraju krajeva. Neka bira svak šta voli. U čitalačkom smislu i sama sam svaštojed. Nikad ne bih pristala da ne čitam što mi nije namenjeno.

* Možemo li očekivati Betmena i Robina i na sceni?

– Betmen je bio jedan od tekstova u predstavi Fejk porno koja je igrala nekoliko sezona sa velikim uspehom u Bitef teatru. Igrali su u njoj Marinko Madžgalj, Danijela Vranješ, Jelena Ilić i Žarko Lazić. Vrhunski igrali, mislim. Očekivalo se da će Betmen postati film, pa nije bilo para, jer nisu se dobile na konkursima. Šteta. Likove iz Betmena mladi spremaju za prijemni na akademiji. Gledala sam nekoliko izvanrednih Gaja, nekoliko fenomenalnih Suzana i Cigija. Betmen živi na daskama amaterskih pozorišta. Prijemčiv je, lak za izvedbu, smešan, ima dobre fore, lud je.

Robina hoću na sceni. Kako ću se scene načekati do pobede epidemijskog zla, počela sam da pripremam materijal za neku vrstu snimljene verzije Robina. Ona bi bila dokument slike Beograda kakav je danas. Pust i zaključan. Autentične lokacije, autentično zaključane. Zastrašujuće usamljeno.

Jovana Nikolić

11.03.04

Mlada rediteljka Jelena Bogavac koja je pažnju javnosti na svoj rad skrenula naročito predstavom „Nort fors“ u Bitef teatru, priprema novi projekat pod nazivom „Crvena“. „Reč je o novom komadu moje, skribomanski orijentisane, i srećom talentovane sestre, Milene Minje Bogavac, koja je takođe pisala i „Nort fors“, kaže Jelena Bogavac u razgovoru za Blic.

Tema vaše prošle zajedničke predstave bila je Zvezdini navijači. Čime ćete se baviti ovaj put?
- Komad se, uslovno govoreći bavi mapiranjem mizoginije u Srbiji. Konkretno, reč je o prevođenju svih tih feminističkih pitanja, zapitanosti i problema u odnosu na naš eventulani mentalitet. Znam da zvuči jako glupo kada se tako objašnjava ali je komad uprkos svemu vrlo zabavan. Bez obzira što je problem mizoginije u Srbiji odjedamput iskočio u prvi plan na čudan način. Nama naravno, uopšte nije u planu da se bavimo feminizmom i odbranom ženskih prava. Naša je želja da u ovoj predstavi govorimo o opštoj tragediji ženskog bića, ali i onom segmentu te priče koja se tiče konkretno, našeg prostora tj. Balkana. Kao posebno zanimljiva nameće se Milenina teza po kojoj je žena zapravo sam svoj mizogin. Odnosno da poseduje tu autodestruktivnu crtu, čak i u tradicionalnim uslovima kojima se ona u komadu bavi.

A šta mislite o savremenim muškaracima i njihovim problemima?
- Neka napišu komad na tu temu i ja ću ga rado režirati. Međutim, kada se čovek zeza sa tim bazičnim, takozvanim arhe principima, često se dešava da dođe do potpuno obrnutih rezultata. Naša prethodna predstava posvećna Zvezdinim navijačima može da se tumači kao „ženska“, tako da bi po tom principu verovatno, ova predstava o ženama mogla biti mogo „muškija“ od predstave o muškarcima.

Sa kakvim uspehom se igra „Nort fors“?
- „Nort fors“ je dobar, ima jednostavnu priču koju je lako razumeti. Ta priča je napisna, i tako i režirana, kao laka jednostavna priča na keca, što znači da niko ne može da promaši poentu, i verovtano se zato uvek igra pred punom salom. Na tu predstavu su na primer, prilično odlepili u Zagrebu, tako da ćemo u martu otvoriti tamošnji festival Test.

U kojoj meri je u vašim „sestrinskim“ projektima reč o generacijskom stavu prema realnosti i okruženju?
- Jezik koji mi koristimo, i koji čini osnovu svega, on je šatro ulični žargon a zapravo je reč o snažnoj stilizaciji nekakvog ukupnog osećanja određene društvene grupe. Odnosno, može se „razvući“ na više društvenih grupa ali je zapravo reč o osećanju Beograda i Srbije danas. Nešto kao sutrašnji dokument vremena u jeziku kojim govori Srbija danas.

Kako uspevate da se ne „sudarate“ sa svojom sestrom?
- Naša zanimanja su komplementarna, tačno se zna ko će da potpiše režiju a ko tekst, iako se u međuvremenu često, ništa ne zna. I tako dosta uspešno funkcionišemo, ako se slažete.

Pre par godina ste radili u Minstarstvu kulture. Najpre, kako ste se našli tamo a onda zašto ste brzo otišli?
- Osim režije, meni je falilo nekoliko ispita pa da završim i Fakultet političkih nauka, i kad je formirana uslovno rečeno ova nova, demokratska Vlada, ja sam na krilima vetra, došla u Biro za komunikaciju Vlade, na poziv Bebe Popovića i kolege reditelja Aleksandra Gavrilovića. Trebalo je da dođem u Vladu Srbije u taj Biro za komunikaciju koji je bio zamišljen kao nešto potpuno renesansno. Ako izuzmem sebe, tamo je bilo zaposleno osam jako talentovanih žena, prosto se nije znalo koja je od koje zanimljivija. Nije bilo ni jedne koja je govorila ispod tri jezika.

Ko su one?
- Njihova imena nisu bitna jer nisu poznata široj javnosti. To obične, pametne devojke, neke od njih su moje dobre drugarice. Sve su posle nekih pet do osam meseci otišle jer se tamo sve potpuno promenilo. Došli su neki drugi ljudi koje nisam kapirala i skoro sve smo otišle. Međutim, to je bilo dragoceno iskustvo. Prvi put sam bila u prlici da uživo gledam kako funkcioniše jedan aparat.

Vi ste bili neposredno „zaduženi“ za kulturu?
- Zajedno sa Tinom Perić sam bila u resoru, da tako kažem Minstarstva kulture i naš zadatak je bio uspostavljanje medijske kopče između Biroa i Ministarstva kulture. Lepo smo se proveli za tih nekoliko mesci, i na kraju - koliko mi je trebalo dosta mi je bilo. Moj um je jednstavno drugačiji funkcioniše od rada u bilo kom pa i u Ministarstvu kulture. Čak i najkreativniji, taj posao je jako daleko od neposrednog umetničkog procesa i umetničkog rada.

I tako stižemo do vašeg romana „Betmen sa Zvezdare“?
- To je takođe žanrovski pisan roman koji je najpre izašao kao novinsko štivo 1996. godine u Detektivskom magazinu, koji je urađivao moj otac. Ja sam tamo naime iz nedelje u nedelju komentarisala, našu stvarnost kroz lik antiheroja, dečaka koji se inicira u legendu i koji se bavi tim, da kažemo žešćim delom ovoga grada. Iako davno objavljen, roman je nedavno došao do ruku i Slobodana Šijana koji bi, na moju veliku radost - ja sam se naime učila zanatu na njegovim filmovima - trebalo da snimi film po njemu. Upravo naime, radimo na uobličenju konačne verzije scenarija.

Čija je osnovna karakteristika?
- Jezik, jer moje je mišljenje da o problemu treba govoriti na jeziku problema.

Željko Jovanović