Beograd za pokojnike

30.03.09 Zlatna greda

Nije važno šta vec kako. Tako bih odgovorila na možebitno negodovanje koje (prividna) tema knjige može da izazove: »Dosta mi je što sam živeo/la te godina pa sad još i da citam o njima.« Da, zaista: devedesete su godine propadanja, nevesele su i katastroficne (barem su tu saglasni i patrioti i globalisti, premda ne i oko uzroka propadanja, neveselosti i katastrofe). I: šta se tu još ima reci (a da nije rat u pitanju!)?
Prvi deo romana – pod
naslovom Postmodernizam – zapravo je baceni roman u romanu. U kurziviranoj reci, vokativu »nominalisto«, krije se jedan od kljuceva za tumacenje, filozofsko-lingvisticka varijacija potrage za izgubljenim vremenom; nostalgija detinjstva, medutim, toliko je osencena sarkazmom i samoironijom, da od sentimentalnosti nema ni traga a cak i Bora Cosic (koji se uostalom izrekom pominje u tom delu!) s Ulogom njegove porodice u svetskoj revoluciji deluje kao »sentiš« Bunjin. Taj prvi deo sažima rano detinjstvo putem teksta u tekstu – pastiš navodno izgubljenog rukopisa u kojem se svet sagledava iz decjeg rakursa (kao u Borinoj Ulozi...) smenjuje se s jadima coveka koji po svom duševnom zdravlju ili bolje reci bolesti lici na junaka Andriceve price »Znakovi«...Eh, da, u tom I delu ima i jedna grejalica (koja je hint da je opisano rano detinjstvo
– »Pedino«). Ne gubite je iz vida. Tu grejalicu, to jest.
Drugi deo knjige, pod vecini naših teoreticara književnosti milom i dragom sintagmom – Stvarnosna proza – daleko da je od onoga što je Sveta Lukic nekada time »žigosao«, pre otprilike cetvrt stoleca. Vecina se kriticara i dala zavesti tim (pod)naslovom, pa su se kritikujuci knjigu uglavnom bavili – stvarnošcu o kojoj, je l" te, knjiga i govori, pa evo sâm pisac veli, šta sad da skrecemo s teme? Izgleda da jošte živi katehizam cika Jove Deretica koji ovako veli o književnosti našoj:
»Pisci sledeceg naraštaja donose prozu novog tipa. Oni prihvataju izvesna poeticka rešenja svojih prethodnika, ali su dosledno privrženi konkretnoj stvarnosti (u prepoznatljivosti istorijskih i geografskih okvira price). U tom smislu oživljava interesovanje za /.../ za svet društvene periferije i
podzemlja, za ružno i nisko. Korene te "stvarnosne proze" /.../ nalazimo vec kod nekih pisaca 50-ih godina /.../ Živojin Pavlovic (1933), poznat ne samo kao pripovedac i romanopisac nego i kao jedan od najboljih jugoslovenskih sineasta, Slobodan Selenic (1933) i Vladimir Stojšin (1935), po godinama pripadnici prethodnog naraštaja, razlikuju se od svojih vršnjaka time što odbacuju svaku artificijelnost, nastojeci da što vernije izraze grubu stvarnost života.«
Jovan Deretic, Kratka istorija srpske književnosti, BIGZ, Beograd 1987.
No, ipak, o cemu je rec u drugom delu romana? Pa da, ima grada Beograda. Kao što citaoci Majdakovih romana imaju osecaj da su upoznali Zagreb, ili kao što citaoci proze Vlade Uroševica osete letnje mirise Skoplja ili studen novembra u tom gradu na Vardaru, kao što u romanima Sola Beloua osetite košavu grada Cikaga,
tako i ako niste Beogradanin, ova knjiga vam daje utisak da ste grad iz naslova upoznali. Ali, ima toga još, osim. Osim novije istorije, zar ne?
Formalno se u svakom poglavlju drugog dela »Stvarnosna proza« može uociti sledece (a ovo je samo manji deo izbora): a) glavni lik doživljava neuspeh b) glavni lik nije svestan tog neuspeha c) pastiš pojedinog pisca (dakle stila) ili pojedinog književnog dela ili asocijacija na film (literarizacija scenarija, doslovno), d) imena iz književnosti, javnog života ili filma direktni su »hintovi« za tumacenje tih poglavlja. Ovde bih spomenula rad Jasmine Lukic posvecen delu Dubravke Ugrešic. Ona, analizirajuci Pozu za prozu, ovako veli:
»Pokazuje se da pripovedacica u pripovetci “Love Story” sve svoje projekte realizuje iskljucivo literarnim sredstvima. /.../ koristi se efektnim literarnim obratom – isto
onako kao što se i neugodnoj susetki iz nebodera sveti tako što je prvo uvodi u svoju prozu, a potom je nizom fantastickih metamorfoza pretvara u neka cudna bica. Time se moguci svet literature pokazuje kao superiorniji nad onim iskustvenim, dovodeci u pitanje cvrstinu granica /.../ izmedu literature i zbilje.«
Jasmina Lukic: Ljubic kao arhetipski žanr,
proza Dubravke Ugrešic
casopis Ženske studije 2/3 1995 s 213-22, kasnije objavljeni u knjizi Metaproza: citanje žanra, Stubovi kulture, Beograd 2001
Crnkovic na jedan drugi nacin uvodi stvarnost u nestvarnost, naime on je da tako kažem uvodi u svoju “nacitanost i nagledanost i naslušanost” (da parafraziram jednu od površnijih kritikâ knjige), cime ta
stvarnost doista – ali, naravno, samo donekle – doživljava metamorfozu. Na primer, poglavlje "Rio Bravo" se odlomkom scenarija kontekstualizira u film “Sanjari”, cime stvarni dogadaj koji se u poglavlju pominje neutralno tumaci posredstvom intertekstualne ironije (ili intermedijalne, da budem precizna). Ili, ako uporedim to poglavlje s pricom “Hrenovka u pecivu” iz Ugrešiceve zbirke Poza za prozu, po tumacenju jedne ultrafeministicke kriticarke, u toj je prici na delu “metafora po susjedstvu u /.../ tekstu”, pri cemu hrenovka [...] “simbolizira pimpek”, te se “konzumacijom hrenovke” u prici zapravo “citatelju prezentira ili oralni seks ili kastraciona akcija” (!). Primenivši ovu radikalnu metodu tumacenja, moglo bi se reci da je stvarni dogadaj iz poglavlja "Rio Bravo" – demonstracije ispred savezne skupštine (inace “stvarnosno” registrovane pozivanjem na
TV-vesti) – buduci da su “u susjedstvu” s citatom koji prethodi poglavlju (odlomkom scenarija za film "Sanjari") zapravo ne samo “prokomentarisane” pomenutim citatom, vec je i pripovedaceva uloga u tom stvarnom dogadaju dobila znacenje neraskidivo od semantickog spektra koje šalje (s)pomenuti film. Ovakav metod tumacenja bi se mogao primeniti za svako poglavlje II dela romana Beograd za pokojnike.
Ipak, ta granica izmedu literature i zbilje nije ukinuta u nekom romanticarskom smislu koji može da uteši: jasno je da “Peda” iz romana propada uprkos svom tom “intelektualnom plemstvu”. Efekat psihoticnog iskakanja iz sebe u poglavlju "Njam njam brdi brdi", nesnalaženje pred novinarskim mikrofonom u poglavlju "Gospodin covek", neocekivana “korpa” u ljubavnoj vezi u poglavlju "Džeraldina" porucuju da je loša beskonacnost
jaca, da Peda nije svestan sopstvene propalosti; a, uostalom, to je i “tragicki obrazac”.
“Postmoderna proza pokazuje jednu meru introvertnosti /.../, ona se stalno samosvesno okrece nekoj formi pisanja o sebi samoj” – citira Jasmina Lukic Lindu Hacion. Crnkovic se eksplicitno pitanju pisanja okrece u trecem delu pod naslovom “Postmodernizam ili stvarnosna proza”, ali se citirana recenica može primeniti na II deo knjige u vec objašnjenom smislu: stvarnost se neprestano filmatizuje, uknjižuje, uglazbljuje. To je na jednom nivou beg od stvarnosti i konvencija urbanog romana u kome ne možemo pobeci ni od citata ni od “filmske montaže teksta”, ali na drugom nivou to je dovodenje stvarnosti i artificijelnog sveta u dijalog na razne nacine: citatima ("Rio Bravo"), citatnošcu (Njam njam brdi brdi) ili mimikrijama odredenih pisaca (Svetozar Vlajkovic u poglavlju
"Dugo, toplo leto") ili pastišima odredenih dela ... ili mešavinom gore navedenih postupaka. Tako se knjiga bavi (i) tom stvarnošcu ali najmanje na nacin stvarnosne proze. Najveca mimikrija je na nivou II dela posmatranog kao celine – imitira se stvarnosna proza dok je na delu “najcrnji postmodernizam”! Ili: tekst se bavi stvarnošcu, ali tek nakon što se pozabavio drugim tekstovima, filmovima, muzikom itd.! Gledano u tom smislu, naslov II dela Stvarnosna proza upucuje na grandioznu parodiju takvog pisanja.
"Parodija je savršena postmoderna forma, u izvesnom smislu, jer ona, paradoksalno, istovremeno inkorporira i dovodi u pitanje ono što parodira", opet Jasmina Lukic citira Lindu Hacion (citat je iz knjige Linde Hacion Poetika postmodernizma: istorija, teorija, fikcija, Svetovi Novi Sad 1996, prev. V.Gvozden i Lj. Stankovic)
analizirajuci dela Dubravke Ugrešic, i usudila bih se reci da je upravo o parodiji rec u III i IV delu romana. U III, naime, delu, Crnkovic nije pokušao da parodira esej (kao žanr!, ima i takvih tumacenja, ali to je za neku obimniju raspravu) vec Dubravku Ugrešic, to jest njene kvazieseje kojima je, da upotrebim izraz Igora Mandica, “usendvicila” bar tri svoja romana. Šta je to što se u ovom slucaju istovremeno i dovodi u pitanje i inkorporira? S jedne strane, epizodicna struktura i kompozicija kvazidnevnika – naime i Forsiranje romana reke i Beograd za pokojnike se igraju datumima (Ugrešiceva danima, Crnkovic godinama), s druge strane Ministarstvo boli i Beograd za pokojnike dele brutalnu samoanalizu bez saosažaljenja, ali svejedno, kod Crnkovica je i to
predmet parodije, a s trece, pak, strane parodira se autobiograficnost kao “jedini pravi izvor svake proživljene literature.”
Sada citiram Andreu Zlatar: “Autobiografskom diskursu u cjelini Ugrešicka zamjera neizbježni narcizam; ona se s tim narcizmom uspješno bori upravo zahvaljujuci arsenalu književnih postupaka parodije, ironije, humora, od kojih ne odustaje ni u temama koje bi ‘same po sebi’ vukle prema modusu tragicnog ili pateticnog.” (uzeto iz: “Pretvorbe ženskog glasa u suvremenoj hrvatskoj prozi” Filozofski Fakultet, Zagreb; Knjižnica odsjeka za komparativnu književnost).
Pozivanje na Pola Ostera (koji se uostalom priziva na završetku poglavlja Glad iz dela romana pod nazivom Stvarnosna proza, cime se od privida dokumentarizma vrtoglavo skrece u “najcrnji postmodernizam”) i lucidno tumacenje treceg
dela Njujorške trilogije ima višestruku simboliku (privatni detektiv koji tražeci drugoga gubi samog sebe, ili pisac koji je vec izmišljao biografije a ima problema da sastavi “pravu” itd., samo su neke asocijacije). IV deo je parodija negativne utopije u kojoj se “kao s Marsa” pruža jedno otkaceno objašnjenje “onoga što nam se dogodilo”. I tu se, opet, pojavljuje grejalica, u dobu globalnog zagrevanja oksimoronski nepotrebna, kao što je, rekla bih, i stvarnost nepotrebna “literaturi o literaturi” koju smo zapravo citali u II delu romana, a što je – zna se – predmet svake prave književnosti.


Tijana Pižurica

07.03.09 Danas

VBZ-ova nagrada za neobjavljeni rukopis romana, koja je ove godine pripala beogradskom piscu i preodiocu Predragu Crnkoviću, svakako je najveća po svom novčanom iznosu. Ambicija ove izvorno hrvatske izdavačke kuće da se nametne kao regionalna, odslikava se u količini konvertibilne valute koja se nudi neobjavljenom romanu u rukopisu, ali su, s obzirom na razgranatu prodajno-distributivnu mrežu koja pokriva sve republike bivše Jugoslavije, prave nagrade tiraž i ravnopravna prohodnost na daleko većem tržištu nego što je to bilo koje od pojadinačnih republika u kojima postoje podružnice VBZ-a.


Bedeker za ukradeno vreme

Hoću reći daVBZ-ova nagrada počinje da dobija na značaju i da će njen ugled vremenom samo rasti, te da je neophodno posvetiti joj pažnju barem jednaku onoj koju imaju najveće srbijanske nagrade poput Ninove ili Vitalove.

Beograd za pokojnike Predraga Crnkovića roman je o devedesetim i njihovim posledicama, i već ta činjenica je dovoljna da izazove pažnju onih čitalaca koji žele da svoje iskustvo boravka u toj paklenoj dekadi uporede sa onim koje ima glavni junak romana, Peđa. Glad, nemaština, bolest, beda, smrt samo su neke od asocijacija za kojima će posegnuti većina stanovnika Srbije kad se seti Miloševićeve vladavine, koja se manje više poklapa sa desetlećem koje pisac metaforično naziva mrtvačkim. U tom smislu treba razumeti epizodičnu strukturu romana povezanu glavnim likom, jer se u suštini ne govori o pojedinačnoj sudbini već o osećanjima i događajima koje se kroz lik Peđe prelamaju i prepoznaju kao kolektivne, dakle opšte prepoznatljive. S druge strane, da ovaj iskrzani narativ ne bi delovao previše dokumentaristički (iako je temom neminovno osuđen pretežno na takva čitanja, prevashodno zbog blizine traumatičnog perioda), Crnković je ubacio intertekstualne igre i pokušao, čak da poput Prusta u Pronađenom vremenu, pruži autopoetičku refleksiju o samom romanu. Zbog toga bismo, uz mnogo dobre volje i naklonosti prema autoru, mogli posmatrati Beograd za pokojnike kao daleki odjek Prustovog remek dela, kao potrebu za osmišljavanjem vremena zauvek izgubljenog, vremena za koje bi većina stanovnika ove smešne zemlje moglo reći da im je ukradeno.

Međutim, roman daleko od toga da je savršen. Ako ostavimo serijsku strukturu celine po strani i pozabavimo se pojedinačnim epizodama, možemo uočiti da su one prepune opštih mesta, posebno u delovima koji nose u sebi esejističku ambiciju. Pojedinačna epizoda Beograda za pokojnike u velikom broju slučajeva sastoji se od dva dela: teorijskog i praktičnog. I dok je prakični deo često duhovit i živ u detalju, na momente i istinski potresan, teorijski deo kao da je pobegao iz loše kolumnističke literature, koja pokušava da sistematizuje tako raznorodnu građu kao što je život u velegradu. Stiče se utisak da je autor želeo da napiše bedeker za neobaveznu šetnju beogradskim devedestim, ali da mu to nije pošlo za rukom, odnosno da nije uspeo da pronađe pravu meru između onog što bi interesovalo prosečnog turistu i dosadnog kvazi intelektualnog zvocanja o tome kako Beograd izgleda za vreme žege ili kako se određene kategorije stanovnika glavnog grada ponašaju u vozilima GSP-a. Nekome uspeva da u takvoj vrsti teksta bude duhovit i originalan, Crnkoviću jednostavno ne.

Roman Beograd za pokojnike pati od loše procene sopstvenog autora da mu je preko potrebna književnija odora za intimne detalje iz života njegovog junaka. Ovaj pokušaj ponovnog krečenja, pokušaj stvaranja palimpsesta, čini mi se, imao je efekat suprotan od željenog. Misleći da mu dodaje kvalitet, Crnković je na silu nametnuo intertekstualnost citatima i referencama i time ubio onaj izvorni patos koji bi svaki čitalac mogao da doživi kroz identifikaciju sa Peđom, bio on samo književni lik ili alter ego pisca. Konačno, i rasprava o tome ko je Peđa nema nikakvog smisla u kontekstu romana, jer bez obzira na to da li događaji iz romana odgovaraju događajima iz života Predraga Crnkovića ili su oni plod čiste fikcije, glavni lik ostaje samo ono što je oduvek i bio – književna tvorevina i ni na jedan način ne odgovara bilo kom stvarnom liku. Međutim, bez naslaga kvazi književnog mulja, ovaj književni lik mogao bi da se svidi mnogim čitaocima na eksjugoslovenskom prostoru.

Vladimir Arsenić

01.03.09 Popboks

Nestašica gasa, nada na izdisaju, čekanje u predvorju predvorja Evrope, tinjajući sukobi poraženo-pobeđenih i pobeđeno-poraženih, romantizovanje prošlosti, Adnan Babajić... mnogo je toga što spaja Sarajevo i Beograd, a sada i dva uspela romana na gradske teme

Oko godinu dana nakon što se (uslovno rečeno, široj) javnosti preporučio Feliksom, uspešnim ogledom na teme trilera, duo-drame, minimalističkog izraza i čehovljevske atmosfere, Vladimir Kecmanović je ponudio novi roman – Top je bio vreo (Via Print). Stilski (a i grafički) blizak prethodniku, ovaj naslov ipak čini uočljiv iskorak u odnosu na mikrokosmos unutar Feliksa, bežeći iz mirnodopskog, postpetooktobarskog Beograda u ratno Sarajevo prve polovine 90-ih.

Nesvakidašnji odabir vizure je za svaku pohvalu: očima deteta sagledavamo užase sarajevskih dana i noći pod opsadom i granatama. I to deteta sarajevskih Srba, najmanje od svih babuški u toj igrački strave. Nakon granatnog udara sa paljanskih brda dečak postaje siroče i, poput mnogih drugih, kolateralna šteta nadigravanja mnogo bitnijih igrača.

Dane provodi nem u podrumu, okolnim haustorima, opasnim igrama i kobnom društvu, spoznajući unakaženi svet oko sebe, učeći da živi i preživi bez i najmanjeg iščuđavanja nad grozotama u svom neposrednom okruženju. Kako i sam autor navodi, nadahnuće je predstavljala trilogija (Velika sveska – Treća laž) Agote Krištof, dok Kecmanović odlazi i korak dalje, oslobađajući leksiku svih mogućih epiteta i nepotrebnih eksplikacija.

Kada bi perjanice ovdašnjeg književnog života više čitale objavljeno (a manje se bavile iskonstruisanim parateorijskim disputima), Top je bio vreo bi predstavljao odlično polazište za uzavrelu i suštinsku polemiku, prvenstveno jer se nosi s temom koja je potpuna skrajnuta – stradanjima sarajevskih (tzv. Alijinih) Srba tokom ratnih sukoba. Upravo je zato dečak u središtu priče nem, a kroz ovu efektnu, sočnu, surovu i trezvenu priča Kecmanovića viteški nastoji da se dâ glas i najslabijima i najugroženijima – manjini unutar slabije manjine.

Predrag Crnković, do sada uglavnom nepoznanica srpskoj čitalačkoj publici i javnosti, preporučuje se delom Beograd za pokojnike (V. B. Z.), ostvarenjem koje je osvojilo književnu nagradu „V. B. Z. – TISAK“ za najbolji neobjavljeni (regionalni) roman u 2008. godini. Ovaj fragmentarni roman-hronika, izveden u ispovednom tonu, predstavlja Crnkovićevu ružu lutanja po savremenom Beogradu.

Peđa, pripovedač i urbani pikarski junak vazda na samoj ivici gladi i očaja, luta Beogradom koji, uprkos izdašno i precizno navedenim gradskim toponimima, ostavlja utisak mitskog, večito promenljivog i izmaštanog. Crnkovićev Beograd je životni vodič za skore pokojnike, crnohumorna i detaljna studija urušavanja skrajnutog pojedinca u gradu/ državi koja se urušava i kao da ni najmanje ne mari zbog toga.

Crnkovićeva proza ostavlja utisak proživljenog i iskrenog, i upravo zahvaljujući tome uspeva da izbegne zamku vlastite epizodičnosti; njegov izraz je lak i tečan, duhovitost (ruku pod ruku sa britkom samoironijom, što je za svaku pohvalu), na sreću, u zasenak baca ponavljanja i očigledne konstrukcije.

Crnković kao da mnogo toga duguje, recimo, savremenoj hrvatskoj prozi, koju već godinama karakteriše pitka mešavina neposrednosti, pop-sentimenta i aktuelnosti. Jedini problem predstavlja činjenica da su pripovesti o načitanim, naslušanim, nagledanim, ciničnim i mudrim gradskim zgubidanima vremenom nekako mutirale u podžanr za sebe.

Ipak, Predrag Crnković nam je u krajnjem zbiru predočio daleko više od zadovoljavajućeg početničkog portfolio romana, ukazavši na glas i izraz na čijem je tragu. Prava je šteta što ovo izdanje nije prošlo kroz ozbiljniju fazu lektorsko-korektorskog doterivanja, koje bi te nijanse svakako učinilo primetnijim.

Zoran Janković

19.12.08 NIN

Poput novih ostvarenja Mirjane Đurđević i Vuleta Žurića, o kojima je na istom ovom mestu pisano pre dve sedmice, debitantski romani Predraga Crnkovića i Duleta Nedeljkovića bave se predtranzicionim i tranzicionim snovima i dešavanjima, insistirajući na svim onim banalnostima i marginalijama kojima su ophrvani njihovi neheroični, u mnogo čemu prosečni književni junaci.
Obojica četrdesetogodišnjaci porušenih planova i iluzija, posrnuli japi i neprofitni filolog, Glavonja i Peđa, glavni akteri Nedeljkovićevog i Crnkovićevog romana i tek ovlaš prerušeni romaneskni dvojnici samih autora, skoro bezizlazno tumaraju sumornim Beogradom našeg doba, premreženim senkama devedesetih i današnjim očevidnostima. Na momente dotičući gladovanje i bukvalnu golotinju, njihove “niskobudžetne” pustolovine pri tome u sebe “usisavaju” celu živopisnu galeriju gradskih (anti)heroja, marginalaca i frikova, prikazanih prepoznatljivim urbanim žargonom koji u Crnkovićevom slučaju naginje nešto mirnijem, epizodično zaokruženom pripovedanju, a kod Nedeljkovića se pokazuje kao sklonost stalno ulančavajućim instant-efektima u vidu kalambura, dosetke ili višestruko “uvrnute” anegdote, dovedenih do granice trip-fantazije u nastavcima.
Takozvani niskomimetski modus i ovde, dakle, kao i kod Đurđevićeve i Žurića, predstavlja najznačajnije sredstvo pripovednog oblikovanja romaneskne slike sveta. Istina, umesto parodije, odnosno burleske i groteske, na delu su nešto manje izraziti i obuhvatni postupci humorno-ironijskog ovladavanja goropadnom stvarnošću. Somnabulna vizura (Nedeljković) i knjiško-filmofilska citatnost (Crnković), pak, na svoj način svedoče o određenoj sličnosti neizbežno pomerene perspektive u “niskobudžetnim” romanima koji su ove godine stigli pred ovdašnje čitalaštvo poput povratnog talasa svega onoga što nas već decenijama nemilosrdno zapljuskuje.
Generacijski beleg vidljiv je možda ponajviše u prisustvu neopank senzibiliteta, kod Crnkovića spletenog s ostalim, nadgeneracijskim reperima (B. Ćosić, A. Tišma, P. Oster, Hičkok, D. Linč), a u Nedeljkovićevom romanu dovedenog do svojevrsnog omaža ovoj energiji beskompromisnog bunta u vidu kratkog istorijata njegovog pojavljivanja kod nas osamdesetih godina prošloga veka. Možda bi se čak moglo kazati da je Ponedeljak jezički i imaginativno sugestivna labudova pesma ovdašnjeg panka u vidu kratkog, “eksplozivnog” romana o poslednjim trzajima bivših buntovnika s razlogom i njihovom očajničkom traganju za makar kakvim mestom u svetu digitalizovanih životnih funkcija i uloga.
S druge strane, Beograd za pokojnike, inače nagrađen izdavačevom ovogodišnjom nagradom za najbolji neobjavljeni roman na celom nekadašnjem srpsko-hrvatskom jezičkom području, najvećim delom je duhovito upakovana (pseudo)memoarska naracija o godinama koje su pojele sankcije i njihove rđave posledice. “Bekstvo u nostalgiju, što se mene tiče, nije moguće”, deklarativno veli autobiografski pripovedač Crnkovićevog romana, taj autoironični “kustos muzeja sopstvene prošlosti”, objašnjavajući (među)naslovno poigravanje obrascima i stereotipima “postmodernizma” i “stvarnosne proze” na kojemu je zasnovana uočljiva kompoziciona simetrija romana.
Sve vreme funkcionišući kao dvosmislene, metafikcionalne etikete za književne moduse, ali i kulturno-ideološke koncepte koji su se kod nas svrstali iza njih u neobjavljenom, ali i te kako delotvornom ratu opskurnih devedesetih, “stvarnosna proza” i “postmodernizam” ovde prerastaju bezmalo u dva odnosa prema životu i preživljavanju, pa tek onda i prema literaturi. To što u završnom odeljku romana, naslovljenom “Postmodernizam, ipak”, prevagu odnosi samopotkazujuće “sećanje na sećanje”, koje neprestano prete da zagluše “glasovi iz TV dnevnika”, takođe, međutim, ima svoje drugo, ambivalentno lice.
Ispisana kao futurističko-ironijski “SF o globalnom zagrevanju u Srbiji godine 2101”, ova eskapistička završnica neodoljivo, naime, asocira na neko mesto iz žanrovski “otkačenih” romana Mirjane Đurđević ili Vuleta Žurića, prononsiranih i ignorisanih kompilatora “prljavog” realizma ili “iščašenog” verizma i “razbarušenog” postmodernizma. Transparentno ogoljujući i rastvarajući ovu “jeretičku” mešavinu u svojoj takođe “niskobudžetnoj” naraciji, Beograd za pokojnike možda – poput još nekih tek stasalih romana i autora iz ovogodišnje produkcije – u izvesnom smiuslu i doslovno svedoči o pomaljanju jednog novog senzibliteta koji, za razliku od ranog postmodernizma, ne može da ignoriše “nedostojnu” stvarnost, ali isto tako ne može u potpunosti ni da joj se podredi.


Tihomir Brajović

26.11.08

Jutarnji list

Crnković, prevoditelj sa skandinavskih jezika, "gurman i sanjalica iz Beograda" i "nositelj spomenice sa dva oproštajna koncerta Sex Pistolsa", definitivno je "mnogo toga pročitao", o čemu svjedoči čitav niz literarnih i filmskih referenci kojima je premrežen njegov "Beograd za pokojnike". Njegov je Peđa, pak, doista i "najebao" živeći u Beogradu i preživljavajući godine poraća i tranzicije, sankcija i bombardiranja, općeg siromaštva i nastanka "turbo-folk aristokracije", kao inteligentan i obrazovan mladi čovjek koji se "nikada nije osećao ukorenjenim".

Ako nekom u Srbiji kažu: "Ti si mnogo toga pročitao" znači da je najebao, kaže Peđa, glavni lik romana-pobjednika ovogodišnjeg VBZ-ovog natječaja, kojim je Predrag Crnković podcrtao svoje mjesto i na nematičnoj, hrvatskoj književnoj sceni.

Nedavno mu je, naime, u nakladi Knjigomata objavljen i roman "Čarapanke sa Zvezdare", zanimljiva i duhovita postmodernistička igra koja tematizira beogradsku književnu scenu s kraja 60-ih i istovremeno oštra društvena satira, koja kao i pobjednički roman propituje odnos postmodernističke i stvarnosne proze, govoreći mnogo o stvarnosti bez da se posve izravno na nju referira.

Nešto ranije, prošle godine, ušao je i u uži izbor za "Večernjakovu" nagradu za kratku priču. Iako aktivan i nagrađivan i u Srbiji, tamo još uvijek nije objavio samostalnu knjigu.


Crnković, prevoditelj sa skandinavskih jezika, "gurman i sanjalica iz Beograda" i "nositelj spomenice sa dva oproštajna koncerta Sex Pistolsa", definitivno je "mnogo toga pročitao", o čemu svjedoči čitav niz literarnih i filmskih referenci kojima je premrežen njegov "Beograd za pokojnike". Njegov je Peđa, pak, doista i "najebao" živeći u Beogradu i preživljavajući godine poraća i tranzicije, sankcija i bombardiranja, općeg siromaštva i nastanka "turbo-folk aristokracije", kao inteligentan i obrazovan mladi čovjek koji se "nikada nije osećao ukorenjenim".

Peđa je "spisateljski obrtnik i pisac" kojemu nije uspjelo zapaliti negdje van, kao mnogi iz generacije, te bez prijatelja i obitelji koju su obilježile bolesti i umiranja, tumara beogradskim ulicama, doslovno u potrazi za hranom i smislom. Promatranje prolaznika, pokoja ljubavna avantura, stalni posjeti sve ispražnjenijoj Kinoteci, "stvarnost" koja se događa bez njegova sudjelovanja i razorne opservacije srpske metropole u konkretnom vremenu, svijet su u kojem se Crnkovićev Peđa kreće, ali ne snalazi, niti to želi.

Peđino tumaranje vlastitim životom i velegradom, središnji su dio romana, ispripovijedan zgusnutim, eruptivnim stilom, a njemu prethodi uvodni dio nazvan "Postmodernizam" u kojemu je promijenjena pozicija pripovijedanja (iz 3. u 1. lice) i predstavlja postmodernu igru, ali i traktat o pisanju na koji se nadovezuje i poglavlje "Postmodernizam ili stvarnosna proza", s kraja knjige.

Osim što je opisao atmosferu srpske metropole zadnja dva desetljeća, atmosferu depresije i bijede, kroz očište mladog intelektualca kojeg okolnosti pretvaraju u Sonderlinga (=freaka), Crnković se, naime, uhvatio u koštac s nekim od temeljnih literarnih pitanja našeg vremena. Odnos zbilje i fikcije, mogućnost književnog dokumentiranja života, vanjsko (proživljeno) ili unutarnje iskustvo koje posjeduje pripovjedač, kao i pozicija postmodernista uplašenog stvarnošću, neka su pitanja koja postavlja, ali i u praksi pokušava riješiti ovaj roman.

Nadopunjen (možda i nepotrebnim!) pogledom u budućnost, u žanru SF-a, "Beograd za pokojnike" čita se kao neispolirana, ali snažna slika vremena i prostora u kojoj nekome tko sluša Pistolse i gleda Lyncha ne preostaje drugo do osjećati se "ubuđalo, crvljivo, umorno", ali i kao praktičan odgovor na pitanje što je to stvarnosna proza.

Previše načitan da bi bio hit, pomalo zbrkan i nervozan u realizaciji, "Beograd za pokojnike" pomalo je "alternativan" izbor žirija, no svakako vrlo originalan roman pripovjedača koji ima što za reći.

Jagna Pogačnik