Bajka iz budžaka

25.01.06

DRAMSKI pisac po obrazovanju koje je poneo sa Beogradske akademije. A to je postao, sam kaže, pre svega čitajući knjige od malena, dečiju literaturu: "Alisu u zemlji čuda", "Malog princa", "Ribecalove priče"... Beograđanin, Čuburac, Miodrag Zupanc (55), urednik je TV Beograd u naučno-obrazovnom programu i od prošle nedelje pisac najbolje knjige za decu u godini za nama. Za "Bajku iz budžaka" ilustrovanu olovkom Dragana Maksimovića, u izdanju kuće "Plato", osvojio je prestižnu nagradu "Politikinog zabavnika".
- Jako mi je drago što sam dobio baš ovu nagradu, jer je za moju generaciju, rođenu pedesetih, u pred televizijskoj eri, "Zabavnik" sa stripovima Diznijevim, raznolikim, bio pravi prozor u svet i čitao se od korica do korica. Bukvalno.
Kažete da su knjige iz detinjstva nesvesno uticale da postanete pisac...
- Uticalo je i nešto drugo: drugo čitanje dečijih knjiga, kad mi se rodila ćerka Sodja, sedamdesetih. Sa njom sam ponovo počeo da čitam dečiju literaturu. Tada su se pojavile epohalne knjige: Tolkinov "Gospodar prstenova", pa "Beskrajna priča", ali i niz drugih knjiga koje nisam uspeo ranije da pročitam. To čitanje sa ćerkom, kao otac i doživljaji tih priča kroz njene oči, podstaklo me je da pišem. Uzori su bili stvarno dobri. Tada sam i sam počeo da joj pričam priče, neke sam zabeležio, većinu nisam. Kada je odrasla, u njoj su ostale te priiče, podsećala me i terala da ih zapišem.

Kako je nastala "Bajka iz budžaka"?
- Sticajem okolnosti, počeo sam da radim seriju "Enciklopedija za radoznale" za obrazovni program, koja se bavi etnološkim, arheološkim, istorijskim i ostalim fenomenima iz Srbije. Tu seriju radio sam sa vrhunskim etnolozima, geografima i kad sa njima tumaraš po udaljenim kutkovima, čuješ neverovatne priče.

Pa gde su ti čarobni budžaci Srbije?
- Jedan geograf i etnolog iz Zaječara otkrio mi je da Srbija ima svoj budžak. Između Knjaževca i Pirota, čudesna oblast na padinama Stare planine. Tu postoje ispitana i neispitana područja, napušteni i polunapušteni gradovi i drevna sela, sa kućama od zemlje čudesnog oblika, ostaci drumova iz rimskih vremena. Ali postoje i čuda: sveti gajevi, antička svetilišta koja i dan danas žive, čak sam upoznao i jedno drvo koje govori, hrast, sveto drvo.

Da li ti naši, "tolkinovski" krajolici, nose i takve priče?
- Pokazali su mi selo u kojem žive neki čudni narodi. Torlaci. Oni imaju svoje običaje, finese u jeziku i tvrde da su oduvek tu. A etnolozi čak tvrde da su stariji i od Vlaha koji su došli sa Rimljanima u ove krajeve. Kad stekneš poverenje tih ljudi, onda od njih možeš da čuješ od drevnih reči do priča koje ne možeš nigde čuti.

Koji su glavni junaci vaše bajke?
- Za razliku od epske poezije i pripovedaka, gde se veliki junak sukobljava sa velikim junakom ili zlim silama, u bajkama najčešće deca rešavaju probleme. Najkraće o "Bajci iz budžaka": Princ Mi i princeza I, brat i sestra, sukobljavaju se sa zlim silama i uspevaju da reše problem.

Da li i vaša knjiga, poput knjiga koje ste naveli kao uzore, jeste istovremeno i metafora?
- Da. Knjiga govori i o našem vremenu i upućena je deci danas. Prepoznaje se ova naša država, u poslednjih 15 godina. Prepoznaju se razne alamunje, karakondžule, aveti, veštice, koje su nam se uplele u život. Svet starijih ne razmišlja o njima koje su i te kako uticale na našu decu.

Griža savesti

- U NAJUŽI izbor za "Zabavnikovu nagradu" ušle su dve knjige: moja i dečija knjiga Brane Petrovića "Žanka". On je pisac koga izuzetno cenim, jedan od naših najvećih posleratnih pisaca i pomalo osećam grižu savesti što on nije dobio nagradu.

B. ĐORĐEVIĆ

24.01.06

Seni su svekolika dobrota i veština koje nasleđujemo od svojih predaka, a mi opstajemo upravo zbog dobrote

Miodrag Zupanc, dramaturg, pisac, reditelj i urednik u Školskoj redakciji Obrazovnog programa RTS-a, ovogodišnji je dobitnik nagrade „Politikinog zabavnika” za knjigu „Bajka iz Budžaka”. Ovo značajno priznanje je povod za razgovor sa Zupancem koji već godinama govori kroz svoje raznorodno stvaralaštvo nastojeći da pronađe i sačuva tradicionalne vrednosti koje su deo prošlosti, a ujedno i neophodan zalog budućnosti.

„Bajku iz Budžaka” žiri „Politikinog zabavnika” proglasio je najboljim delom za mlade u 2005. godini. Kako kaže Zupanc, u stvaralaštvo za decu važno je uneti duh, humor i nonšalantnost, i plasirati ozbiljne stvari na zanimljiv način.

– Ko god pročita ovu knjigu videće da ona govori o današnjem vremenu, tačnije o poslednjih 15 godina, iako je smeštena u neko daleko vreme i prostor i data u formi bajke. Decenija i po koja je iza nas bila je ispunjena jezivim događajima i grozotama, a naša deca su učestvovala u njima ili ih upijala gledajući u TV. Svet odraslih je sebičan, sadomazohistički i malo je onih koji su razmišljali kako je sve to uticalo na decu. Pokušao sam da napišem priču o nekoj zemlji, sličnoj našoj, u kojoj se mnogo šta ne zna, odrasli su budalasti, heroji su bezveznjaci, a rat je budalaština i besmislica – kaže Zupanc.

Namera našeg sagovornika bila je da objasni mladima da stariji nisu baš tako fantastični, da prave svirepe greške i izvrću stvari u svoju korist. Zupanc kaže da uči decu radoznalosti, ali i sumnji, da nikom ne treba verovati bezrezervno, čak ni roditeljima: veruj svojim instinktima jer oni su jedini pravi putokazi u životu.

– Nije lako pronaći put u današnjim konfuznim vremenima, kaže Zupanc. Živimo na takvom tlu, balkanskom, gde je sličnih konfuzija bilo i ranije pa smo, smatra naš sagovornik, genetski žilavi i imamo mehanizam da opstajemo i prepoznajemo prave stvari.

– Mislim da je tako i sa decom koja umeju u ovoj šumi zabuna i zabluda da prepoznaju kvalitetne filmove, obrazovne emisije, časopise, pozorišne predstave. Samo je strašno što jedan Pink diktira mladima sistem vrednosti, a ostale televizije jure njegov rejting koji nije približan ni nultoj tački kvaliteta – kaže Zupanc.

Jedna od emisija koje je radio naš sagovornik nosi zanimljiv naslov „Čuvari tradicije”. Za njega tradicija podrazumeva sve moguće lepe stvari koje nas održavaju i čine boljima. To su seni kojima se klanjamo i to, kako kaže Zupanc, onako kako ih objašnjava Jovan Cvijić. Seni su svekolika dobrota i veština koje nasleđujemo od svojih predaka, a mi opstajemo upravo zbog dobrote.

– Mislim da je puno dobrote i seni usađeno u ovu zemlju. Treba stalno pričati o dragocenom nasleđu. Stalno dodirivati to što su nam ostavili preci. Neverovatno je koliko Srbi ne poznaju Srbiju, ne znaju koja je najstarija crkva, manastir ili koja je najviša planina, najduža reka. Stara planina, Golija, Rtanj, to su istinski evropski biseri. Za prave ljubitelje planine sreća je što još nisu osvojene kao Zlatibor ili Kopaonik. Za mene planina znači mir, tišinu i apsolutni povratak sebi – priča Zupanc.

Planinarenje mu je pomoglo da vidi da je Srbija jedan ogroman prostor za tumaranje i saznavanje, a fascinantni su susreti sa ljudima u tim retko naseljenim krajevima. Po rečima Zupanca, oni su izuzetno gostoljubivi i puni pitanja, a posetilac je za njih i radio i televizija i knjiga.

– Utisak je varljiv, gostu se čini da je superioran, ali kad se primiri taj val oduševljenja shvati da od meštana i njihovih priča može daleko više da uzme nego da im da. Pogotovo u Budžaku koji se prostire po visovima i obroncima Stare planine – objašnjava ovaj dramaturg.

Posebno mesto u životu, ali i u književnom i dramskom delu Miodraga Zupanca zauzima Čubura, svojevrsni „gradić u gradu”. Kako kaže naš sagovornik, Čuburci su uglavnom zanatlije i poslom nisu vezani ni za jednu državnu instituciju. Samim tim, ne zavise od političkih partija, što je važno, jer takva situacija tvori specifičan slobodarski mentalitet.

– Uvek me zbunjivala ta priča da u Titovo vreme ljudi nisu smeli da slave slavu ili da pričaju oštre viceve o komunističkoj partiji jer na Čuburi, gde sam odrastao, svi su obeležavali slavu i pričali glasno šta su hteli. Život na tim grbavim sokacima često se kretao između zakona i bezakonja, strasti i razuma, ali uvek sa jasnom odrednicom šta je dobro, a šta zlo. Ja sam ponosan na takvu Čuburu! – kaže Zupanc.

Sadašnjost je, po oceni ovogodišnjeg laureata „Zabavnikove” nagrade, smutna, a zemlja zaleđena. Jednostavan je način da se Srbija odledi, a ljudi unormale. Miodrag Zupanc kaže da se treba vratiti osnovnim pravilima igre koja su izmišljena ko zna kad, a definisana u deset božjih zapovesti. I to će biti dovoljno.

Jelena Nikolić

05.02.06 Danas

Miodrag Zupanc piše po principu igre, ali igre bez pravila, reda i poretka, kao da piše po pesku dečijeg igrališta bez stativa, koševa i zategnutih mreža. Igra se "romana bez romana’’ (Sterija) u neprestanoj jezičkoj, verbalnoj vrtešci - jednim ponovo nađenim govorom sa kojim "prošlost dugo traje’’ (Dušan Matić). Kako je pisao Miroslav Krleža - deca su čarobnjaci mirisa, boja i zvukova, i niko od dece nije veći majstor u otkrivanju tih titravih tajni. "Djeca su genijalna u radosti poslijepodnevne ljetne rasvjete, u muzikalnoj ljepoti mjesečine pod krošnjama kestenova...noćnu vožnju u vlaku ne može doživjeti svečanije od deteta - niko’’. I evo gde tu genijalnu dečurliju nalazimo u carstvu "jednog budžaka’’, u krošnjama jednog, prividno minulog i šturog tvora i govora. Zupanc je Vukove vokabulare preveo na srceparajući, a ustvari parodijski jezik Joakima Vujića. Tako je budžak, starinarnica, ropotarnica postala neodoljivom, bravuroznom jezičkom turbo-mašinom. U ovoj širom otvorenoj knjizi ukrštaju se, zapliću i raspliću arhaizmi, turcizmi, slovenizmi, i, dakako, jezičke klackalice i brzalice samog autora, verolomnog povratnika u detinjstvo i dečaštvo, na samom pragu mladosti.
Nadrealistička opsesija jezika u vremenu i bez vremena, izvedena je u zmajovitom romanu na svetlost dana današnjeg: U slapovitom pripovedanju (donedavno bi se reklo "oneobičavanju’’), laki i lepršavi, lepi i bistri tokovi nadrealističke poezije, evociraju neprestano mitska bića iz narodne, plebejske poetike, koja donkihotovski pustolovno putuje i luta, ovde, po sili pesničke inercije reči i metafora slobode, - caru carevo, a deci dečije! Zaigran "do daske’’, naš pripovedač preteruje, i preobiluje kalamburima i paradoksima u brzalicama i posprdicama koje prelaze u sasvim nekontrolisani, nasmejani zamajni govor mališana najranijeg uzrasta:
Taj čudni, i najčešće čudesan ribolov reči ne bi osećao nikakvu literarnu odgovornost da nije poduzelo jednu dečurlijsku aktivnost koja se odvija između sna i jave. Svodeći obrazac priče, odnosno bajke, bežeći od fabule kao književne zadatosti, Miodrag Zupanc se majstorski vešto i prirodno raspevao, razigrao, razbrbrljao, razveslao, zaplesao, i za volju i dar deci našoj sadašnjoj, napravio čapraz-divan. Napravio je dobar posao i dobru, vrlo dobru knjigu.

Milosav Buca Mirković