Klaudija Kuljah iz Office of the High Representative (OHR) – (Kancelarija visokog predstavnika), uredila je tako da da sa njom odemo da vidimo rad na identifikaciji leševa koji upravo preduzimaju. Sledeceg jutra srecemo se sa njenim vozacem i tumacem, Mirsadom Efendicem, dvadesetjednogodišnjim studentom mašinstva iz Tuzle. Pocinjemo ispred zgrade OHR-a dole pored reke u 4 sata ujutro, i hladnoca još ujeda i mrak je. Vozimo se ka Mostaru u pratnji naoružanog žandarma iz snaga SFOR-a. Tamo se susrecemo sa lokalnim odborom, koje je odgovorno za iskopavanja masovnih grobnica.
Južno od Mostara, kod grada Nevesinje unutar teritorije Republike Srpske, saznajemo preko obaveštajnog tela snaga SFOR-a da se 70 leševa nalazi na jednom otpadu. Tehnicki, to se oznacava «sekundarnim nalazištem», mestom gde su pokušali da sakriju ubijene pošto su ih ubili negde drugde.
Na pitanje odakle se to zna, Klaudija Kuljah nam naravno uskracuje odgovor. Ni ona niti bilo ko drugi nece da nam kažu da je rašcišcavanje grobnica po prirodi stvari poverljivo. Kao što možemo da vidimo, pošto smo svi zajedno stigli na otpad, okruženi smo i zašticeni naoružanim žandarmima. Nalazimo se u srpskoj zajednici, Republici Srpskoj – srpskom delu Bosne i Hercegovine, koja ima svoje organe vlasti. Opasno je po život govoriti o zlocinima. Prisutno je takode i nekoliko lokalnih politicara iz obližnjeg Nevesinje, gradica na cijem se obodu pretpostavlja da su ubijeni prvobitno streljani. Na mestu koje se zove Lipovace.
Dok caskamo sa tim lokalnim srpskim politicarima, kao da je to sve sasvim normalna pojava. Niko od njih naravno nema pojma ni o kakvom ubistvu.
Jasmina iz bosanske istražne komisije prica svoju pricu, i zašto se angažovala na ovom poslu. Za nju nema neke apstraktne obaveze, vec je to za nju doslovno sam život. Ona je na ovom otpadu kao predstavnik bosanske zajednice, ali i zato što ne može da nade mira pre nego što nade tela svoje dvoje dece za koju zna da su ubijena tih dana 1992. godine, u blizini sela.
Kaže da joj je teško da živi dok preživljavava prošlost svakog dana. Ali ide nekako, kada uzme sedativ, i dokle god može da traži svoj ubijenu decu. Kada ih nade, ne zna šta ce biti. Ne može sebi da predstavi mir ili zaborav. Ko može da zaceli njene rane?U jednom trenutku je odlucila da 1992. godine otputuje zajedno sa suprugom i dvoje dece iz Mostara da bi izbegli progon. Culi su da je dole kod Nevesinja, kod njene svekrve, Muslimanima još moguce da ostanu.
U to vreme je nacionalisticka fanaticna politika pogodila i Mostar. Teritorija je trebalo da se deli izmedu hrvatskih i srpskih voda, duž reke Neretve. A na pitanje Muslimana gde ce oni da žive, dobijali su odgovor, karakteristican za to kako su ograniceni nacionalisti razmevali politiku: «Možete da skocite u Neretvu!»
U tom trenutku još nije bilo bosanske armije, a kada je progone pokrenula i savezna jugoslovenska armija u saradnji sa specijalnim snagama i uz podršku lokalnih milicija, nije bilo nikakve sumnje da su upravo civili meta. Teror za kratko vreme stiže i do njih, i Jasmina i njena porodica zajedno sa velikom grupom ljudi odlaze u šume i planinske oblasti. Grupa se deli, ali posle nekoliko dana svi bivaju uhvaceni – prema recima Klaudije Kuljah, padaju u ruke specijalcima iz srpskog grada Niša. Prvo što se desilo je da se žene i deca odvoje od muževa i roditelja. Na pitanje šta ce se desiti sa muškarcima, odgovarali su im da ce se to odluciti kada komandant bude došao.
Posle izvesnog vremena muškarce odvode u kamionete. Tada je poslednji put Jasmina videla svog supruga.
Jasmina ostaje sa dvoje male dece i velikoj grupi žena i dece, koju odvode u toplanu, gde su zatvoreni nekoliko dana.
Jedne noci dolazi nekoliko maskiranih vojnika u prostoriju u kojoj borave, i baterijsakim lampama osvetljavju put. Traže žene, odlucuju se za nekoliko, jedna od njih je Jasmina. Sa nožem pod grlom ona saznaje da mora da pode na «saslušanje», inace ce njenu decu ubiti. Ona bira, kako sama kaže, «jedno od dva zla». – i sledi ih.Naravno da nema reci o bilo kakvom saslušanju. Žene se odvode «negde pored reke» i siluju se. Posle nekoliko dana saznaje da su njena deca ubijena – po naredenju komandanta.
Pri prelasku u celiju uz pomoc jednog srpskog vojnika uspeva da pobegne. U ocajanju traži na samom mestu zlocina, gde je sve i pocelo. Traži oko svoje kuce u Mostaru. Danima ceka. Ali niko se ne pojavljuje, niko se ne vraca kuci.
Danas ima 39 godina i radi na identifikaciji mrtvih i nestalih u bosanskoj istražnoj komisji u Mostaru. Kada je pitamo za godine, za trenutak poprima pogled pun prekora, kao da odjednom priziva sve to što joj je ukradeno. Stojimo na otpadu gde traže leševe njene dece. «Ubijena su unutra, sledi put do Nevesinja, pa cete doci u Lipovace. Unutra su ubijena i bacena u rupu na stenama.»
Vozimo se sa Mirsadom Efendicem u njegovim kolima do grada. Ali šta vidimo? Ništa nema da se vidi. Možda zamišljamo gomilu ljudi koja vice, koja se skupila na trgu i koja olicava zlo u nekom ritualu? Možda zamišljamo da možemo da omirišemo kao je to biti blizu kapija pakla? Od toga može da nam se zavrti u glavi, od toga što možemo da pristupimo samom satanskom. «Covek je sasvim nevin u odnosu na užas!», kao što je Selin napisao u svom eposu o ratu, Put ka kraju noci.
Lipovace su tako beznacajan lokalitet, da se cak ne nalaze ni na geografskoj mapi. I tako kada kupujemo benzin sa cisterne u Nevesinju, Mirsad pita cuvara tanka gde se tacno nalazi to selo. On samo zuri neprijateljski prema Mirsadu pogledom koji govori: «Šta te se dovraga tice?!» Sam inace tvrdi da nikada nije cuo za to mesto. Vozimo se okolo i pitamo i druge, ali mesto kao da je propalo u zemlju ili nestalo iz svacijeg secanja. Jedna žena koju pitamo uplašeno zuri ispred sebe i beži od nas bez odgovora.Scena podseca na film Mississipi Burning, u kojem se niko ne usuduje da kaže ni rec o trojici ubijenih aktivista za gradanska prava zbog straha od demonizacije javnog mnenja – i koji beže od lokalnih mocnika. Ovde je sve još gore.
Ovde i sada - negde u Evropi – niko nema pojma o tome da je 70 ljudi, i odraslih kao i sasvim male dece, ubijeno i baceno na otpad pre nekoliko godina. Niko nije cuo za to. Da li možemo da ocekujemo antiklimaks? Zavera cutanja vlada u zacaranom gradu Nevesinju.
01.11.04
Ne postoji dobar žanr za balkansku klanicu
Jens Martin Eriksen
Jens-Martin Eriksen (1955) jedan je od najznačajnijih savremenih danskih pisaca, autor brojnih romana, zbirki priča i drama, dobitnik najvećih književnih nagrada u Danskoj, uključujući i nagradu za životno delo. Pre tri godine predstavio se srpskoj publici svojim poznatim i široko prevođenim romanom "Zima u osvit" ("Aleksandrija Pres"). U toj knjizi Eriksen na retko suptilan način, bez ijednog eksplicitnog iskaza o tome, tretira masakr u Srebrenici. U Švedskoj se snima film po ovom Eriksenovom romanu.
Nedavno se Eriksen ponovo predstavio srpskoj publici promocijom knjige reportaža iz Srbije i Bosne "Anatomija mržnje", koju je napisao sa profesorom Frederikom Stjernfeltom posle njihovih zajedničkih putovanja po Balkanu koja su, sa razumljivim predasima, trajala četiri godine. I ovu knjigu je nedavno izdala "Aleksandrija pres".
U knjizi "Anatomija mržnje" Vi i Frederik Stjernfelt više ste se "primakli" žrtvama nego ostali zapadni autori koji su se bavili novim balkanskim ratovima. Da li Vam se Vaša nova knjiga čini kombinacijom stvaranja "teorije mržnje" i literarnog materijala, koliko god on bio stvaran?
- Naša knjiga razlikuje se od većine materijala na engleskom i skandinavskim jezicima - kao i na nemačkom i francuskom - koji smo proučili. Imamo drugačiji bekgraund, niti smo novinari niti profesionalni istoričari. Moj kolega je filozof, a ja sam romanopisac. To se, možda, oslikalo na žanr knjige koji se odredio kao eklektičan. U njoj ima mnoštvo različitih žanrova, poput reportaže, tekstualne analize Memoranduma SANU i Islamske deklaracije, kolaža kojima nastojimo da snimimo totalno pomerenu stvarnost anarhističkih ratnih prizora, a u taj deo knjige uneli smo i nešto teksta iz mnogih izvora svedočanstava. Kompleksnu stvarnost ne bi bilo moguće razumeti pisanjem žanrovski jednostavne knjige.
Prihvatili smo nasilje
Izgleda da su Luj Ferdinan Selin i Ernst Jinger inspirisali Vaš roman "Zima u osvit". To su veliki autori, ali autori desničari. Kako objašnjavate apsurd što među najboljim ratnim romanima ima i desničarskih, u kojima ima i ideoloških zabluda?
- Mislim da je Selin u velikoj meri krivo shvatan. Njegov veliki roman "Putovanje nakraj noći" je u osnovi anarhistčiko-pacifistički i zbog toga svaki mladi pisac obožava ovu knjigu. On je kasnije postao antisemita, ali to je druga priča. Moramo razlikovati knjigu i pisca. Ne morate se slagati sa političkim idejama autora. Uzmimo za primer srpskog pisca Miodraga Bulatovića, ali njegov "Gulo Gulo" je veliki evropski roman o nihilizmu i terorizmu. A moja "Zima u osvit" je, pre svega, antipolitički roman, inspirisan nasiljem na Balkanu i pisan posle masakra u Srebrenici. Ali to nije roman o žrtvama. Ne mislim da sam u pravu zbog toga. To je roman o preostalima, o nama. Mi, Srbi i drugi Evropljani, prihvatili smo nasilje i krah pouke iz Holokausta. Roman je o tome.
Koje kategorije bi bile najosobenije za "viktimologiju" koju knjiga nastoji da uvede?
- Najkonkretniji aspekt jednog takvog rata je patnja običnog čoveka, prodor rata u njegov život, razaranje - naravno, bez obzira na etničko poreklo žrtve. Ne radi se tu o jednostavnom principu "dobro protiv lošeg" - dakle, nije to melodrama. Bila bi to onda karikatura od knjige! Ostali aspekti za koje pitate jesu: mehanizam koji vodi društvo prihvatanju opšteg ludila, prihvatanje eskalacije i radikalizacije događaja do mere u kojoj mi - svi mi, Srbi, Bosanci i ostali Evropljani - više ne možemo da razumemo stvarnost. Po toj težnji, po naporu da se takva stvarnost ipak shvati, "Anatomija mržnje" zaista ima nečeg zajedničkog sa žanrom romana.
Ima mnogo zapadnih pisaca i novinara koji su tokom 90-ih putovali Balkanom i tako rizikovali život. Razlog za to je bio i humanistički, ali u kojoj meri je razlog bio u izvesnoj dosadi koja dominira "uverenim društvima", u prostoj potrebi za uzbuđenjem?
- Pazite, nas dvojica smo samo kukavice koje putuju Balkanom pet godina pošto je rat gotov, a u tome nema mnogo uzbuđenja, ali ima otvorenog uma i radoznalosti i nekakvog proučavanja. Ispod svakog kamena na Balkanu postoji po jedna priča, drama. Nismo mi hrabri ratni reporteri. Kako bismo voleli sada u Irak! Nažalost, ja nemam posebnu želju da skončam na Internetu, otkinute glave. Ali, u osnovi, ako si romanopisac ili filozof, radoznao si da saznaš što više o drami ljudskog života. Kad dođe do civilizacijskog loma - kad god i ma gde da dođe do njega - izveštavaš. To je posao. A ako te to ne zanima, bolje radi nešto drugo.
M. I.
