Alterkacije

01.01.00

Alexandria
03.09.1999.
Obrad Savić o knjizi Rastka Močnika
Teorijske traume
Rastko Močnik, Alterkacije (Alternativni govori i ekstravagantni članci),
sa slovenačkog prevela Marija Mitrović, 221 strana, Biblioteka XX vek, Beograd 1998
U uglednoj biblioteci XX vek, nedavno se pojavila knjiga poznatog slovenačkog sociologa i filozofa, Ratska Močnika, pod veoma neobičnim naslovom, ALTERKACIJE: alterantivni govori i ekstravagantni članci. Pre nego sto se osvrnem na ovaj, po mnogo čemu, provokativan i gotovo traumatski tekst, držim da je neophodno da se ovom prilikom osvrnem na jedan osoben i u našoj kulturi jedinstven izdavački poduhvat. Dakle, radi se o biblioteci XX vek, čiji je pokretač, urednik i izdavač Ivan Čolović. Za razliku od nepreduzimljivih izdavača, iza kojih su po pravilu stajale institucije moći, novca, marketinga i naravno nezaobilaznih nagrada, Čolović je dejstvovao gotovo sam. Pa ipak, ovaj alterantivni, nomadski izdavač, koji je svoju biblioteku spretno razmeštao i selio, izbegavajući rizike iznuđenog gašenja, nedavno je izdao svoju stotu, jubilarnu knjigu. Radi se o knjizi slavnog američkog autora Kliforda Gerca, Tumačenje kutlure, koji je savremenu američku antropologiju učinio svetskom. Zamašan je spisak, sada već klasičnih autora međunarodne teorijske scene, koje je promovisala upravo biblioteka XX vek.
U mnogim slučajevima Čolović je pokazao zavidan uređivački senzibilitet, i često je bio među prvima u onom što se zove ekskluzivna izdavačka produkcija. Našoj čitalačkoj publici, Čolović bi rekao "obrazovanim laicima", ova biblioteka je učinila dostupnim nezaobilazne knjige: Serž Moskovisi, Doba gomile, Žorž Balandije, Politička antropologija, Marsel Mos, Sociologija i antropologija, Antoni Smit, Nacionalni identitet, da pomenem samo neke. Izdavač je takođe najavio da će uskoro objaviti "kultne" teorijske knjige koje su podstakle široku međunarodnu debatu o Okcidentalizmu i Orijentalizmu. Radi se o uzornim studijama Edvarda Saida, Orijentalizam, i Marije Todorove, Balkan i balkanci.. I na kraju, treba dodati da ova biblioteka odskora neguje jedan uređivački postupak koji je lišen bilo kakvog parohijalnog izdavačkog zapleta. U njoj se povremeno objavljuju knjige upravo onih ex-jugoslovenskih autora (Slavoja Žižeka, Metastaze uživanja, Dubravka Škiljana, Javni jezik, i Ratska Močnika, Alterkacije) čija je teorijska produkcija na svetskom tržištu knjiga i ideja u međuvremenu postala veoma cenjena.
Da se vratim analizi teorijskih trauma koje sam najavio na početku ovog komentara Močnikove, naizgled nepretenciozne, zbirke eseja Alterkacije. Odmah da kažem, kako bih predupredio eventualne nesporazume, autor se u ovoj knjizi uopšte ne bavi prikazom bilo kakve teorije traume. Štaviše, ta sintagma se nigde eksplicitno ne spominje. Pa ipak, sklon sam da sugerišem interpretaciju po kojoj je pred nama jedna traumatična serija tekstova koje je autor različitim povodima izgovorio! Telo tih izgovorenih i potom prerađenih tekstova izbrazdano je "usputnim suočavanjem sa građom". U tom odvažnom susretu sa Realnošću (" I tako je ova knjiga replay trčanja teorije za samom sobom preko prepreka brutalnog fakta događaja") nastala je specifična tekstualna trauma, sa kojom je autor pokušao da izađe na kraj. Da podsetim, prema Laplanšu i Pontalisu, "Traumom se najčesće nazivaju posledice ozlede uzrokovane spoljnim silama na celinu organizma". Stari grčki termin, trauma, odnosno ozleda ili rana, prvobitno se upotrebljavao u medicini i hirurgiji, a nakon Frojda, sve više u psihiujatriji i psihoanalizi. U nasem slučaju, termin trauma, ili teorijska trauma, upotrebljavamo kako bi ukazali na prirodu onog teksta koji je ozleđen u povremenom susretu sa realitetom. Tu šokantnu provalu "iskustva koje se neprestano vraća" i probija u simbolički poredak, Močnik objašnjava teorijskim deficitom ("slabost koncepta"). Prema autoru, postoji "slepa mrlja teorijskog repertorara", takoreći mentalna breša kroz koju prodiru elementi "istorije". Naravno, Močnik ne pripada onom tipu intelektualca kojeg bi privremeno mogli da opišemo kao "tekstualnog autistu", ili još gore, postmodernistu. Pisac Altercatia je mnogo oprezniji, on zna da načelna teškoća nije u postmodernom izčezavanju realnosti već u njenom brutalnom povratku. Uostalom, radikalni postmodernisti nemaju problema sa traumama u teoriji. Konsekventno su suspendovali svaku mogućnost susreta sa "provokacijama realnosti" i bezbolno plutaju, poput slobodnog označitelja koji je usput izgubio svog specifičnog referenta.Tu leži tajna one lagodne produkcije postmodernih tekstova, kojima često ne možemo da poreknemo blaženu spisateljsku zavodljivost.
Naravno, Močniku je poznat taj intelektualni manevar ("teorijska produkacija neprestano konverzira sa sopstvenim alternativnim mogućnostima") , ali mu "Đavo ne da mira", i on stalno priziva utvare Realnosti, kako bi "došao do građe", kako bi dotakao činjenice života. Takav teorijski senzibilitet, pa ako hoćete i moralni i politički dignitet, danas je sasvim redak. Ko je uopšte još spreman da svoju životnu, intelektualnu i političku biografiju traumatski investira u uzajamno ozleđivanje teorije i prakse, na obostrano ranjavanje teksta i konteksta! Na sceni je jedna prećutna frontovska podela interesnih sfera, globalna demarkacija izmedju populista koji u antiintelektualnom i antiteorijskom gestu orgijaju po Realnosti i elitista koji uživaju u blagodeti simboličkog univerzuma, ili još preciznije, onih koji se brčkju u bezobalnom okeanu tekstova i ideja. Močnik je ipak intelektualni mohikanac, pripadnik izumrlog teorijskog plemena. On po svaku cenu ide ka ivici tog raskola, istovremeno hoće da uhvati obe strane, i to nad ponorom njihovog traumatskog preseka. Skoro u formi ispovesti Močnik upućuje na status tog stranog traumatskog tela u njegovom opusu: "Teorijski rad nikada nije sam: i u kabinetu on se nosi sa đavolom, i u ćeliji vodi dijalog sa generacijama čovečanstva; i u izolaciji preriferong proizvođača teorije on je neizbežno polilogičan". Upravo ta polivalentna napetost, ta žestoka tenzija, da kažemo, između reči i stvari, oslobađa trajnu energiju Močnikove spisateljske prakse. Samo na retkim mestima, gde autor ne uspeva da preradi "spoljne nadražaje" dolazi do privremene smetnje u energetskom pogonu teksta. To privremeno izkliznuće u brutalne činjenice ili obrnuto, u zavodljivo teoretiziranje, smanjuje traumatski tonus teorije. Stoga Močnik nastoji da podjednako bdi nad tim ekstremnim izkliznučima koja prete da umrtve živo telo njegovog "tekstualnog organizma". On ne dopušta da preteća okolina i nasrtljivi kontekst potpuno provale i unište "žive mehurove" njegovog teksta. On ga zaklanja od preteranih spoljnih nadražaja tako što izgrađuje i postavlja zaštitnu teorijsku mrežu. Ta protivnadražajna teorijska membrana ipak ne funkcioniše kao hermetički zatvoren omotač. Upravo obrnuto, ona povremeno propušta podnošljivu količinu spoljnih stimulusa da prodru u samo središte nekonvencionalnih i povremeno uzbudljivih analiza, recimo nacionalizma ili totalitarizma. To kontrolisano preuzimanje materijala iz tzv. sveta života, odnosno sveta ideja, nije otupelo rad teorijske traume koja iznova podriva naš fantazam o lakom čitanju i ugodnoj recepciju, inače neugodnih i provokativnih knjiga.
I na kraju, ovako intoniran komentar nema za cilj da neobaveštene čitaoce zaplaši i eventualno odvrati od "užitka u čitanju" Močnikove knjige. Naprotiv, samo sam želeo da skrenem pažnju da načelo ugode, suprotno Frojdu, ne podrazumeva dokidanje traumatskog simptoma. To znači da nenametljivo i diskretno prisustvo traume u teorijskom diskursu može da proizvede "otkačene" efekte insceniranog čitanja. Dakle, Močnikovu knjigu Alterkacije ne proporučujem onima koji u dokolici upražnjavaju intelektualnu dosadu i teorijsku apatiju.