Almaški kružoci lečenih mesečara

27.01.12

Roman ne daje odgovor, ali daje način u putu traženja tog odgovora: Franja Petranović

Autor: Gordana Draganić Nonin

Ako bi poštovali poetiku književnika Franje Petrinovića (Novi Slankamen, 1957) - evo već smo je prekršili, ne bi u ovom uvodniku davali nikakve odrednice o njemu. U njegovom najnovijem romanu Almaški kružoci lečenih mesečara (Akademska knjiga, Novi Sad) koji je bio u najužem izboru za Ninovu nagradu, ne postoji beleška o piscu. U ovom razgovoru, Petrinović otkriva da su svi junaci u knjizi namerno jednaki, a grad po čijim ulicama se kotrljaju je sve manji, u suštinskom smislu.
Kad pročitate roman, shvatite da se još niste „prekvalifikovali“, i da ste još uvek u iščekivanju datuma, koji i ako doživite, za nekoliko generacija rođenih u bivšoj državi, to više neće biti bitno.
Ipak, ostavljamo poetiku piscu koji roman smatra velikom formom koja jedina može dovesti do puta na kojem se traži smisao. Franja Petrinović je novosadski književnik, književni kritičar, urednik. Uređivao je Polja, radio kao književni kritičar u Dnevniku, uređivao knjige u Stilosu. Sada je „stalno zaposlen“ samo u pisanju. Dobitnik je brojnih nagrada od Iskre kulture do Laze Kostića. Pre ovog romana napisao je Mimezis, mimezis romana, Tkivo, opsene, Izveštaj anđela, Pred vratima raja, Poslednji tumač simetrije, Trauma. Sve su to romani, a zašto - otkriće sam pisac.

Neuobičajeno je da u knjizi koja je veoma lepo opremljena i vidi se da je izdavač promišljao svaki detalj, nema beleške o piscu. Pročitavši roman čitalac nije u dilemi da je to urađeno namerno?
- To je posledica nekog mog ličnog uverenje da bi to na neki način narušilo priču romana. Mogao bih i roman da tumačim kao čitavu belešku o svom životu. Jednu proširenu, malo veću belešku, zato sam i smatrao da bi beleška o piscu narušila integritet romana i na neki način pokvarila ono što je neka magija čitave te priče. Kad suštinski čitaš knjigu onda je ona u stvari priča jednog čoveka koji samo preseljava neke moguće biografske beleške o sebi na različite likove. Smatrao sam da kad bih još objavio i onu uobičajenu belešku o piscu - rođen tad i tad, objavio to i to - da bi ti podaci pokvarili svu tu magiju.

Zaista, dok se roman čita, čitalac se pita kroz koji lik vi pričate, ali odgovor se čini nedokučiv?
- Dugo sam se upravo sa tim, uslovno rečeno, patio. U jednom trenutku sam čitavu tu stvar sa pripovedačem oslobodio tako da sam mogao da uskačem iz direktnog u indirektni govor, da opominjem, da pretim, dakle, da čitavu poziciju pričanja raspršim i da pričam iz ugla nekog ko priča i o posledicama ali iz ugla nekog ko može da upozorava i opominje na ono što će se desiti. Naravno, isti taj lik ne može da spreči te događaje. Upravo tu se ta priča čitavih proteklih dvadeset godina života i razrešila. Sve sam znao i ništa nisam znao. Dajući tu teskobnu atmosferu svim tim godinama.
Meni je i roman u jednom trenutku postao teskoban da iskažem to nešto što je možda nemoguće i romanom i rečima iskazati. To je to neko odsustvo mogućnosti. Na jednom mestu i kažem da su to priče o životima koje su mogle da postanu životi. Oni bogati životi puni svoje složenosti. Mučilo me je to kako iskazati priču o nemogućnosti. Junaci romana ne mogu da se ostvare jer ih, zapravo, taj interegnum sprečava. Stoga su oni tako šematizovani jer sam i hteo da budu lutajući pravednici po jednom vremenu ali bez mogućnosti da se iskažu i ostvare.

Da li je zato govor junaka sličan?
- Naravno. Namerno sam to uradio jer ih je vreme takvima učinilo. To vreme je ubijalo individualnost. Tih dvadeset godina imao sam utisak da smo svi pričali istu priču, da smo izgovarali jednu istu rečenicu, onu koja ništa nije značila, koja je bila prazna ljuštura, a ispod nje se odvijalo nešto sasvim drugo, ta neka praznina, obezličenje. Vikali smo: pravda, sloboda, istina... a sve je, zapravo bilo suprotno od toga. Teško je pričati o nemogućnosti. Vi znate da će svi pitati o 5. oktobru i da li su izneverena očekivanja. Ali to je samo jedan datum u priči, i posle njega smo svi čekali neki drugi datum... Mislim da i dalje čekamo neki datum kada će ti naši životi početi da se ostvaruju u onoj punoći i složenosti kakvi i treba da budu. Tu sada postoji zamka. Tih 20 godina kod tih junaka dovode do nekog kraja. Ako taj datum i dođe u bliskoj budućnosti, za njih će biti kasno, on više neće biti bitan za njih.

Već smo konstatovali da glavnog junaka u knjizi nema. Ali u njoj se nameće grad kao glavni junak?
- Apsolutno. Ali unutar knjige postoji borba da to bude grad kojeg možeš i voleti i mrzeti istovremeno. Možda je u knjizi ova negativna intonacija više iskazana ali to je jednostavno nemogućnost da se poruši jedna ustaljena šematizovana slika nekog grada gde žive lepi i dobri ljudi, gde se lepo peva, gde su svi ljubazni, gde svi imaju način govora koji je prepoznatljiv. Kad to pretvorite u priču iz ugla tog grada, da on priča o tome, onda vidite da je to sasvim suprotna priča koja vas stalno zasipa. Jeste, grad je taj glavni, suštinski junak ovog romana. Taj grad isto kao i ti ljudi u njemu ne može da raste, po svojoj unutrašnjosti, po mogućnostima, samo se smanjuje. Vidite da se on zatvara, smanjuje, ali i da on sam pokušava da nađe odgovor, da se on, po svojim ulicama, zakotrlja. Mi smo samo statisti koji se, takođe, kotrljamo tim ulicama u potrazi za mogućnostima.

Kaneti je napisao knjigu „Nevidljivi gradovi“ u kojoj je istakao da su gradovi „zbir mnogih stvari: sećanja, želja, znakova jezika; gradovi su i mesta razmene, objašnjavaju knjige iz istorije ekonomije. To su razmene ne samo roba, već i reči, želja, sećanja“. Imate li neku novu odrednicu, šta povezuje ljude u jednom gradu?
- Jako teško. Stalno sam se u priči kretao po gradu, čak sam i ironisao: te grad je ovakav, te grad je onakav. I u romanu metaforično govorim o tome da je ovo grad ptica, grad golubova, grlica... Dakle, možda će ti golubovi jednog dana, paleći male vatrice, moći da skupe sve te male stvari u jedan veliki smisao. Znate kako? Svi se mi moramo, kad-tad, pogledati u neko ogledalo. Pitanje je šta očekuješ da vidiš kada se pogledaš. Tako se i grad kao neki organizam mora jednog dana pogledati u to ogledalo. Jedna je pretpostavka da ćeš videti vrapčića ili bubu, a ja ipak verujem da će to biti neki razbuđeni tigar. Nikad se ne zna. Najgore će biti ako se taj grad i njegovi žitelji pogledaju u ogledalo i ugledaju prazninu. Ništa. Taj strah od te praznine i čini da takva mesta još uvek žive. Samo taj strah čini to u potrazi za smislom, za identitetom. Često se govori da identitet grada čine kuće, ljudi koji žive u njemu... ali stvarni identitet jednog grada je, baš kao i pojedinačni identitet, ono što ne vidimo.

Ima bar nekoliko stvari u romanu, ritam, rečenica, govor, koje će književni kritičari svakako primetiti, koji su stvoreni u duhu moderne. Da li je ona završena u prošlom veku?
- Kad je književnost u pitanju, i tu smo od one jugoslovenske književnosti naglo počeli, potpuno umišljeno i pogrešno, da pričamo o nečem drugom - o postmodernizmu, o nekom probuđenom realizmu. Nismo do kraja, a to naročito važi za roman, iscrpli sve kapacitete i mogućnosti romana. Tome puno doprinosi haotično stanje u društvu, na udaru ratova oko nas, na udaru, jedne od možda najtragičnijih priča zemalja koje su bile komunističke, na udaru tranzicije. Tranzicija je donela moderne logoraše, moderne obesmišljene ljude, taj prekid života u kojem vi morate da se „prekvalifikujete“. Tih 20 godina sam ja i doživeo kao neku stalnu prekvalifikaciju u nešto u šta smo kao društvo ušli a da ne znamo u šta. Tako je to i u književnosti. Govoriću o romanu, ne o poeziji. Odjednom su se sve velike teme, velike istine, nepravde iz prošlosti mogle „objasniti“ i ispričati romanom. Odjednom se na toj romanesknoj pijaci pojavilo na stotine i stotine romana gde su se penzioneri obračunavali sa tetkama, bivši komunisti sa svojom komunističkom prošlošću, budući kapitalisti sa nacionalnim izdajnicima, emigrantske sudbine... Odjednom je naš roman to morao, nesposoban i nekvalifikovan, da podnese. Da on sve to iznese sa sobom, zanemarujući činjenicu da nismo došli u to predvorje pravih, velikih romana. S pozicije čitaoca, s pozicije književnog kritičara, nekog ko je sav u tome, ko objektivno može da sagledava ono što se dešava u književnosti, pa i ono što sam pišem, sebe sam nazvao polukvalifikovani polumodernista - neko ko mora da prođe tu školu, neko ko mora da pokuša da ispiše taj roman jer samo u toj vrsti romana vidi neku mogućnost odgovora na sveukupno gubljenje smisla. Duboko verujem da se samo romanom, kao pravom velikom formom, može dati neki smisao našim životima. Bez tog pojedinačnog osmišljavanja, svi drugi trikovi - ideološki, skalamerijski, utopistički, svi su blede senke. Samo nam književnost, a ja tu mislim baš na roman, može dati neki smisao našem postojanju.

I književni kritičar Vladimir Gvozden je na novosadskoj promociji istakao, govoreći o vašem romanu, da je ponovo književnost ta koja umesto društva ukazuje na neke stvari?
- Hajde da to kažemo ovako. Književnost ne može da deluje praktično. Ne može da pomeri stvari. Ono što jedino može da uradi i u šta sam ja duboko ubeđen, a to ubeđenje nastaje onog trenutka kada poverujete u reč... Čovek je uvek u tom procepu između toga da veruje u reč i toga da reči neće puno toga razrešiti. Ali ta reč može nešto drugo. Književnost može da nas zapita za tih naših 20 godina. Da nas ponuka da potražimo smisao. Smisao bi mogao biti samo u književnosti. Verovatno bi me sada popljuvali istoričari ili filozofi, oni verovatno u tome vide neku mogućnost, ali ja zaista mislim da veliki modernistički roman, onaj roman kakav je bio pred kraj epohe - roman Džojsa, Muzila, Broha, da takav roman može razotkriti sve raspade i sve krize koje se dešavaju. Roman ne daje odgovor, ali daje način u putu traženja tog odgovora. Književnost je ta koja sugeriše taj smisao koji tražimo. Proza je dugo pešačenje do smisla.

14.01.12

Kao po nepisanom pravilu, ništa me ne zaobilazi, ni šut, ni udarac, ni automobil, ni preteći pogledi, ni prezir, ni potajna mržnja

Franja Petrinović (1957), književnik, književni kritičar, urednik književnih časopisa, autor romana „Mimezis, mimezis” (1983), „Tkivo opsene” (1988), „Izveštaj anđela” (1997), „Poslednji tumač simetrije” (2005), zbirke priča „Trauma” (2010), knjige eseja „Pred vratima raja” (2002), s romanom „Almaški kružoci lečenih mesečara”, koji je objavila „Akademska knjiga” iz Novog Sada, ušao je u najuži izbor za Ninovu nagradu godine. Reč je o romanu koji govori o osobama kojih više nema, o vremenu koje je, nepovratno, nestalo, o trenucima kada sve treba da se privede nekom kraju, kao umetničkom događaju.

Čitaocima sugerišete da je sve u romanu plod mašte. Da li je to, još jednom, stvarnost prevazišla literaturu?
Ne, ne viču ti stvarni od stvarnijeg. Više od svega bih voleo da su akteri romana isključivo plod mašte, zato što bih tek tako bio potpuno siguran da bi se bolje prilagodili, lakše uklopili i besramno nalikovali na preovlađujuće stanje. Jer sve što ih je zateklo i snašlo u zemlji u kojoj su živeli, ili bi trebalo još da žive, odavno deluje upravo kao genetički modifikovan plod mašte. Čista stoprocentna izmišljotina. Drugo, mogao bih da ih učinim junacima, herojima, da im zalepim krila, da ih učinim bogovima i anđelima. Ovako, mogu da podastrem samo njihove matične brojeve. Naravno, to bi se pretvorilo u čisto i savršeno policijsko doušništvo. Još uvek sam daleko od toga.

Svi junaci: Natalija, Danilo, Milan, Simeun, Vidaković, Tacit – jedan su lik, oni objašnjavaju našu nedavnu prošlost. Koliko smo mi, kao pojedinci, odgovorni za konačan ishod?
Ti golubovi, te prigradske grlice, te gradske kumrijice, ti bezemljaši, svaku sekundu svojih treperavih života upravo su posvetili propitivanju vlastite odgovornosti, zbunjeni i tankoćuti, duboko su, odistinski da ne može da bude odistinskije, verovali da su oni zapravo najveća greška. Da su bar za trunčicu svojih majušnih života bivali bolji – ko zna gde bi nam bio kraj, ili taj konačni ishod. Ovako, ako su kumrijice krive, ako je neko te tranzicione polujunake, polusavršene i nedoučene majstore, nekada i hirom sudbine, pitao za bilo šta, krivica je do mene. Verovatno sam prespavao. Krivi su apsolutno, mogli su bar po trgovima i kafanama da se svađaju sa herojima novog doba. Kuku meni, moji Todori, kao i uvek, trebalo je puno više truda i udarništva.

Jedan od junaka romana je i grad Novi Sad, koji se ljulja i gubi ravnotežu. Gde vas je izneverila „srpska Atina”?
Naprotiv, naprotiv, daleko bilo. Kao po nepisanom pravilu, ništa me ne zaobilazi, ni šut, ni udarac, ni automobil, ni preteći pogledi, ni prezir, ni potajna mržnja. Ni čvarci s makom, ni pita klepetuša, ni fiš, ni triš, međutim, hitam žuran i zanesen ka velikim otkrićima i kao što pesnik kaže: „Mislim u heksametrima, najčistijim antičkim narečjem, želim da opevam nekog velikog junaka, a njega zapravo nema”. Uostalom, šta bi rashodovani polumodernista u remontu bez svog grada, snaša i tamburaša. Kako se to kaže – molem da volem.

Šta vas najviše plaši?

Plašim se tog trajnog gubljenja ravnoteže, tog odsustva slućene simetrije, plašim se te rezignacije, te nepodnošljive patetičnosti, tog trajnog nestanka poverenja. U redu, kažu oni, kako ih cinični komentatori prilika i analitičari nazivaju, razočarano ubistveni sredovečni gubitnici, u redu je, navikli smo na izdaju, obmanu, iluzije i nasilje. Samo ti koračaj, lutko lepa, žao nam je, ali prežalićemo te.

Junaci romana poseduju složenost – koja se nije odigrala, bogatstvo – koje nije otkriveno. U kakvom mi to lažnom svetu živimo?
Eto, opet, moram da kažem, u redu. Stigli smo u središte. U veliko međuvreme. U taj ukleti interegnum. I bez obzira na to koliko god verovao da jedino književnost može dati smisao svakom pojedinačnom životu, klecaju mi kolena. Koliko god verovao, patetično ili lažno, u nepodnošljivu moć pričanog, postoji to međuvreme koje ne umem iskazati. Roman mi postaje pretesan da artikulišem svu tu obesmišljenost, sav taj proces obezličavanja, sve to ništa. Da, upravo svi oni, ti stvarni akteri romana, tragaju po sopstvenim životima, po tom međuvremenu, ne bi li dokučili u čemu je greška, zašto nikada nisu bili u prilici da se realizuju kao složenost. Uostalom, moja izdaja je permanentno stanje, verovatno zato ne mogu da odgovorim.

Šta je dobrovoljno društvo za prilagođavanje i ravnotežu, koje od Novog Sada pravi: sićušno zrno peska – vladina ili nevladina organizacija?
Da su umeli i znali, da nisu bili, po vlastitom uverenju, jedino greške, verovatno bi bili i vladini i nevladini. I Đurini. Ako treba. Da su imali krila bili bi dobrovoljni letači. Da su imali protivpožarne aparate, verovatno bi postali dobrovoljno vatrogasno društvo.

Roman se završava rečima da u „kafanskoj kugli zemaljskoj” – niko, nikada, više neće progovoriti. Vraćamo li se mi na nemi film?

Toliki izdajnik nisam. Tačno, tako je u romanu, ali samo dva-tri minuta, samo tako se čini. Zar bez reči nešto da prođe, da ovim svetom promine. Šalite se. To je samo situacija. A kako ćemo, bogme, bez situacija. I u interegnumu tranzicionih dana se i te kako priča.
Zoran Radisavljević

Male utopističke vatrice

Da li je sve ovo što živimo posle 5. oktobra 2000. godine samo jedno veliko – aprililili?
Zar ne bi lepše zvučao oktobrolilili? Puno je datuma u tom interegnumu. Samo je jedan pravi. Moje grličice, moji najstvarniji junaci, slute da znaju. Pale male utopističke vatrice, čiste naslage iz kontejnera, glancaju stare svećnjake. Te tranzicione logorske kumrijice još uvek veruju u socijalnu pravdu, istinu, slobodu, u pojmove koji su uzmakli pred steroidnim pojmovima. Neka. Kako kaže onaj uporni i ponositi čovek iz kultne serije „Više od igre”: Pravda će pobediti.

30.03.12 Danas

Tranziciona melanholija, ogorčenost, pa i gnev, dominiraju obimnim romanom Franje Petrinovića, poznatog pisca iz Novog Sada, pripadnika „mlade srpske proze“ iz osamdesetih. Roman Almaški kružoci lečenih mesečara našao se početkom godine u najužem izboru Ninovog žirija.

U središtu radnje je grupa sredovečnih likova, u podjednakoj meri tranzicionih i intimnih životnih gubitnika, povezanih porodičnim, (ne)prijateljskim i ljubavnim vezama („amateri u sopstvenim životima“): Vidaković - „rashodovani“ profesor istorije i „marširajuća propast“, Lazić - pesnik, novinar, alkoholičar, Natalija - fakultetska profesorka sociologije, intimno duboko neostvarena, i njen otac Popović - nekadašnji komunistički funkcioner, sada „tranzicioni kapitalac“ i političar. Tek u aprilu 2010. počinje do kraja da se raspliće zločin (pokušaj ubistva) iz 1993, u koji su svi oni na različite načine bili umešani. Petrinovićevo pripovedanje duboko je uronjeno u geografiju i topografiju novosadskog „kontinenta“ (Almaš je stari naziv jednog od centralnih gradskih kvartova). Novi Sad, kao jedan od ravnopravnih (anti)junaka u romanu, pomalo je bernhardovski fikcionalizovan kao „stecište zla, kloaka u koju se skuplja ideološki i kriminalni mulj“.
Petrinovićeva naracija je poetizovana i retorički izuzetno razmahnuta, pa je u tom smislu pomalo arhaična. Nabrajanja i gomilanja u opisima jesu funkcionalni kada se radi o postizanju inicijalne sugestivnosti pripovedanja, ali, kako roman odmiče, u toj retoričkoj preobilnosti teksta, u stalnom recikliranju i variranju jezičke mase - ima praznog hoda. Autor se služi tehnikom toka svesti: pokretljivi, sveznajući narator u dinamičnom ritmu kruži oko likova, pomera se kroz vreme, prikuplja i sa naročitom, na momente sumornom, na momente zajedljivom ironijom u tonu, komentariše krhotine realnosti prelomljene kroz svest junaka ili kroz njihova sećanja. Ponekad se direktno obraća junacima ili čitaocu i vodi sa njima fiktivni dijalog. Petrinović je vešt u ekonomiji razvijanja radnje, u smislu „doziranja“ informacija i naknadnog razjašnjavanja zaostalih nedorečenosti, što je posebno važno kada se radi o strategiji „toka svesti“.
Za razliku od retoričke „hipertrofiranosti“ teksta, Petrinovićeva rekonstrukcija fenomenologije i mehanike društvenih struktura ipak nije u dovoljnoj meri razvijena i razuđena. Slično bi se moglo reći i za psihološko oblikovanje likova - oni nisu karakterno individualizirani, niti su njihovi glasovi dovoljno diferencirani. Autor ne razvija psihološku stranu svojih likova, ili je barem ona u drugom planu u odnosu na društvene mehanizme koji ih pokreću i predodređuju njihove živote.
Almaški kružoci lečenih mesečara je roman o društvenom naličju, o tamnoj strani kraja komunističke epohe (ima li tu uopšte svetle strane?), zatim, to je „crna lirska hronika“ devedesetih, i na kraju, to je povest o poslednjoj deceniji, o godinama kada se čini da su i „demokratizacija“ i ekonomska tranzicija u Srbiji ostale bez svetlije strane. To je roman o društvu gde vlada „polumrak koji pokriva na sve strane ostavljene krhotine bivšeg smisla“. Zato se na Petrinovićev roman najpre može staviti etiketa „generacijska priča“, o iskustvu jugoslovenske bejbi-bum generacije iz pedesetih i prve polovine šezdesetih. Uopšteno gledano, u romanu preovlađuje atmosfera sumiranja života koji je prošao, perspektiva „podvlačenja crte“ („Svi ti dani, koji su samo dani posle“).
Iako odsutan iz „pojavnog“ sloja priče, glavni junak je Danilo, „dobro dete“ koje početkom devedesetih postaje jedan od „ključnih igrača“ u švercu cigareta, kao čovek od poverenja komunističko-udbaškog moćnika Popovića, a pritom i dečko njegove ćerke Natalije. U nameri da postane „nemaskirani osvetnik“ i „Robin Hud od Futoške pijace“ Danilo će pokušati da na svoju ruku „promeni poredak“, ali ta odluka se ispostavlja pogubnom. S druge strane, lik Popovića je tipizirani karakter u kome se ogleda „tranzicija“ moćnijih komunističkih aparatčika i funkcionera, prvo u ratne „kontroverzne biznismene“ iz devedesetih, a potom u mirnodopske „kontroverzne biznismene“ iz dvehiljaditih. U razlaganju društvenih mehanizama, akcenat je stavljen na delovanje policijskih i parapolicijskih tajnih službi i to deluje uverljivo.
I pored toga što je napisan sigurnom, „ispisanom“ rukom, u Petrinovićevom romanu se ponekad naiđe na preterane, ne baš uspele, pa i autoparodične, metafore i stilske obrte. Evo nekoliko primera: „u Novom Sadu... nedaće, problemi, sukobi... otvorili su stalno predstavništvo“; „sve što ih je snašlo... odavno deluje kao genetički modifikovan plod mašte“; „ne budi cepidlaka, ne traži novu dlaku u pokvarenom jajetu stvarnosti“; „ostavlja na stolu izmrvljene parčiće cigarete, buđave komade istine, lažljive pupoljke slučajnog smisla, miris laži i prevare“; „spreman da krene dole, u taj novosadski lavirint, do zuba naoružan klupkom sećanja“; „ko je to baš njih odabrao za validnu monetu potkusurivanja sa životnim neprilikama?“.
Podnaslov romana je „Neuravnotežene hronike“. Narator likove naziva „Dobrovoljnim društvom za prilagođavanje i ravnotežu“. „Izgubljena ravnoteža“, kako u društvu, tako i intimnim životima junaka, i neuspešno, utopističko nastojanje da se „ravnoteža povrati“ - to je smisaono-simbolički lajtmotiv romana, koji u krajnjoj liniji ipak nema dovoljnu značenjsku „nosivost“, ili tačnije, nije postavljen u narativni kontekst koji bi mu to pribavio. Petrinovićev roman se može uporediti sa dobrom rokenrol pesmom kojoj je refren najslabija tačka i suvišan dodatak. Slično bi se moglo reći i za alternativni refren u romanu - „logaritamske tablice grešaka“. Prevashodna vrednost ovog romana je u tome što uobličava sumornu atmosferu društvene bezizglednosti savremene Srbije i u autentičnosti „generacijskog“ razočaranja i pesimizma.

Goran Lazičić

11.02.12 e-novine.com

"Almaški kružoci..." je treći ovogodišnji roman koji se direktnije ili indirektnije bavi tranzicijom, međutim kao i prethodna dva ("Tito je umro" i "Viktorija") ne uspeva da na adekvatan način, na način objektivnog korelativa, pronikne u srž stvari. To nije ništa neobično, fenomen tranzicije je suviše ambivalentan i neuhvatljiv i nije ga lako staviti u relativno uzak okvir narativnog dela, posebno kada je tekst tako nakinđuren pa se ispod naslaga šminke ne nazire ništa autentično. Lepo je što je Petrinović pokušao da predstavi novosadsku tranziciju, na žalost njegove ambicije i ono što je učinio nikako se ne poklapaju
Pitanje naslova književnog dela nije samo marketinški trik, iako u poslednje vreme, u vreme tržišno orijentisane književnosti (bez obzira što je njeno postojanje u Srbiji pod znakom pitanja) naslov prevashodno služi tome. Naziv jednog dela jeste metafora njegovog sadržaja, sublimacija poruke, on je okidač za niz asocijacija koje čitaoca treba da pripreme za čitanje. Uzmite za primer samo neke od najboljih naslova romana na bhsc jezicima: Na Drini ćuprija, Derviš i smrt, Seobe, Povratak Filipa Latinovicza, ili nešto savremenije Vrata od utrobe, Rani jadi ili pak nešto ovogodišnje Bernardijeva soba ili Drenje ili Mein Kampf. Svaki od ovih naslova predstavlja mnogo više od etikete na pakovanju. Inverzija i turcizam u Andrićevom izboru svedoči o hronotopu, ali predstavlja i metafore za podele na Balkanu. U današnjoj književnosti samo Basara sme da nazove svoj roman Mein Kampf, ali to je dobro osmišljen paradoks, lukava kritika sredine u kojoj se roman pojavljuje.
Za razliku od navedenih primera, kad naiđete na naslov Almaški kružoci lečenih mesečara (Akademska knjiga, 2011), kako je svoj poslednji roman i jedan od šest veličanstvenih iz užeg izbora za Ninovu nagradu nazvao Franja Petrinović, čisto sumnjam da ćete imati predstavu o čemu se radi u knjizi, ali sam gotovo siguran da nećete poželeti da je pročitate. Dve su osnovne nevolje sa ovom sintagmom: teško se pamti i ništa ne znači. Nije svako upoznat sa Almaškom četvrti u Novom Sadu, odnosno sa Almaškom crkvom kao popularnim gradskim toponimom. Ako ostavimo to po strani, s obzirom na to da knjiga govori o Novom Sadu, da je, kako pisac reče u nekom od intervjua, Novi Sad glavni lik ovog romana, ostaju nam kružoci lečenih mesečara. Prevodeći ovo na običan zdravorazumski jezik dobićemo neku vrstu terapijske grupe koja se skuplja negde u Almaškoj četvrti čiji članovi međusobno razgovaraju o problemima na koje nailaze nakon izlečenja od somnabulizma. Ovo neodoljivo podseća na čuveni Klub liječenih antialkoholičara iz Matakovićevog Protmana, samo što nije toliko duhovito.
Ova igra sa naslovom nije slučajna jer ovako konfuznom imenu, po staroj latinskoj Nomen omen est, odgovara jednako zbunjen i ničim obuzdan narativ koji u svojoj osnovi odista ima jednostavnu fabulu, ali se o njoj raspreda u predugom i preširoko zahvaćenom sižeu. Roman, drugim rečima, pati od preterane retorike koja svoje ishodište ima u jednom specifičnom vojvođansko/novosadskom književnom proizvodu, ali ga travestira i dovodi do krajnje nelogičnih granica, odnosno pervertira ga u potpunosti (u smislu pogrešne upotrebe). Naime, vojvođanski neoavangardistički pokret koji je svoje predstavnike imao u Vujici Rešinu Tuciću, Vojislavu Despotovu, Juditi Šalgo, Vladimiru Kopiclu, Slobodanu Tišmi oseća se kao u iskrivljenom ogledalu kod Franje Petrinovića. Njegovo oslanjanje na Pisareva i Tišmu u tretiranju Novog Sada dobija potpuno frankenštajnovske razmere u jednom kolažu-montaži koji spaja nespojivo kako u leksici, tako i u smisaonim vezama.
Tema romana, pored očigledne opsednutosti Novim Sadom koji bi trebalo za roman da ima onu ulogu koju Dablin ima za Uliksa – mitsko mesto u nastajanju, jeste učinak večne srpske tranzicije (da citiram jednog prijatelja) koji je uspeo da ogoli svu ljudsku bedu koju smo toliko dugo nosili potisnutu u sebi, toliko smo je dugo sakrivali, a onda su došle devedesete, pa nulte i beda je isplivala i tu je sa nama na površini blatišta kao poslednje uporište, poslednja slamka. Tranzicija, naravno, nije banula u naše živote koji su do tada bili tabulae rasae. Došla je i nakalemila se kao gotovo prirodan nastavak na naše dotadašnje iskustvo i zato glavni lik oko kojeg se plete peripetija, lik odsutnog Danila Nikolića, može da od pristojnog mladića postane diler, navodno u ime viših ciljeva i može sve svoje prijatelje da povuče za nos. Međutim, ovaj zaplet bi mogao da stane u kratku priču, ali je on tu kao neka vrsta žičanog kostura na koji će se nakalemiti ogroman, teški i u velikoj meri nepotreban tok svesti naratora koji služi za slikanje gradskog tranzicijskog pejzaža. Ovo retoričko preobilje je nepotrebno jer se iscrpljuje u beskrajnim ponavljanjima, jer je samo sebi svrha, jer iza naslaga reči i rečenica nema nikakve informacije, nema teleologije. Istina, ima mesečarenja, pa se postavlja pitanje da li je narator zaista lečeni somnabulista ili samo neko ko se pravi da je izlečen, upravo kao liječeni antialkoholičar.
Almaški kružoci... su treći ovogodišnji roman koji se direktnije ili indirektnije bavi tranzicijom, međutim kao i prethodna dva (Tito je umro i Viktorija) ne uspeva da na adekvatan način, na način objektivnog korelativa, pronikne u srž stvari. To nije ništa neobično, fenomen tranzicije je suviše ambivalentan i neuhvatljiv i nije ga lako staviti u relativno uzak okvir narativnog dela, posebno kada je tekst tako nakinđuren pa se ispod naslaga šminke ne nazire ništa autentično. Lepo je što je Petrinović pokušao da predstavi novosadsku tranziciju, na žalost njegove ambicije i ono što je učinio nikako se ne poklapaju.

Vladimir Arsenić