Alabama song

29.09.09

Blic, 29.09.2009


Snažne strasti su najjače slabosti



„Pijemo da bismo se sećali, ali isto tako da bismo zaboravili. To je lice i naličje jedne te iste, ne baš slavne melodije, koja se zove nesreća“, napisao je Žil Leroa u romanu „Alabama song“, inspirisanim životom Skota i Zelde Ficdžerald, za koju je dobio prestižno priznanje, Gonkurovu nagradu (kod nas u izdanju „Paideie“, prevod Nikola Bertolino). Poznati pisac koji je gost Beograda, u razgovoru za „Blic“ govori o svojoj knjizi, spisateljstvu, savremenom trenutku, društvenom angažmanu umetnika i pisaca.


Govoreći o knjizi „Alabama song“ kroz koju se prelama život u Njujorku i Parizu s početka XX veka, kao i markantni životopisi slavnog američkog pisca i njegove supruge, Žil Leroa kaže: „To je moja strast iz mladosti. Bilo mi je dvadesetak godina kada sam otkrio američku književnost, a sa njom i Skota Ficdžeralda. I, našto kasnije, njegovu Zeldu. Skot je zapravo idealan literarni junak: mlad, lep, uspešan od prve knjige, bogat, ima lepu ženu. Zaista je ikona.

Ipak, ne bi se baš moglo reći da je bio srećan ili bar zadovoljan?
- U pravu ste. Eto, samo mu je to nedostajalo (smeh). S godinama sam otkrio koliko je Zelda fascinantan lik, možda čak jači i bogatiji od Skota.

Kako biste u jednoj rečenici saželi njihov život?
- Uh! Imali su sve što je potrebno da bi bili srećni, a učinili su sve da to ne postanu.

Napisali ste da je potreba za pićem, pamćenjem i zaboravljanjem, odnosno njeno (ne)ispunjavanje, lice i naličje nesreće?
- Za njih je to zaista tako. A mislim i za većinu nas. U slučaju Skota Ficdžeralda alkohol je pokazao svoju najstrašniju stranu. A ako pogledamo sa distance, čovek je obično najosetljiviji, najviše sklon porazu upravo tamo gde mu je strast koja istovremeno i slabost najjača. Svako ima neku takvu tačku, samo što je ona utoliko jača i vidljivija ukoliko je osoba upečatljivija, talentovanija, markantnija. Dok sam proučavao Skotovu biografiju i pokušavao da se stavim u njegovu poziciju, uvideo sam da je čitavog života vukao kompleks iz detinjstva, kompleks koji je imao od oca. Detinjstvo obeleži svakog čoveka.

Knjigu „Alabama song“, i ne samo nju, pisali ste iz ženske vizure...
- Želeo sam da ispričam strasnu priču jednog para kroz njene oči, njen pogled koji nije baš blagonaklon, posebno ako se ima u vidu činjenica da je imala mnogo toga da mu zameri. Sudbina te žene je toliko snažna i surova da nisam mogao da je ispričam na neutralan, mlak način. A s obzirom na to da sam pisac koji ima malo iskustva, znam da kad želite da se približite liku treba da ga stvarate u prvom licu jednine, a ne u trećem.

Oni su živeli u žiži javnog mnjenja, a vi ste se povukli iz Pariza?
- Kada sam se povukao iz javnog, tačnije pariskog života, nisam bio toliko poznat. Život u Parizu je jako zamoran.

Sudeći po vašem delu, kategorija do koje posebno držite, smatrajući je važnom vrlinom, jeste skromnost.
- Da!

A reklo bi se da skromnost danas niti je cenjena niti je u modi?
- Čak suprotno. Ima dana kada sam potpuno bez nade da će se ljudi promeniti. Hvata me svojevrstan očaj kad vidim kako se ljudi ponašaju u najvišim vrhovima naših društava, bilo da se radi o umetnicima ili političarima ili medijima... Najčešće su, na izvestan način, jako prosti upravo zato što im nedostaje skromnost. Prosti i nametljivi. Nema više nikakvog stida. Vidi se to, recimo, kod mladih pisaca u Parizu koji su napisali jednu ili dve knjige, a ponašaju se kao da sve znaju. Ispadaju smešni.

Kuda to vodi?
- Ne znam. Ali bi bilo dobro da u zapadnom svetu, a pre svega u Evropi, ljudi postanu svesni toga i da se malo obuzdaju. Trebalo bi da se stvori neki novi moral jer onaj na kome su počivala prošla vremena je rastočen.

U više navrata ste reagovali u javnosti povodom raznih društvenih pitanja; recimo, pisali ste peticiju protiv papinog neslaganja sa upotrebom prezervativa. Kako gledate na pitanje angažovanosti umetnika, pisaca?
- Bio sam jako ljut kada sam uvideo da neko ko ima toliko odgovornost, neko ko je papa može da govori takve stvari i dovede u opasnost hiljade ljudi. Ne potpisujem mnogo peticija. Reagujem samo kada su u pitanju ljudski životi. Što se tiče društvenog angažmana umetnika, pisca, stara je rasprava o njihovoj (ne)moći i (ne)odgovornosti. U nekim mojim romanima tema su jasne i aktuelne. Moje angažovanje je, dakle, prevashodno kroz samu temu. Postoji i drugi, lični angažman, koji se ogleda u činjenici da sam običan građanin koji glasa.
Ranije, 60-ih i 70-ih godina bilo je jako važno biti angažovan. Književnici su bili prisutni na aktuelnoj sceni. Ali tada su postojali jaki, zaokruženi ideološki koncepti koji su bili takođe jasno suprotstavljeni jedni drugima. Tada je većina književnika bila angažovana na levici. Danas te ideologije ne postoje, što mi nije žao, ali je činjenica da nema idejnog jezgra koje bi okupilo ljude da zajedno deluju.

Temom homoseksualizma se bavite bez pretenzija...
- Nije u pitanju nikakva tajna što se mene lično tiče, a nikada nije ni bila neka posebna tema mojih knjiga. Radi se o mom ličnom životu. Nisam imao teškoće da se afirmišem kao homoseksualac. U pisanju, homoseksualne likove nastojim da tretiram kao i druge. Ne pravim diskriminaciju.

Kako danas procenjujete moć, odnosno nemoć književnosti?
- Teško je reći... Ono što primećujem, bar u Francuskoj, a vidim i šire, jeste da književnici nikada nisu bili toliko prisutni u medijima, a ujedno toliko slabo slušani. Traži se od vas da obilazite televiziju, radio, novine...

Koja je vaša omiljena knjiga iz detinjstva ili mladosti?
- Knjiga koja me je potpuno opčinila jeste „Crveno i crno“ Stendala. Pročitao sam je kad mi je bilo 11 godina, možda malo rano, ali „progutao“ sam je za jedan dan i jednu noć, čitajući je gotovo bez prestanka. Bio sam fasciniran.

E. B.


Večernje novosti, 29.09.2009

Svetice nisu za roman



Nesrećni život Zelde Sejr, supruge slavnog američkog pisca Frensisa Skota Ficdžeralda (“Veliki Getsbi”, “Tiha je noć”), od 1918, kada ga je upoznala do 1948, kada je nastradala u požaru u duševnoj bolnici, tema je potresnog romana “Alabama song” Žila Leroa, ovenčanog pretprošle godine prestižnom Gonkurovom nagradom. Francuski pisac je u ponedeljak doputovao u Beograd kao uvaženi gost nove manifestacije “Molijerovi dani”, u ponedeljak uveče otvorene u Francuskom kulturnom centru.
Rođen 1958. u Parizu Leroa se posle završenih studija književnosti nekoliko godina bavio novinarstvom, francusku prestonicu napustio je 1996, preselio se u jedno selo i potpuno posvetio pisanju. Roman “Alabama song” kod nas je prošle godine objavila “Paideia”, u prevodu Nikole Bertolina.
* Iako je vaša junakinja stvarna, kao i neke situacije, na kraju romana ste naveli da je to - fikcijsko delo?
- Želeo sam da ostavim mogućnost čitaocu da slobodno prođe kroz celu priču i tek na kraju knjige sam naznačio koji delovi pripadaju mašti a šta je realnost. U stvari, bila mi je namera da čitaoca prepustim njegovoj mašti. Nisam istoričar, ja sam romanopisac čija je istina uvek drugačija od one koju ispisuju istoričari. Zelda je celog života bila u senci svog muža i veoma slabo poznata široj publici. Zahvaljujući mom romanu sada je znaju ne samo u Francuskoj nego i širom sveta.
* Zelda je bila izuzetno kompleksna i darovita ličnost, ali koja se nikad nije do kraja ostvarila...
-
Ona nije samo volela knjige već je bila veoma znatiželjna. Želela je da ode od svoje bogate porodice da vidi druge horizonte i ljude i zato - kad su joj zabranili da piše zbog mentalnog zdravlja, okrenula se slikarstvu. Pre toga bavila se baletom. Želeo sam da rehabilitujem njenu ličnost jer su je svojevremeno maltretirali biografi Skota Ficdžeralda tvrdeći da ga je ona sprečavala da piše i da ga je terala da pije, što naravno nije tačno. Ona jeste kontroverzna ličnost, na neki način i žrtva i dželat, a ja sam sklon takvim likovima. Ne mogu sebe da zamislim da pišem o jednoj svetici. Istovremeno, to je i priča o jednom burnom vremenu u Americi i Evropi dvadesetih godina prošlog veka kada se mnogo toga dešavalo na umetničkoj i javnoj sceni.
* Šta je bio razlog što ste napustili Pariz?
- Rođen sam u tom gradu, u pariskoj porodici, ali sam u jednom trenutku imao potrebu da izaberem nešto drugo, drugačiji način života, prirodniji. Istovremeno, razlog je bio i materijalne prirode jer sam imao malo novca i smatrao sam da je mnogo lakše i jednostavnije živeti van grada.
* Čitaoci bi uvek da malo zavire u stvaralačku radionicu pisca...
- Što se tiče mog rada tu postoje dva perioda: prvi i najduži je kada razmišljam, sakupljam beleške, pravim skice scena i dijaloga što može da potraje godinu, pa i duže. U toj fazi još nisam siguran šta će od toga biti, ali kada se odlučim za određenu temu onda svakog dana ustajem rano, skuvam litar čaja i ispred kompjutera provedem nekoliko sati. Rukopisu se vraćam ali nisam perfekcionista jer je u romanima potrebno da čitalac oseti energetski talas pisca. Kada završim, nikome ne dajem na čitanje već knjigu predajem izdavaču.
* Da li je lakše pisati o nekoj ličnosti ili o sebi?
- Pisati uopšte nije lako, to je težak posao a mnogo je udobnije pisati o drugima. O sebi sam napisao samo dve knjige a ostale su o mojoj porodici. Problem sa ispovedanjem u knjigama je u tome što posle toga morate i da govorite o sebi. A to je onda dosta bolno.

NOVI ROMAN
Ugledni francuski pisac svom izdavaču nedavno je predao novi roman, o čemu za “Novosti” kaže:
- Radnja se i ovog puta događa u Americi, pre dolaska uragana Katrina, a u centru zbivanja je ženski lik, učiteljica koja živi sama sa psom u kući i ne veruje da će katastrofalni talas stići do nje. Kao i Zelda, Zela Džekson na kraju gubi smisao za realnost.

D. BOGUTOVIĆ



Politika, 26.09.2009


Ja i Izabel Ađani protiv pape



Potpisao sam peticiju protiv papinog neslaganja s upotrebom prezervativa. Potpisujem peticije samo ako je ugrožen ljudski život. Inače bismo proveli život potpisujući ih – kaže za „Politiku” francuski pisac, dobitnik Gonkurove nagrade, koji će iduće nedelje prvi put posetiti Srbiju

Specijalno za „Politiku” iz Pariza

Francuski pisac Žil Leroa predstaviće se beogradskoj publici dve godine nakon što mu je uspeh knjige „Alabama song” (objavljen i na srpskom prošle godine u „Paideji”, u prevodu...) otvorio vrata ka čitaocima širom sveta. Ovaj roman, u kome je Leroa uskočio u kožu Zelde Ficdžerald, žene slavnog američkog književnika, kako bi opisao epohu u kojoj se rađala moderna američka književnost, preveden je na 28 jezika i objavljen u 30 zemalja.

– Radujem se dolasku u Beograd, jer ne poznajem Srbiju – kaže za „Politiku” dobitnik najveće francuske književne nagrade, „Gonkur”, koji je upravo završio svoj trinaesti roman. – To će biti prvo putovanje nakon tri meseca, tokom kojih sam pisao novu knjigu. Pre dve nedelje sam predao rukopis izdavaču i knjiga će se pojaviti u januaru. Poseta Beogradu će biti neka vrsta odmora.

Šta je predmet vašeg interesovanja u novoj knjizi?

Ostao sam veran dekoru iz romana „Alabama song” – američkom jugu, ali je radnja potpuno drugačija, smeštena je u 2005. godinu, u vreme dok je na vlasti još bio Džordž Buš. To je priča o crnkinji koja je sama u svojoj kući u trenutku naleta uragana „Katrina”, što je povod da se osvrne na svoj život. Roman govori o američkom društvu uoči dolaska Baraka Obame na vlast.

Žene imaju posebno mesto u vašim romanima...

Više me privlači da stvaram ženske nego muške likove. I ova knjiga je ispričana iz ženskog ugla kao i prethodna. Osećam se lagodno dok stvaram ženske likove, verovatno zato što su žene bile veoma prisutne u mom životu, više nego muškarci. Mnogi muški članovi moje porodice su poginuli u ratu. Nisam poznavao dedu, a moj otac je tri godine bio u vojnoj službi u vreme rata u Alžiru. Odrastao sam okružen ženama. Figura oca nije, međutim, odsutna, jer sam mu posvetio dve knjige. Ponekad su oni koji su odsutni važniji od onih koji su prisutni. Ali kada razmišljam o romanu odmah pomišljam na ženske likove.

Zašto je lična porodična prošlost toliko inspirativna vama i mnogim drugim piscima?

Dugo, od 1992. do 2004. godine, pisao sam knjige o svojoj porodici, u prvom licu, o svom detinjstvu i adolescentskom dobu. U ovim autobiografskim romanima mi je smetalo što ne govorim ništa o sebi kao odraslom čoveku, pa sam ovaj ciklus simbolično završio knjigom „Odrastanje”.

Detinjstvo prikazujete kao surovo doba, obeleženo patnjama...

Moje detinjstvo nije bilo nesrećno, ali ni srećno. Bio sam usamljen, zbog čega sam patio kao dete. Vremenom sam se navikao na samoću, pa danas pomalo tragam za njom.

Tema homoseksualnosti u vašim romanima je obrađena bez velikih pretenzija?

To što sam homoseksualac nije mi predstavljalo problem u životu, bio sam zaokupljen mnogo složenijim pitanjima. Pošto to pitanje nisam dramatizovao, zajednica homoseksualaca u Francuskoj me uopšte ne priznaje. Nisu mi oprostili što od toga nisam napravio dramu, jer za mene to nikada nije bila drama. U mojim romanima o detinjstvu i odrastanju govorim o drugim patnjama.

Kao što je patnja zbog izneverene ljubavi...

Da, to je neiscrpna književna tema. Zbog ljubavnog razočaranja sam pre nekoliko godina odlučio da živim sam, poput pustinjaka, jer sam imao utisak da nisam stvoren da sa nekim delim život.

Kako su Sjedinjene Države za vas postale veliki izvor inspiracije?

Tu moj otac preuzima vlast nad mojim životom. U nekoliko romana ga nazivam mladićem zaljubljenim u Ameriku. Rođen je 1940. godine i pripadao je generaciji koja je obožavala Džejmsa Dina i Pola Njumena, koja je živela u posleratnom američkom snu. U to vreme se govorilo Amerika, ne Sjedinjene Američke Države. Prva veza sa Amerikom postojala je, dakle, preko mog oca, a potom sam kao mladić otkrio američku literaturu koja me je snažno privukla. Više nego sama teritorija Amerike privlačila me je njena literatura.

U kojoj ste pronašli i inspiraciju za vaš roman „Alabama song”, čiji je glavni lik Zelda Ficdžerald, žena slavnog američkog pisca...

Privukla me je njena izuzetna sudbina, dostojna lika u romanu, tako okrutna i protivrečna, poput zvezde padalice. Zeldin život počinje kao bajka, a završava se tragično, u plamenu psihijatrijske bolnice. Kroz priču o njoj želeo sam da pišem i o toj epohi, o dvadesetim i tridesetim godinama i rađanju moderne američke književnosti. To je period koji mnogo volim, o kome sam mnogo saznao iz priča dede i babe koji su bili otprilike ista generacija kao Zelda i Skot, i živeli u isto vreme u Parizu kao i oni. Iz njihovih priča sam imao utisak da je to bio izuzetan život, drugačiji od današnjeg. To je, bez sumnje, donekle tačno. Zato sam želeo da pišem o tom vremenu, kako u Njujorku tako i u Parizu, jer je Pariz veoma prisutan u ovom romanu, u kome se tri četvrtine radnje odvija u Francuskoj.

Zelda deli sudbinu sa onima koji žive u senci velikih umetnika i slavnih ličnosti...

Uvek sam sebi postavljao pitanje šta osećaju oni koji dele život pisca. Iz mog sopstvenog iskustva sam znao da to nije lako. Ta tema me je veoma zainteresovala, ali nisam želeo da pišem o sopstvenom životu, već o životu nekog drugog para. Kod Zelde i Skota ovaj problem života u senci slavnog supružnika je naročito prisutan. Zelda je želela da postoji kao umetnik, i brzo se osećala osujećenom i sputanom u braku. Želeo sam da postavim ovo pitanje života u paru, kako zadržati svoju slobodu, autonomiju, svoj misaoni svet, kada odlučimo da se vežemo za nekoga. Neobična, šizofrena strana mog romana je u tome što se u suštini ne identifikujem sa Zeldom. Kada opisujem Skota ponavljam ono što su ljudi sa kojima sam delio život rekli o meni. Pišući roman posmatrao sam sebe kao neku vrstu objekta.

Vaš način života, u francuskoj provinciji, daleko od mondenskih pariskih krugova, potpuno je suprotan načinu života slavnog para...

Nakon što sam dobio Gonkurovu nagradu, moj život je počeo pomalo da liči na život mojih junaka, Zelde i Skota Ficdžerald. Pomislio sam da sam u romanu opisao način života kojim sam počinjem da živim. Ne znam kako je u Beogradu, ali u Parizu ima mnogo onih koji su toliko zadovoljni sobom da sami sebe reklamiraju. To mi je mrsko, čini mi se da nedostaje skromnosti. Ne želim da radim bilo šta da bih se pojavio na televiziji ili na radiju. Mnoge moje kolege su, međutim, zavisne od toga.

U francuskoj štampi često reagujete na aktuelne teme, poput smrti Majkla Džeksona ili papinog neslaganja sa upotrebom prezervativa...

Pratim šta se događa. Povodom smrti Majkla Džeksona napisao sam mali tekst u kome je reč o generaciji, ne o sklonosti njegovoj muzici. Nisam siguran ni da imam neki njegov CD kod kuće. Kada je reč o peticiji povodom papine izjave to sam uradio sa puno ubeđenja. Mojoj inicijativi su se pridružili Fransoaz Bare Senusi, dobitnik Nobelove nagrade za otkriće HIV-a, i Mišel Kazackin, direktor svetskog fonda za borbu protiv side, kao i mnoge javne ličnosti, poput glumice Izabel Ađani. Peticiju je potpisalo i mnogo vernika Katoličke crkve. Ponekad morate da se bunite, čak i ako se rezultati ne vide odmah.

Da li nameravate da potpišete i aktuelnu peticiju protiv ataka italijanskog premijera Silvija Berluskonija na slobodu medija, koju su već potpisali mnogi evropski intelektualci...

Držim se pravila koje je odavno formulisao filozof Mišel Fuko, a to je da potpisujem peticije samo ako je ugrožen ljudski život. To znatno sužava njihov broj, inače bismo proveli život potpisujući ih, što gubi svaki smisao.

Narednih nedelja biće objavljeno stotine novih romana u okviru jesenje književne sezone. Da li primećujete neke tendencije na književnoj sceni?

Već godinama ne vidim neku posebnu tendenciju. Nema više književnih grupa, pokreta, već svako piše u svom uglu. Dugo sam žalio za tim, jer sam kao mlad voleo da razmenjujem iskustva i ideje sa drugim piscima, ali to već dugo u Francuskoj nije slučaj. Na sceni je individualizam, ali imam utisak da je tako i u drugim zemljama, ne vidim neku književnu školu u Velikoj Britaniji ili SAD.

Osvajanjem Gonkurove nagrade ušli ste u neku vrstu francuskog književnog Panteona?

Da, to je neobično, ali je tako. Pravilo je da jednom kada dobijete „Gonkura” ne možete više da budete u konkurenciji, jer je to nagrada iznad svih drugih, tako da sa te strane ne moram da brinem jer se moje knjige više neće naći u trci za neku nagradu, bar ne u Francuskoj.

Ana Otašević

04.06.09

Autor provokativnog romana „Alabama song“ o Zeldi i Skotu Ficdžeraldu, za koji je dobio Gonkurovu nagradu 2007. godine, govori za NIN o tome kako je Zelda sumnjala da je njen muž imao homoseksualnu vezu sa Hemingvejem


„Treba ispričati svoj život dok ga živimo, kaže Filip Solers. I ja mislim da je to deo piščeve uloge, zato što ima mnogo ljudi koji bi to voleli da učine a ne uspevaju. Ali, veoma je teško pisati o sebi. Više volim da pišem o drugima“ kaže Žil Leroa (Pariz, 1958), autor koji je za priču o „drugima“ - o čuvenom američkom literarnom paru Zeldi i Skotu Ficdžerald dobio najveće francusko književno priznanje - Gonkurovu nagradu za roman „Alabama song“ (srpsko izdanje, Paideia 2008, prevod Nikola Bertolino).
U literarnom bagažu Žil Leroa nosi petnaestak naslova ali mu tek nagrađena knjiga donosi priznanje i tiraže. Bez ambicije da pripada nekom književnom krugu ili aktivno učestvuje u literarnom životu, Leroa pre desetak godina napušta „grad svetlosti“. U Pariz je došao zbog ovog intervjua, sa koferom punim knjiga i psom Zazi, za kojeg kaže da mu je jedino društvo u pisanju i tišini šuma Boasi le Perša.
Kako likovi Zelde i Skota Ficdžeralda gotovo tri decenije naseljavaju imaginarni i stvarni prostor njegove radne sobe da bi 2007. dobili i romanesknu formu u knjizi „Alabama song“, sledi pitanje: otkud fascinacija njihovim životom, ljubavlju, strastima?
- Ficdžeraldovi me fasciniraju od moje dvadesete godine, od kad sam se zainteresovao za američku književnost. Za sve mlade koji žele da postanu pisci Skot Ficdžerald je fascinantna ličnost zato što je i sam, kao vrlo mlad, postao slavan. Kad želite da pišete, skloni ste da se poistovetite sa njim i sa tom predstavom o glamuru. Kod Ficdžeraldovih se često pamti samo glamur.
Vas nije privukao glamur...
- Ne, šljokice me ne interesuju. Zainteresovalo me je što sam otkrio da Skot stalno piše o istoj ženi. Shvatio sam da je reč o Zeldi. Pročitao sam njene pripovetke i jedini roman i polako se fascinacija Ficdžeraldom prenela na suprugu... Idilično detinjstvo, idilična mladost, bila je predodređena da se uda za budućeg senatora ili guvernera. Ali, eto, odabrala je krajnje boemskog tipa bez prebijene pare, Ficdžeralda, koji je u doba kad su se verili bio nepoznat. Venčavaju se i ubrzo on postiže uspeh prvom knjigom. Oboje postaju slavni, proživljavaju trenutke glamura i sreće. Vode buran život. Ali ubrzo, sve se ruši. Penju se brzo i visoko, a zatim se silovito sunovraćuju. Pad u pakao je strašan i trajaće.
Pad počinje samo nekoliko godina posle venčanja - droga, razvrat, alkohol... a mladi su, talentovani, lepi, inteligentni. Koji demoni ih sprečavaju da budu srećni?
- To i jeste pitanje koje postavljam u knjizi. Zašto nisu srećni kad imaju sve? Fransoaz Sagan je rekla u televizijskoj emisiji... Učestvovala je i Skoti, ćerka Zelde i Skota Ficdžeralda koja je pričala o roditeljima, a Fransoaz Sagan je sedela preko puta i rekla joj jednostavno: „Vaši roditelji su imali sve da bi bili srećni, a učinili su sve kako to ne bi bili.”
Zelda kaže:“ Nas dvoje smo kao dva razmažena i nepodnošljiva deteta osuđena na razočarenje“. Demoni na delu?
- Da, svako od njih ima svoje demone. Zelda će tragično završiti u psihijatrijskoj bolnici. Ona je zaista duševno obolela, mada mislim da su preterali s dijagnozom da ima šizofreniju... Ne znam da li šizofreničar može da napiše roman za šest nedelja.
Jedan savremeni autor kaže da se pisci dele na šizofrenike i paranoike i da je zapravo bolje biti šizofren jer pisci ionako žive u podvojenoj stvarnosti.
- Da, ali to je poetična slika šizofrenije. Naravno da pisci žive dve stvarnosti. Sam Bog zna da sam se „podvojio“ progovarajući Zeldinim glasom, uvlačeći se u njenu kožu.
Niste ušli samo u Zeldinu kožu već i u mozak. Kako je boraviti u mozgu žene?
- Zelda me je „pratila“ trideset godina, bila je to prava fascinacija. Rekao sam sebi - pošto je to neverovatna, žestoka priča, dramatična sudbina – ne mogu da je napišem na indiferentan način. Kad želimo da izbegnemo mlakost, kad zaista želimo da se unesemo, treba da kažemo „ja”. Zato što to „ja” sklapa s čitaocem trenutno saučesništvo, veliku bliskost... Osim toga, želeo sam njoj da dam reč, jer mislim da toga u životu nije imala dovoljno...
I Skotov život je nesrećan. Postići uspeh sa 22-23 godine i vrlo brzo sve upropastiti...
- Da, vrlo kratkotrajan uspeh. Čudim se nekima koji misle da Ficdžeralda dobro poznaju. Smatraju da je sve što je radio bilo uspešno, ali uopšte nije. Od „Velikog Getsbija” sve je krenulo nizbrdo. „Getsbi” nije postigao pravi komercijalni uspeh, samo književni. Skot i Zelda su bili vrlo razočarani jer se roman slabo prodavao. Dotle je drugi „Blaga je noć” bio potpuni fijasko. U životu Ficdžeraldovih ima tek tri-četiri godine sreće i uspeha. Posle toga sve kreće nizbrdo. Skot je vrlo dobro pisao o tome... „Prskanje” je izuzetno lep Skotov tekst, autobiografski tekst u kojem govori o svojoj nervnoj depresiji, kako tone.
Piše i o njihovoj ljubavi.
- Između ostalog. To je kao tužan bilans života, a njemu nije ni četrdeset godina.
Zanimljivo, napisali ste ljubavni roman u kojem ljubavi nema ...
- U tome je originalnost ovog bračnog para... Čitao sam njihovu prepisku dok su bili verenici. Zeldi je 17-18 godina, a njemu 22-23. Osećamo da su jedno drugom potrebni, ali ne u romantičnom smislu, kako obično shvatamo ljubav, fizičku strast. Oni imaju potrebu da zajedno uspeju na društvenom planu. Po tome su vrlo moderni. To je ono što u Francuskoj nazivamo „udruženi par”. To su parovi, partneri koji žive zajedno zato što imaju određen cilj. Zeldin i Skotov cilj je da budu bogati i slavni. Ali, i da žive od umetnosti. Oni su, u neku ruku, sklopili ugovor. Zelda iskreno želi da Skot postane slavan pisac, pošto i sama želi deo slave, ali ne kao poslušna supruga. Svakako želi da živi život umetnika.
Život umetnika često prati i tema homoseksualnosti, inače veoma prisutna u vašim knjigama. Ne mislim samo na „Alabama song“ već i na roman „Ruski ljubavnik“ i druge.
- Mislim da umetnost treba da provocira i pokrene neka pitanja. Ako umetnost nečemu treba da služi, onda neka tome služi. „Ruski ljubavnik“ je priča o homoseksualnoj vezi šesnaestogodišnjeg Francuza i mladog Rusa komsomolca. To je moja priča. Tu priču sam proživeo. Trebalo mi je mnogo vremena da smognem snage da je ispričam. To je priča o mladiću koji otkriva fizičku ljubav i homoseksualnost. Ne volim da, suprotno izvesnoj francuskoj modi, pišem knjige radi seksa, radi prodaje. Ali, zašto bismo izbacili naše ljudsko iskustvo o toj suštinskoj stvari zvanoj seksualnost? Ipak, u intervjuima lakše pričam o drugima. Na primer - Zelda. U trenutku, ona je ubeđena da je Skot imao homoseksualnu vezu s Hemingvejem. U knjizi on nosi drugo ime, ali u stvarnosti je to Ernst Hemingvej. Mislim da Hemingvej nije bio načisto sa svojom seksualnošću, a da toga nije bio svestan. On je to maskirao iza prenaglašene muževnosti, u čemu je preterivao. Zanimao se samo za koridu, rat, za te neke, između navodnika, „muške” vrednosti. Ali, mislim da je sve to virtuelno. Mislim da Skot nije imao homoseksualne težnje i ne verujem da je Zelda ikad ’prešla na delo’ sa profesorkom baleta.
Ne zaboravimo da su to „lude godine“, sve je dozvoljeno...
- To jesu „lude godine”. To je deo tog tako fascinantnog doba. Zelda je u duhu svog vremena, pa čak i ispred njega. Piše duga pisma Skotu: „Znaš, mislim da je svako biće u suštini dvopolno.” Ona to ne shvata na način na koji danas posmatramo biseksualnost. Više na nivou „jina” i „janga”. Svako poseduje ženski i muški deo.
Zelda ima mušku stranu ličnosti, kažu da je „promašeni dečak“, a Skot – izraženu žensku stranu...
- Da. I u tome su moderni. To je neka vrsta hermafroditizma. U knjizi sam izmislio scenu, mada sam se oslanjao na pismo njihovog zajedničkog prijatelja Edvuda Vilsona. Tu on objašnjava kako je video Zeldu da oblači Skotov sako. Rekao je da se iznenadio jer mu uopšte nisu ličili na supružnike, već na brata i sestru. Prestaju da se svađaju, rastaju se a vole se. Na kraju zaista imate utisak da je reč o ljubavi brata i sestre.
Na jednom mestu Zelda (ili vi) kaže(te): „Pisati znači sići u pakao“...
- To ja kažem. To je moj način rada. I tu sam malo išao do krajnosti. Čovek mora da se opeče, da rizikuje, da se izgubi u pisanju kako bi se našao. Na pisanje ne gledam kao na zanimanje, već kao na avanturu, na celovito životno iskustvo. To ispunjava ceo moj život. Čovek može da sagori, ali samo zato da bi se iznova rodio. Svakom novom knjigom zaranjam u nešto novo. To nije lako.
Pišete o dva silaska u pakao. Prvi je pisanje. Drugi, verovatno teži, Zeldin silazak u ludilo...
- To jeste bilo najteže. Pomenuo sam malopre da sam se uvukao u kožu žene... A ona nije samo žena, ona je i Amerikanka, dakle, s drugog kontinenta, iz drugog veka, iz meni potpuno strane društvene sredine. Potičem iz vrlo skromne, radničke sredine i ne poznajem bogati svet u kom je ona živela. To je predstavljalo prvi izazov... Ali zaista mi je bilo teško i lično sam rizikovao ulaženjem u ludilo. Vrlo teško. Ali, bilo je tu nešto čudno, nešto me je veoma uznemirilo, a to je momenat kad sam došao do tih strašnih trenutaka kad treba ispoljiti ludilo, kad neko gubi razum. Zapitao sam se kako ja to znam? Otkud to u meni? To je zaista vrlo uznemirujuće. Jedno je uvući se u kožu žene, to sam s lakoćom uspeo, a nešto sasvim drugo uvući se u telo nekog ko počinje da ludi.
Otkrivate i malo poznate detalje njihovog života. Pišete da Skot potkrada rukopise svoje žene...
- To je tačno. Zelda je vodila intimni dnevnik. Imala je nekoliko svezaka. Skot je za drugu knjigu „Lepi i prokleti”– to je utvrđena činjenica, ništa nisam izmislio – prepisao čitave odlomke iz njenog dnevnika. Prosto ih je prisvojio, bezazleno. Gotovo da nije shvatao šta radi. To jeste čudno. Činjenica što ste s nekim u braku ne daje vam pravo da koristite nešto što je ta osoba napisala.
Na ovaj ili onaj način, nije lako biti žena pisca.
- Uopšte nije... Žene pisaca, ako ostanu u senci, podižu decu i vode računa da deca u kući ne dižu buku... Znate ono: „Ćutite! Tišina, tata radi!”
Kao na primer Tomas Man...
- Tomas Man, Žan Žiono... Imate gomilu muškaraca koje supruge tetoše, čuvaju poput majke. One o svemu brinu. Pisac je samo pisac u radnoj sobi. Sve je njemu podređeno. Ali, to je pitanje izbora. Neke žene pristaju da se žrtvuju, ali ne sve.
Jedan francuski pisac kaže da ženu pisca odmah prepoznate – njena kosa je uvek više blajhana, više je u stresu nego druge i uvek se glasnije smeje.
- Ne znam za tu izjavu, ali poznajem nekoliko žena pisaca. Istina je da je kod njih frustracija prilično očigledna. To su često divne, šarmantne žene, ali frustrirane. Živeti s piscem je nepodnošljivo.
Zašto?
- Zato što je to čovek kom su mnogo zanimljivija bića koja stvara na papiru i kojima manipuliše do mile volje. To mu je uzbudljivije od osobe koja je uz njega. To je u suštini to. Možda malo preuveličavam. Ali, kad pišete, a imate pisaca koji pišu svaki dan, sasvim je očigledno da vam drugi uopšte ne treba. Naprosto, ne možete ništa drugo. Nemate snage. Sve ulažete u stvaralački čin i tu više nema mesta za ostatak sveta. Ja sam otišao na selo, živim sam usred polja, prva kuća je na kilometar i po od moje, i baš me briga za svet. Nisam usamljen. Ne osećam samoću.

(urednik rubrike u Redakciji za kulturu Kulturno-obrazovnog programa RTS–a i autor serijala „Savremeni svetski pisci“)

Neda Valčić-Lazović