14.01.06
Istorija sopstvene duše
Žarko Komanin
Osećaj stida dublji je od bola, kao što je sreća dublji osećaj od nesreće. Moć stida raste sa rastom svesti. Tako se, ponekad, stiže do užasa. Čitaoci će u ovoj knjizi, nadam se, prepoznati sebe, a ne mene
Žarko Komanin (1935), dramski pisac, pripovedač i romansijer, nesumnjivo, pisac je Srpske književne zadruge. U ovoj najstarijoj i najuglednijoj kući objavio je pet knjiga: „Prestupna godina” (1982), „Vožd Karađorđe i knez Miloš” (1994), „Gospod nad vojskama” (1995), „Godo je došao po svoje” (2002) i nedavno, u ediciji „Kolo”, svoj novi roman „Ako te zaboravim, moj oče”.
Ova potresna knjiga, „roman o sjećanju”, kako stoji u podnaslovu, tužna je priča o našim podelama. To je istovremeno istorijski i porodični roman, tragična i lirska pripovest, balada o umiranju i „grob-knjiga”, kako reče jednom prilikom Jovan Delić, autor nadahnutog predgovora.
Svaki red u ovoj knjizi, to je nesporno, otet je od smrti.
Vaš roman govori o bratoubistvu, ali i oceubistvu. O strašnoj porodičnoj tragediji koja se dogodila u našem vremenu?
- Bog zna, čovek ne zna. Pisac je onaj koji svedoči, koji ne sudi, koji se ne sveti. Pisac je monah u manastiru jezika. Kad uspostavi mir i sklad sa sobom – pisac može ponešto da kaže. Tada može, ako mu se posreći, da napiše knjigu o sećanju, o duši, o pojedincu, o porodici, o narodu. Pisac ne može pisati o braći, o ocu, u vreme opsednutosti bolom, o bolu može pisati kad bol sazri, i kad istina sazri. Ja sam ceo život nosio porodični bol i u ovoj knjizi sam pokušao da ga otvorim i zapišem. Ali ne kako ja hoću, nego kako priča i Pripovedač hoće.
Brat ubija rođenog brata, zbog ideologije. Glavni junak – sinovac, koga stric podiže (i vaspitava), postaje oceubica. Ali, on je zaveden. Može li se, uopšte, govoriti o njegovoj krivici?
- I braća i otac i sin izgubljeni su u večnosti u kojoj se ništa ne može izgubiti. Srpski narod ima poslovicu: brat brata nad jamu vodi, ali ga u nju ne baca. U našem građanskom ratu komunisti su prekršili ovu poslovicu: brat je ujamio brata. I za to je u miru dobio odlikovanje. Pobednici su terali poražene da zaborave, da se ne sećaju, i da se istina zakopa u zemlju. Šezdeset godina je istina zakopavana. Klonirani komunistoidi i novoskojevci i danas prelaze preko te istine. Ali istina ne može da truli i niko ne može pobeći od suda božjeg. A ako ne tražimo istinu – ne možemo naći ni sklad sa sobom i sa svetom. Zato nema harmonije.
Svet novoskojevaca
Otac B. i posle smrti živi u sinu S. Mrtvi ne umiru, ako ih ima u sećanju. Umiru tek kada ih zaboravimo?
- Ja sam poslednji svedok koji priča priču o ocu: ako je ja ne ispričam, ostaće, i otac i priča i ja, zakopani u grobu vremena. Oteti priču od smrti – to znači oteti priču od zaborava. Kroz jezik sve vaskrsava: Pripovedač i oca i sina smešta u knjigu, u novu jamu. Čovek teško izlazi iz tame vremena na svetlost, sem u jeziku. Jezik je, ili priča, spas od smrti. Jezik je i sećanje. A sećanje u jeziku ne može da satruli.
Sin koji je, i ne znajući, izdao oca (po drugi put ga ubio), pravda se da je „propao u jamu vremena”. Može li otac, ma gde da je, tu argumentaciju sina da prihvati i da oprosti?
- Teže je krvniku, nego žrtvi. Bolje je biti gonjen, nego progoniti druge. Osećaj stida dublji je od bola, kao što je sreća dublji osećaj od nesreće. Moć stida raste sa rastom svesti. Tako se, ponekad, stiže do užasa. Čitaoci će u ovoj knjizi, nadam se, prepoznati sebe, a ne mene.
U ovoj knjizi ima mnogo autobiografskog. Vi i Vaša porodica mnogo ste propatili zbog svog oca?
- Bog i moja majka sačuvali su me od mržnje i osvete. Patnje i muke i moja majka su mi pomagale da zrevam. Sve moje knjige, pa i ovu, pisali su i moja majka i moj otac i moji preci.
Šezdeset godina je u ovoj zemlji zatrpavana istina i ubijan Bog. Da li se, konačno, nešto promenilo?
- Nema promene – dok se ne ispriča istina o našim deobama. Mi čuvamo krvnikov grob u kući cveća na tuđem imanju, a grob najvećeg srpskog sina i pesnika na vrhu Lovćena je razoren i nema krsta. Jedan klonirani svet, rođen u brozomornim vremenima, svet novoskojevaca premrežio je sve oblasti života, pa i umetnosti. Na vlasti u Crnoj Gori još su bivši članovi CK! U medijima Crne Gore, na primer, falsifikuje se i pečobrazno izjednačava novokomponovana i privatna crkva registrovana u cetinjskoj policijskoj stanici sa Crnogorskom mitropolijom! Sramotno je ponašanje vlasti prema nasledniku trona Svetoga Petra Cetinjskog mitropolitu Amfilohiju!
Radnja romana je smeštena u selu Pelinovo, nadomak manastira Ostrog. Pelinovo je mitsko mesto. Malo je onih koji veruju da je ono izmišljeno?
- Pelinovu sam dao ime po reči pelin. To je grka biljka, lekovita. Dobrica Ćosić mi je jednom rekao da kod mene biljka pelin ima karakter. Oko Drenovštice, u kojoj sam rođen, pa sve do Ostroga, nema Pelinova. Ono postoji samo na mojoj književnoj mapi. Pelinovo je u meni. I čini mi se da je stvarnije od mesta u kojem sam rođen.
A sve se događa 1942. godine, u Drugom svetskom ratu?
- Moj se roman neprestano događa, i sad se događa. To je večna priča o ocu i sinu i večna drama o zavađenoj braći.
Četnički i partizanski pokret su, uprkos i nekim novim zakonima, i dalje (iako su oba bila antifašistička) međusobno suprotstavljeni i, čini se, dva nepomirljiva pokreta?
- Duša bi mi mirna bila kad bi se otkopala istina o našem građanskom ratu, o očevima, o braći, o sinovima, o kojima su pobednici na dušu naroda nakalemili lažnu priču. To boli. I danas se četnici izjednačavaju s nedićevcima. A zna se: Jugoslovenska vojska u otadžbini su kao De Golov pokret otpora, a nedićevci kao Petenova žandarmerija. A da ne govorimo o tome da se i danas, i jedni i drugi, trpaju u isti koš s ustašama fašiste Pavelića. Partizani su takođe pokret otpora, mada su, za razliku od francuskih komunista, izazvali naš građanski rat i sproveli crveni teror.
Mnogima se još grobovi ne znaju, a mnogima nije bilo dozvoljeno ni da budu sahranjeni u grobljima. U ime kakve se ideologije čine takva besčašća?
- U životu (sva mu grdna vidim pozorišta) lakše je nego u sećanju. Sećanja, kad zrenu, koleblju se između užasa i savršenog. Ipak sećanja više vaskrsavaju lepotu koja može da spasi čoveka. Jer je lepota istina.
Neka „deca” i danas žive pod teretom svojih oklevetanih očeva. Šta za njih može da bude moralna satisfakcija?
- Ono što prorok Tiresija kaže razljućenom caru Edipu, pred Tebancima: mene brani strašna istina! Tu strašnu istinu sin čeka godinama. Istina, kao i sećanje, ne mogu da trunu. Tu strašnu istinu ljudi čekaju od Tiresije do dana današnjega. Ja ne znam da li se istina može otkopati. Nakalemljena voćka drugi plod rađa!?
Jedna majka je rađala četnike i partizane, monarhiste i komuniste. Bilo je to u ratu. Danas, u miru, jedna majka rađa Srbe i Crnogorce. Ima li nam spasa?
- Odosmo u politiku. Ali valja podsetiti: četnici nisu izdali kralja Petra i otadžbinu, a izdali su KP i Tita, a partizani nisu izdali KP i Tita, a izdali su kralja Petra i otadžbinu. Ali su pobednici usadili u narod drugu priču. Povrh svega pobednici su, zajedno sa Kominternom, u srce srpskog naroda zabili kolac: smislili su novu, crnogorsku naciju. Otuda su dva rođena brata pripadnici dveju nacija. Spasa nam ima – ako umemo da oslušnemo narod, reč i sećanje. Jer smo svi, na zemlji, nečije pamćenje, sadašnje, ili buduće. Ne treba misliti šta ljudi pričaju o nama, nego šta Bog o nama misli.
Božje pozorište
U pripovedanju se smenjuju sin S. i Pripovedač. Sin, u jednom trenutku, pita Pripovedača: može li ubijeni otac da ustane i zagrli brata (svog ubicu). Posle toliko zla, i toliko godina, ima li pomirenja meću braćom, među Srbima?
- Moć pripovedanja jeste moć pomirenja sa životom. Kad čovek, posle patnji, zrene – onda Pripovedač može da opiše mrtvog oca kako, kroz sina, zagrli brata (svog ubicu). To je podvig do koga je stalo samom Bogu. To je i san Pripovedača. Ne mrzeti, učiniti brata ubicu boljim, to je milo i Bogu i Pripovedaču. Tako se u romanu i dodiruju duše sina, oca i Pripovedača.
U snu sina, stric priznaje da mu Partija više nije važnija od brata. Ima li u tom malom pomaku u snu, pomaka i u stvarnom životu?
- Kad se nešto pomeri u snu – ono se pomeri i u stvarnosti. Sve što se rodi i što stoji – zaslužuje da padne, da umre. Pa i sećanje. Ali ako se sećanje zapiše i ako se lepo smesti u jeziku – traje dok je jezika. Ali nije moje da presuđujem mom pripovedanju. Samo znam da je pripovedanje nešto sveto, bolno i radosno: molitva upućena Bogu.
Uprkos strašnom zločinu, glavni junak, u hrišćanskom duhu, traži oprost. Jer, osveta nas vodi u nove podele, u nove sukobe, u nova bratoubistva?
- Kroz patnju svoje sopstvene duše, glavni junak, uz pomoć Pripovedača, ulazi u tamni vilajet duše ljudske i tako preko sopstvene duše saznaje lepotu i istinu praštanja i pomirenja. To je put ka savršenom i put ka Bogočoveku. Taj božanski teret tera ga da sagleda sebe sama. Junak tada sagori.
Sveto trojstvo u ovom romanu, dakle u pripovedanju, jesu: sin, otac i Pripovedač. Da li je tako i u životu?
- Sin, otac i Pripovedač u romanu mogu biti i sveto trojstvo, baš zato što su odsjaj života. Ali ne kao hod, nego kao točak koji je Pripovedač načinio sećajući se hoda. Taj točak – to je pripovedanje, to je nova tvorevina, to je ispovedanje, to je molitva koja se rodila iz trojstva oca, sina i Pripovedača.
Otac je samo B, braća M. i B, sin S. Da li to priči daje univerzalnu vrednost?
- Ne samo to. Univerzalnost priče rađa se i iz njenog neponovljivog događanja i pripovedanja. Univerzalnost je useljavanje u priču skladnosti, poretka i tajanstvenosti vremena.
Iako je reč o romanu, zbog jezika kojim je pisan, knjiga više liči na poemu?
- I Matija Bećković mi je rekao da je ovo roman – poema.
Ponavljanje istih, ne samo motiva, već i rečenica, deluju kao refren u poemi. To, naravno, nije slučajno?
- Ništa u ovoj knjizi nije slučajno, i sve je u njoj božje. I kiša i lišće i pelin i smokva i kuća i baština i Pelinovo i groblje i čeljad. Sve što se rodi – travka, otac, sin – kad dođe vreme, ili pre vremena, seli se u zemlju, u večnost. Ne gubi se ništa. Samo prolazi, nestaje. U glavnom junaku ove knjige skupio se bol za očevima i sinovima zemlje, bol za milionima poraženih, nepoznatih i neopojanih, koji su, odavno, prah. Ali ih sećanje, ili priča, makar za tren, vaskrsne i vrati u život.
Vaša priča ima naboj grčke tragedije, ali u njoj nema patetike. Katarzu doživljavaju i junaci romana i čitaoci?
Priča je u božjim rukama – priča je božje delo. I junaci ove priče, i sam Pripovedač, u božjim su rukama. I život, ceo, vidljivi i nevidljivi, zapisani i nezapisani, u božjim je rukama i božje je pozorište.
Zoran RADISAVLJEVIĆ
09.04.06 Politika
Intimna molitva
Ako te zaboravim, moj oče, Žarko Komanin
Knjigu Ako te zaboravim, moj oče nije teško prikazati, ali ju je veoma teško vrednovati. Ta njena osobenost je njena prednost, ali i njena kob.
Čitalac knjige Ako te zaboravim, moj oče upašće u neskrivenu raku sećanja (ili teksta) već na samom početku: već u petom fragmentu pred njim će se raskopati ubilački trougao – mrtav otac, sin koji zaboravlja i nezaboravlja, stric ubica. Taj trougao je utisnut na pozadinu koju čini hronotop crnogorskog sela i rata između stričevih partizana i očevih četnika. Niz fragmenata koje potom neće dodatno zaplesti početni trougao: pripovedač fokusira sinovljeva fragmentarna sećanja, prostor, oskudne dokumente, likove koji ovaj trougao spolja dodiruju, neprekidno se vraćajući da slike koje bi, da pridev „opsesivan” nije već izgubio svako značenje, mogle biti opisane upravo tako.
Takvo fragmentarno sećanje na oca ima pre svega lirski potencijal; nad ne tako usku skalu pripovedačkih tehnika prisutnih u ovom romanu, nadvija se nadmoćno, ali u isto vreme, stidno i tiho zazivanje oca, zaboravljenog i nezaboravljenog u isto vreme.
Tu se zapravo čitalac susreće sa paradoksom koji ne može tako lako da reši. U samom tekstu se, naime, raspoznaju pripovedne tehnike karateristične za (post)modernu književnost: fragmentarnost, pokušaj (ograničene) depersonalizacije pripovedanja kroz umetanje figure pripovedača u prostor između sina i oca, montaža dokumenata itd.
Pa ipak, svi ti moderni ili postmoderni trikovi ostaju na površini knjige koja svoje najdublje slojeve dozeže, kako je to već kritika primetila, u sceni u kojoj otac pred sinom ne želi da kalemljenu vinovu lozu vezuje žicom „jer to lozu boli”.
Jasnije rečeno: ako su formalni trikovi sa pripovedačkim tehnikama imale smisao da odmaknu pripovedanje od oca, i tako postave kontrapunkt jasnoj liričnosti sećanja i pripovedanja onda mi se čini da je forma ovog romana tek pokušaj da se tako nešto učini. To se najbolje vidi iz neprekidnog, ali ne i zakonomernog mešanja (objektivnog) glasa pripovedača i (subjektivnog) glasa sina. Figura pripovedača se tu raspoznaje tek kao maska, a ne kao novi, treći ugao posmatranja na relaciju između oca i sina.
Paradoks ovih primedbi je u tome što one zapravo i ne pogađaju knjigu Ako te zaboravim, moj oče; kritičarsko insistiranje na nekoj vrsti poetičkog oklopa što ga je ova knjiga navukla tek do pola, odvelo bi ovu knjigu u senku Kišovog Peščanika. Bilo bi to nepravedno prema ovom romanu, jer njegova intencija i nije prevashodno (epska) rekonstrukcija jednog prošlog vremana, niti u sukobljenjih ideja, niti kažnjavanje krivaca, već pre svega subjektivni pokušaj da se mrtvom ocu priđe. Samo njemu i jedino njemu. Upravo zato su imena u ovoj knjizi svedena na slova, jer bi u suprotnom imena proširila perspektivu teksta, stvarajući nužno, veze sa vremenom u kome je otac ubijen i zaboravljen.
Baš u toj odluci da slovima zameni imena, vidimo najdublju i najiskreniju intenciju ove knjige. Skoncentrisanost samo na jednu temu (otac), samo na jedno vreme (prošlo) ukazuje da ovo pripovedanje ne osmišlja ni na koji način budućnosti. „Priči o ocu B i sinu S. teško je predvidjeti kraj” stoji negde pri kraju ovog romana što nam kazuje da ovi fragmenti nastaju ne zato da bi pripovedač/sin, očišćen, započeo novi život, već zato što budućnosti za sina zapravo ni nema. Uslovna konstrukcija u onom „Ako te zaboravim, moj oče” otuda ne može ni da se razreši u samom tekstu.
Neprekidno apostrofiranje oca ukazuje na neprekidnost počinjana jedne intimne molitve, koja se ne može završiti u jeziku, jer će se završiti u smrti.
I zaista, Komaninova knjiga nije toliko oteta od smrti koliko je pisana smrću: to je molitva umirućeg sina upućena mrtvom ocu, u kojoj je treći član (čitalac, pripovedač, kritičar) možda i suvišan. Jeziva skoncentrisanost na samo jednu temu, jeste koliko slabost ove knjige, toliko i temelj njene nesvakidašnje snage.
Slobodan VLADUŠIĆ
10.02.06 NIN
Ako me ne zaboraviš, sine
Ako te zaboravim, oče, Žarko Komanin
Jedna nit – tužbalica – svezala je autora romana, pisca predgovora i povesnika, kao i sve koji su čitali roman Žarka Komanina "Ako te zaboravim, oče", (SKZ, Beograd 2005)
Ni manjeg naroda, ni tragičnije povesti, ni žalosnijih ljudskih sudbina. Marksističkoj ideologiji moramo zahvaliti što je masi davala isključivu prednost nad pojedincem i tako lišila istoriografiju problematike koja je oplemenjivala srpsku i svetsku književnost.
Očevi i sinovi večna su tema književnih dela, sasvim retka u istoriografiji. Sudbine vladara iz dinastije Obrenović zbilja su tragične, očevi, knez Miloš i kralj Milan, veliki su tvoritelji – prvi je Srbiji doneo autonomiju, drugi nezavisnost, dok su sinovi, knez Mihailo i kralj Aleksandar, izgubili živote na prestolu. Budući da je reč o vladarima, to njihove tragedije sežu do nivoa državnih udara i dinastijskih promena i tiču se cele nacije i svakog pojedinca. Sudbonosne su to drame dinastije, naroda i države, i zato istoriografska priča o njima ima drugačiji tok i ishodište od radnje u Komaninovom romanu. Inače, kada su u pitanju očevi i sinovi nikada se ne zna ko su tragičnije ličnosti – one što idu Bogu na istinu ili one što ostaju da boluju na zemaljskom šaru, ili, svi, zajedno.
Osvrt na Komaninov roman predstavlja viđenje istorika a ne književnog kritičara, pa se on neće upuštati u književno vrednovanje dela, iako ga je davno ganula “Prestupna godina” i Pelinovo, mesto simboličkog značenja. Jedna nit – tužbalica – svezala je autora romana, pisca predgovora i povesnika, kao i sve koji su čitali ovo delo. Tanasije, ded Jovana Delića, “izvijao je tužbalicu do kraja života” za ubijenim bratom (1942). I sam sam rastao slušajući tužbalice obeju svojih baka, jedne za stradalim bratom i druge za mučenim sinom. Koliko ima u našem rodu sličnih tužbalica za nesrećnim i napaćenim ljudskim dušama građanskog rata? Čak i da su brojke najvažnije, a nisu, koliko su tek raznolikosti tragedija poučne i blažene za razumevanje srpske tradicionalno tragične sudbine, čak i u ovo nesrećno vreme naše još uvek dramatične povesti.
Tužbalica pelinovačke majke, zagledane u manastir Ostrog, uklesana je već u srpsku književnost: “...U tišini, baba počinje nešto da mrmori. Čuju se samo zrikavci, i njen glas, koji, postepeno, raste, i pretvara se u tužbalicu; najpre nerazumljivi glasovi, i melodija, pa riječi tužbalice, i tada razabirem ime njenog sina, mog oca... I u meni, kroz grudi, sve do jabučice, raste očevo ime, i bol, koji samo što nije prešao u plač... Kad je baba osjetila da će suze da mi linu, naglo prekine tužbalicu, zaćuti, prigrli me, i ja čujem njen glas (i sada): ‘Bog te sačuvao i Sveti Vasilije Ostroški, slava mu i milos’”...
Autobiografska priča ima jedan kratak (jezgrovita su sva kazivanja u ovom romanu), dramatičan, i iznad svega šokantan, prelomni momenat, takav da se ni stepenom bola ne može meriti. Romanopisac saznaje, slučajno, na studijama, od svog druga, koji nesvesno, s divljenjem, priča o podvigu i snazi strica M.: “Ubiti brata zbog Partije! Ej! Tvoj stric je ljudina!” Iako zakasnelo, ovo saznanje ostavilo je dubok trag na pisca, čime se bavio tokom celog romana, iznoseći mnoge dileme, pobude, nade i strahove, i sećanja, nesvesno upamćena i naknadno umetana u pelinovačka dešavanja u užoj i široj porodici, u selu i okolici. Udes pisca rađa se iz udesa oca i postaje nesnosan teret s množenjem njegovih godina. Gubitak slobode, koju je do tada imao (tako je verovao), samo je deo njegovog moralnog pada.
Saznanje da je sin stariji od mrtvog oca, odnosno da je mrtav otac odavno mlađi od sina, neobičan je doživljaj i zanimljiva književna tema, dopunjavana još i mnogim naknadnim saznanjima iz očevog živopisa, što je dalo romanu jaku notu osećajnosti, koja se uspinje do obeliska antičkih tragedija. “Nijesam smio da pomenem oca, nijesam smio da se sjećam, sa strahom sam odlazio na mjesto gdje je otac ubijen. Krišom sam dolazio i na očev grob, osvrćući se da me ko ne primijeti. Krivicu (bez krivice) vrijeme je navuklo na moju glavu. Najviše sam želio da odem do bijele jame gdje je stric M. posljednji put pogledao mog oca i svog brata. Toliko je straha i stida, tada, bilo u meni, da sam pomišljao kako sam i ja kriv za smrt oca, a ne samo stric. Od nametnutog straha i stida, izbjegavao sam, cijeloga života, da se raspitujem o ocu... – (Stid kad sazri – pun je užasa.) – I to je prošlo. Sagorio sam. Na dnu jame, i u priči, ostaje samo pepeo.”
To je lična piščeva drama, koja boli i posle sagorevanja, peče sve one koji su osetili užase građanskog rata, sa obe strane. Romanopisac, međutim, podiže dramaturgiju sa ličnog na porodični i nacionalni nivo. “Strah je dolazio iz očiju majke, babe, tetke i sestara. U očima žena među kojima sam rastao, čitao sam, i osjećao, svaku promjenu”.
Uobičajena scena kod Srba posle svih ratova – jedna muška glava među mnogim ženskim, zaštitničkim. Majka je štitila sina od tragične spoznaje sve do bolnog trenutka iz studentskih dana, preuzevši na sebe teret tragedije i teret porodice. Wenu tugu, bol, strah i pomirljivost, a sve radi spasavanja dece, pisac je iskazao ovim rečima: “‘Bog ga ubio i mrtvog što nas ostavi.’ To je majka klela svoju sudbinu, a ne moga oca.” A sudbine srpskih majki, posmatrano generacijski, u poslednja dva veka, da ne idem dalje, često se iskazuju rečju, kojoj je naš poznati pisac posvetio jedan od svojih boljih romana – udovice. Sudbina srpskih udovica, to je sudbina srpskog naroda u moderno doba! Zato deluju opominjuće reči udovice K.: “Kaži mom sinu: Koja crna istina i koje priče. Gdje i kod koga da traži istinu, jadan ne bio. Gdje si čuo i vidio da je neko našao istinu. Istina donosi nesreću.” I tek tada postaje razumljiva zaštita žena jedine muške duše u kući.
Vratimo se romanopiscu i njegovoj sudbini, njegovoj iskrenosti i snazi njegovih nevinih reči, preživelom bolu, preuzetoj krivici, raspolućenoj duši i ništi koja ostaje iza svega.
Žalio je strica a ne oca, ponižavao je sebe da ga drugi ne ponižavaju, pa tako nikada nije bio ono što je trebalo da bude, i usled zaborava stekao uverenje da je i sam oceubica (“otac u sinu rastao je kao tajanstveni i nevidljivi duh koji ga progoni”).
A zar je drugačije moglo da bude kada su deca rasla, stasavala i sazrevala “među pobednicima i krvnicima”. Očigledna je namera piščeva da ovaj jezgroviti i neobičan po formi roman posveti “ljubavi koja vezuje žive i mrtve” i dâ podstrek obeshrabrenim i klonulim. Možda nesvesno, i sam je postao žrtva oproštajne dileme: “Kad sam saznao da je stric uzeo život mog oca, zanijemio sam, nijesam osjetio srybu, nijesam se usprotivio. Sad mi je žao što se tada nijesam pobunio.”
Osvrt na Komaninov roman završavam ovom dilemom, inače tako čestom u srpskoj povesti. Da se mlađani Komanin pobunio, oca ne bi oživeo, porodicu ne bi usrećio, naciju ne bi spasao, verujem da ni ovaj roman ne bi napisao. Svaka pobuna nosi sobom žrtvu drugog, a on je žrtvu prihvatio i stojički izneo, neuobičajeno za naš svet, pelinovački, srpski... Umesto da se bavi “dogmom krivnje”, pisac se u romanu bavio “dogmom savjesti” (Jovan Rašković). Da li je to put srpskog otrežnjenja od zla koje smo sami sebi (naravno, i drugi nama) nanosili tokom građanskog rata? Ovaj roman je prilog takvom shvatanju i molim Boga da se u našoj književnosti ne pojavi delo slično ovom, s druge strane građanske barikade, što je kod Srba moguće.
Radoš Ljušić
