77 soneta o životnim radostima i teškoćama

16.06.09 Polja

Poetski glas Miroslava Maksimovića, za preko tri decenije trajanja, postepeno se menjao. Od samosvesnog stvaralačkog oslanjanja na nadrealističku tradiciju naše književnosti, preko opisa urbane svakodnevice, posebno u sonetima, naročito sugestivnog poetskog opisivanja sive „službeničke samoće“ i, uopšte, socijalno-verističke zainteresovanosti, preko pevanja poetike, do prevođenja u izrazito lirski opis onih sadržaja koji su nastali na podlozi tragičnih novovremenih dešavanja. zbog takvog stvaralačkog razvoja postalo je moguće da se kaže kako je poezija ovog pesnika u velikoj meri nastanjena onim sadržajima koji referišu na sasvim konkretno (savremeno) doba i prilike u njemu. A istovremeno je oblikovana i kao svojevrsno svedočanstvo o ulozi, smislu i funkciji poezije same. o specifičnom susretanju poezije i života, jezika i smisla, zbog čega neki njegovi pesnički tekstovi i bivaju kontrastno oblikovani od „tvrdog perja životnih lakoća“.
Sa druge strane, Maksimović spada u one savremene autore koji u sadržaj svojih pesama, srazmerno često, uvode motive i stvaralačke postupke koji demistifikuju sam čin i način oblikovanja pesme. takvih pesama, posebno među sonetima, ima mnogo. takva je, recimo, i pesma „Sipo: toviž“ u kojoj poetski subjekt svedoči o svom nastojanju „da slovku po slovku / u rimovane snižem vrste“. dok u pesmi „Mala vaza“, opisujući obilje motiva harmonizovano predstavljenih na predmetu svoje pažnje i posebno specifičnost likovnog, zanatskog načina na koji su oni organizovani u celinu, on decidno kaže kako: „Na svaku sitnicu umetnici paze, / i na prostoru manjem učine čuda“. ovaj poetski iskaz može, sa punom uverljivošću, da posluži kao manifestni reprezent njegovog stvaralačkog nastojanja višestruko iskazivanog i u ovoj poetskoj knjizi dugog nastajanja.Dugovremeni lirski poduhvat Miroslava Maksimovića sada se pojavio pod nazivom 77 soneta o životnim radostima i teškoćama. U novom obliku on donosi nove tematske i smisaone akcente, ali i upućuje na potrebu da se čitaju prethodne verzije ovih pesama. ovo je, dakle, staro-nova knjiga.
Uvodeći u tematsku osnovu velikog broja soneta prizore urbane svakodnevice Maksimović je, uz latentne nanose humora i groteske, nastojao da izgradi jednu reprezentativnu sliku sveta. Pogotovo u onim pesmama u kojima je predstavljeno iskustvo običnog činovnika. Karakteristično iskustvo „službeničke samoće“ i „hladne granice tuge“ u kojoj njegov lirski junak bolno shvata kako njegovog „života nema“. Iskustva u kome se jasno raspoznaju i karakteristični znaci jednog vremena čiji bi pesnik da bude lirski svedok i hroničar – zbog čega su ovi pesnički tekstovi oblikovani i kao svojevrstan mit o svakodnevici. Pogotovo zbog činjenice da se njihov lirski subjekt obraća iz jedne osobene perspektive – kao svedok i posmatrač: „upamtio sam to“; „gledao sam kroz prozor događaja sliku“. Ali su u Maksimovićevim poetskim opisima ti empirijski sadržaji preoblikovani (očuđeni) i prilagođeni izgradnji jedne naročite slike sveta u kojoj postaje moguće da se uoči njegova ontološka ispražnjenost u jednom, po svemu, neherojskom vremenu u kome: „Proizvodimo tako brzo snove“, dok „napolju rđaju unutrašnja zlata“, i u kome se oseća ambivalentna napetost jednog „unutrašnjeg rata“ u svetu i životu koji, kako se kaže u pesmi „Palma“, „za jake reči nije“. to u ovoj slikovitoj, pa i narativnoj poeziji postaje razlog i osnova na kojoj se izriču i određenije (auto)poetičke konstatacije u pesmi „Sad je sve prošlo“, da: „Ni najzdravija spavanja u senu / odmorila me nisu kao pesma“, i kako „oslobađa od zla me pisanje“.Naime, nastojeći da u mnogim svojim pesmama poetski opis veže za prepoznatljive životne situacije, pesnik je time izgrađivao podlogu sa koje je postalo moguće realizovanje dubinskih uvida u složenost i teškoće egzistencije savremenog čoveka. Njegovu epohalnu, istorijsku dimenziju. zbog toga se u ovoj knjizi soneta lako prepoznaje kako su podsticaji koji su dolazili iz neposrednog okruženja, iz empirije, postajali središnje motivske okosnice novijih pesama. Kao i kako se ironična i humorno-groteskna intonacija, koja je karakterisala početne pesme, lagano menjala i, pod pritiskom oživljene istorije, pomerala ka refleksivnoj i tragičkoj. A u njoj je progovorilo: „zlo bez uzroka, bez ivice, hlada“ u kome „I guslar od reči postao je slep“. I gde se posredno, veoma efektno i uverljivo, moglo da uoči i: „dvadesetog veka bežanje i klanje / kratko odmaranje pa bombardovanje“. Sve je to pokazalo kako je Miroslav Maksimović od onih retkih pesnika koji umeju da u svojim pesničkim tekstovima predoče različite egzistencijalne situacije i stanja, ali i da zađu u ona područja i one sfere u kojima može da se razazna napor na opisivanju suštinskih fenomena čovekovog postojanja u istoriji, u svetu. Posebno njegove tragičke dimenzije.
To je svojstvo veoma izraženo u, na epskoj podlozi izgrađenim, pesmama iz knjiga Nebo i sonetnom vencu Skamenjeni – specifičnoj poetskoj celini koja je, kao stvaralački odziv, nastala na podsticajnoj osnovi znamentitog soneta „Kamena uspavanka“ Stevana raičkovića. A soneti iz tih knjiga našli su svoje mesto u ovoj. I upravo je u tim pesmama Maksimović došao u posed svog prepoznatljivog poetskog glasa, koji je izgrađen kao osvešćeni i angažovani refleks svesti jednog duboko osetljivog i zamišljenog pojedinstva koje se sa novovremenim naplavinama zla i destrukcije nikako ne miri, već ih, u stalnom nastojanju da poveže lirsko i narativno, tako stvaralački aktivira da čitalac uoči, ne samo znatan upliv subjektivnog tona i iskustva, nego i svu tragičnost i smisaonu ispražnjenost jednog vremena. Posebno karakterističnog po tome što je u njemu došlo i do velikog preokreta vrednosti koji se očituje po tome što se u njemu čuje i „jek razbijenih celina nebeskih“. Ali i po tome što u njima mogu da se prepoznaju i epifanijski „čista svetla biljke“, kao i različiti (metafizički) „znaci onih drugih svetova“.
Značajnu komponentu Maksimovićevog stvaralačkog postupka čini upošljavanje različitih skrivenih i otvorenih citata u tekstovima pesama. Na taj način se u njegovim sonetima aktivira naročiti dijalog sa pesničkim precima i savremenicima. u knjizi Nebo, iz koje su i u ovu knjigu uključene pojedine pesme, čitalac neće propustiti da primeti kako su svi tekstovi oblikovani na podlozi srpske epike. dok je u pesmi „reke“ u ovoj knjizi, koja je izgrađena na podlozi Herodotovih zapisa, predočena jedna upečatljiva arhetipska slika u kojoj: „Čovek kolje čoveka držeći ga za bradu“. to intertekstovno relacioniranje izrazito doprinosi značenjskoj i smisaonoj složenosti njegovih pesama. Posebno onih u kojima se opeva tragično iskustvo, kao u pesmi „Vreme čuda II“, u kojoj pesnički subjekt, ispovedajući opštije iskustvo kaže: „Svašta smo preživeli (...) države pravljene uz požurivanje / lažne običaje, slave, zavetine“. A iz takvog iskustvenog uvida, on izriče i metafizički složena viđenja prošlosti i savremenosti; zapravo, ukupnosti trajanja. ovaj kvalitet pevanja veoma se upečatljivo demonstrira, recimo, u novoj pesmi „Noć u golupcu“, u kojoj dok „Na dunav pada noć, otvara se tama“ i „sve divno izgleda, božja panorama, / svečano i moćno“, pozicija poetskog subjekta gradi se tako da on, u preokretu koji može da bude podstaknut i lektirom koja govori o ništiteljskoj snazi vremena, zapravo uviđa da sve je u „suštini: praznina i ništa“.
U tom dalekosežnom uvidu, zapravo, može da se prepozna i odjek čuvene Sterijine pesme „Spomen putovanja po dolnjim predelima Dunava“. A nije to jedina pesma u ovoj knjizi oblikovana tako da u njoj može da se razazna podtekst na kome je izgrađivana. Posebno ne od one skupine koje motivisano svedoče o tome kako se u vremenu razaraju sve ljudske vrednosti i kako, u tom procesu, nastupi period kada se do pucanja zategnu „živci istorije“ i kada se pojavi i „bog bez ljudskog lica“. Kada budu i u „drevnom domu žišci ugašeni, / zlatni pehari davno ispijeni“. Što je sve motivaciona osnova za uviđanje kako: „Nastupila je novog veka suša“ – doba u kome „Nema ljubavi ne postoji duša“.
Otuda se u četrnaestom sonetu ciklusa „Skamenjeni“, u sažetku, kao nauk i moguće stecište smisla, povlašćuju: „Mali razgovor, pasulj vino pita“, te „oko voljenih ruka obavita“. One elementarne vrednosti koje u svetu ovih pesama postaju poslednje životno i transcendentalno utočište. jednostavni vrednosni zbir u kome se, u ograničenom simboličkom vidu, prepoznaje i pronalazi nešto čime može da se, donekle, ispuni egzistencijalna praznina. dok je ontološku prazninu moguće prevazići stalnim traganjem za onim ka čemu se stremilo i u pesmi „Na verandi, pisao sam esej“: „tražio sam ono što ne postoji a greje“.
A to je jezički kreativni gest. glas pesme kao suštog, odsudnog govora o životu koji, zatočen u vremenu i istoriji, svemu uprkos, traje. tome je zdušno posvećeno i ovo, izvanredno, lirsko-narativno svedočanstvo Miroslava Maksimovića.
Mileta Aćimović Ivkov