Uličarke

29.02.08

Prvo polaznike oslobodim tzv. „sindroma partijskog sastanka” gde svi aminuju, kaže književnica Marija Knežević, predavač u beogradskoj Školi kreativnog pisanja

I stariji i mlađi, i studenti sa Filološkog i ljudi u penziji, entuzijasti iz pozorišta i „sa radija”, instruktorka latino plesa, rečju, raznoliko društvo okuplja se jednom nedeljno, u Resavskoj 16 gde u Klubu lepih umetnosti pohađaju kurs kreativnog pisanja. Petkom od 19 časova neko u ovaj klub dolazi zbog opravdanih ambicija jer želi da se ubuduće bavi pisanjem, a ima i drugih koji su došli da poboljšaju, usavrše, kultivišu svoj pisani izraz.
Marija Knežević, pesnikinja i magistar komparativne književnosti, koja je četiri godine predavala kreativno pisanje na Mičigen Stejt univerzitetu, pokušava ovu družinu da objedini u grupu, a u nekima i da probudi talenat koji nisu ni znali da imaju.
– Za Srbiju je ovo eksperimentalna stvar, a u svetu odavno poznata. Mi smo, inače, sumnjičav narod, i teško se privolimo novome, pa nam je i sada potrebno puno strpljenja i podrške. Kao predavač se trudim da podstaknem visok stepen interaktivnosti u grupi, što znači da ih prvo oslobodim tzv. „sindroma partijskog sastanka” gde svi aminuju, i „otvorim” da govore i argumentovano kritikuju jedni druge, a potom da kroz analizu dela i čitanje, dođu do svog ličnog glasa. To je poenta kursa – kaže Marija Knežević i primećuje da početna sramota od čitanja svog teksta ili ustezanje od kritikovanja tuđih radova ubrzo nestaje.
Sam naziv „kreativno pisanje” mnogima deluje kao pleonazam jer, naime, ima li pisanja ako ono nije kreativno. Marija Knežević, pak, objašnjava:
– Pisanje se uči, kao i svaki drugi ozbiljan posao, uz dar, ambicije i sve ostalo što se podrazumeva. Postoji deo koji jeste zanat. Nekima smeta ovaj naziv a ne primećujemo da smo suočeni sa „naučenom nepismenošću”, počevši od sistema školstva do lošeg govora na medijima. Zato prvo krećemo od tih stvari, da bismo mogli da pređemo na pisanje. U Americi su ovaj naziv verovatno dali jer postoje razne vrste pisanja: poslovna prepiska, pisanje za potrebe reklama, itd.
Marija Knežević dodaje da svaki čas ima svoju temu. Na primer, na jednom času se vežba upotreba prvog lica jednine, na drugom raspravlja o razlici između eseja i putopisa. Pri tom, naša sagovornica naglašava važnost analize i razgovora o napisanom.
– Nijednu svoju knjigu nisam objavila a da je neko prethodno nije pročitao, i to je već neka vrsta kreativnog razgovora o napisanom, prijateljskog čitanja, diskutovanja gde vam se ukaže na eventualne propuste. Setite se samo fantastične monografije gde je opisano kako je Ezra Paund „redigovao” Eliotovu „Pustu zemlju”, napravivši od nje verziju koju mi danas znamo – priča Marija Knežević.
Časovi kreativnog pisanja zvanično traju sat i po, a u dosadašnjoj praksi i po dva, i do tri sata. U želji da zainteresuju što više polaznika, vlasnici Kluba su se dogovorili da održavaju otvorene časove. Drugim rečima, svako može da prisustvuje jednom času, kao i da u njemu učestvuje, bez obaveze plaćanja kursa koji, inače, traje četiri meseca po semestru. Kao moto škole Marija Knežević je izabrala rečenicu iz „Saveta mladom piscu” Danila Kiša: „Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne treba raspravljati.”

M. Sretenović

30.10.08

Casopis Koraci, oktobar 2008.

Savremeno angloameričko pesništvo, u mnogo čemu tuđe ne samo srpskoj već i evropskoj književnoj tradiciji, na malo kog našeg pesnika je imalo plodotvorniji uticaj nego na Mariju Knežević. Već sama forma njenih pesama, koja oscilira između duge pesme i kratke poeme, ukazuje na ovaj uticaj. U skladu sa tim su i teme koje se bave svakodnim, malim stvarima. Lirski junaci Marije Knežević obično su društveni marginalci i usamljenici. Naizgled nebrižljivo pisane, kao da se stihovi ređeju u ritmu proznog govora, pesme Marije Knežević nabijene su snažnim, efektnim stihovima, neočekivanim, metaforama, poređenjima, aluzijama. Prividna lakoća sa kojom su pisane olakšava prvi susret sa ovim pesmama ali one i ponovo iščitavane mogu da iznenade.
Zbirka Uličarke nastavlja se na prethodne knjige ove pesnikinje. Već uvodna pesma svojim naslovom Očajna pema, nadovezuje se na zbirku Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna, sa svima razumljivom aluzijom na čuvenu Nerudinu zbirku. Istovremeno ova pesma efektan je uvod u samu zbirku. Već sam rekao da je uticaj angloameričke poezije na Mriju Knežević bio plodotvoran, to znači da se nije sveo na mrtvo ponavljanje i podražavanje. Pesnikinja je, prihvativši poetičke okvire jedne, srpskoj poeziji strane tradicije, preoblikovala samu srpsku poeziju i pokazala kako bi neka od najsjajnijih mesta našeg pesništva izgledala da su nastala u nekom drugim okvirima. U Očajnoj pesmi, na primer, prepoznatljiva je aluzija na zbirku Tražim pomilovanje: „Ne trežim puno, samo pomilovanje/ za višak težine, za naslage polisemije/ za nas koji ne umemo da pevamo izvan/ svog jezika polifonije, neprevodive/ u stilu nemarnog, prirodnog odevanja...“ I pored ironičnog prizvuka, postoji duboka srodnost između ove pesme i Desankinih stihova. Pomilovanja koja i jedna i druga traže su za ono nesavršeno, marginalno, izopšteno. U Desankinom slučaju reč je o društvanim klasama, a u poeziji Marije Knežević, koja pod uticajem američke pozije govori o problemima jednog u osnovi demokratskog sveta, reč je o prirodnoj nesavršenosti i izopštenosti. Tu se pre svega misli na nesavršene žene koje imaju višak kilograma i pokavarene zube. Američka umetnička književnost jednim svojim delom usmerena je na razobličavanje oficijelne američke kulture i glamura. Taj uticaj je kod Marije Knežević osetan. Veština kojom je ovaj motiv upleten u srpsku pesničku tradiciju ukazuje na jednu od nejvrednijih osobina ove pesnikinje, da ne kažem, njen osobeni dar.
Pesma Uličarke, sadrži možda još efektniji dijalog ove dve pesničke tradicije. Na samom kraju poduže pesme koja govori o ženama koje prodaju ljubav pesnikinja usklikne: „O vi bez premca/ prestupnice!// Grešna vam ljubim prečasne skute!/ I za večnu ljubav ištem oprost/ neukaljane kćeri.“ Pesnikinja ne navodi doslovce Kostićeve stihove. Oni izgledaju kao prevedeni sa drugog jezika. To stvara utisak da su to reči koje izgovara sama lirska junakinja, da je usklik iskren. Ovakav obrt, u odnosu na uobičajno shvatanje uličarke kao grešne žene, deluje neobično. Govoreći o ovoj pesmi namerno sam krenuo od njenog kraja koji je iracionalan, iz koga progovara najčistiji izraz kajanja i osećaja sopstvene grešnosti i zbulude koji je poznat našem jeziku. Ono što prethodi je argumentacija koja u ovom uzviku nalazi krajnje rezrešenje. Šta je navelo lirsko Ja da pred uličarkama oseti ono što je Laza osetio pred likom Bogorodice?
Početak pesme podseća na Ginzbergov Urlik: „Braćo i sestre začeti ispod mostova i na travnim/ površinama/ mili moji preci iz žbunova!...“ Polisemija, za koju je lirsko Ja tražilo pomilovanje, i ovde dolazi do izražaja. Uličarke koje vode ljubav na otvorenom vode je na prirodni način, kako su je ljudi pre civilizacije vodili. Istovremeno se upliće i pojam predaka i nacionalni element, što kod lirske junakinje izaziva osećej bliskosti i simpatije.
Drugi argument poznat je iz antike. Propercije, recimo kaže „Slobodna i smela sviđa mi se žena,/ nju nikad ne sputa ni čuvar ni strah./ Obućom prljavom Svetim putem baza,/ brana ne postoji da joj priđeš ti.“ (II, 23). Ideja da prostitutka donosi sreću jasno je izražena i stihovima Marije Knežević: „Nema te države, pola, organa,/ automobila sa tamnim staklima ili bicikla,/ nesrećnih brakova i usklađenih zajednica,/ radnika, policajaca, učiteljica,/ teške muke nevinosti, ne postoji otrov skrivenog ukusa/ kojem nisu izašle u susret.“ Ironični stav prema „usklađenim zajednicama“ otvara centralno pitanje koje pesnikinja postavlja ovom pesmom: Da li je ljubav moguća? Marija Knežević se, međutim, ne zadržava samo na podrivanju ideje o ljubavi. Ona tu ideju želi sasvim da razori. Za to će se poslužiti jednom drugom tradicijom, tradicijom koja je ljubav uznosila više nego i jedna druga i koja je na ljubav gledala na duhovni, platoničarski način – trubadurskom tradicijom. „Čvrsta kao viteška čast/ minulih vremena/ njihova je reč:/ Nema ljubavi.“ Upravo u ovim, ogoljenim, neposrednim stihovima, nalazi se jezgro Marijine pesme, pa i cele zbirke. LJubav uličarke je apsolutna suprotnost trubadurskoj ljubavi. Tako izvrnuto shvatanje priprema i izokretanje Kostićevog stiha na kraju pesme. Međutim, stvari ne stoje tako jednostavno. U skladu sa modernom kulturom, koja u američkoj književnosti nalazi pun izraz, idealizovana ljubav je odbačena kao naivna i zamenjena konceptom seksualne slobode. Uličarke predstavljaju krajnji rezultat te slobode, ili, ako se to protumači sa stanovišta vulgarnog platonizma po kome je ljubav put ka saznavanju, u novom konceptu ljubavi uličarke su dostigle najviši nivo te spoznaje. Zašto se, dakle, lirska junakinja pred uličarkama oseća grešnom? Zbog svoje kolebljivosti (otuda je aluzija na Kostića odlična). Ona nema trubadursko shvartanje ljubavi ali u njoj postoje elementi tog idealizma koji su kod uličarki sasvim iščezli. Biblijskim jezikom rečeno ona je grešna jer nije „ni studena ni vruća“.
U nekim drugim pesmama kao što je, recimo, U ulici Braće Grim Marija Knežević se pokazuje kao pesnikinja koja ima sluha i za mirniju, klasičniju viziju sveta, pokazujući da pripada osnovim tokovima savremene srpske poezije. Pesma je sva od sličica, uspelih, srećno nađenih metafora: „Prija kucanje o drvo:/ kao da detlić tamo negde/ skriven obavlja sve naše poslove.“ ; „Pozadi, crveni ferari još isijava: nikako da se smiri od naglog kočenja/ pred cikom zore.“ Pesma O zvonima zapravo ima grafički oblik koji podseća na Poova Zvona, pa se aluzivnost u ovim pesmama može tražiti i na neverbalnim nivoima, kao u ovo slučaju tehnopaignije.
Većina pesama zbirke ima narativni karakter. Pesnikinja stvara nekoliko uspelih lirskih portreta ili autoprtreta smeštenih u rezličite prostorne i vremenske kontekste (Inka, Petra). Neke pesme opisuju događaje ili utiske kojima se teško može poreći autobiografske nota (Otvoreno iza ponoći, Leto iz moje sobe). Ipak, Marija Knežević se ne trudi da stvori svog literarnog dvojnika tipa lirskoj junaka Čarlsa Bukovskog, tako da se oseća jasna razlika između lirskih junaka različitih pesama. To možda narušava koherentnost zbirke ali pojedinačnim pesmama daje veći stepen dovršanosti.
U pesmi Strankinja pesnikinja daje jednostavnu ali efektnu sliku otuđenosti. Lirska junakinja se na putu do prodavnice broji svoje korake tako što je svaki naredni broj izrečen na drugom jeziku. Istovremeno svaki broj je praćen zamerkama koje joj prolaznici nalaze, kao da je reč o nesporazumima pri susretu različitih kultura.
Završna pesma, Maja daje onu sliku čije naličje cela zbirka pokazuje, sliku „carica-klinki“. „NJihovo je carstvo vidljivo“, kaže pesnikinja. Tako se ova knjiga koja počinje traženjem pomilovanja višku kilograma i pokvarenim zubima završava vedrom odom lepoti i mladosti, bez ironije i zavisti: „Vole ih visine dok mlade preleću/ okeane kontinente, sve te tačkice/ živuckanja/ i tek poneko ostrvo odaberu/ po boji zaliva i hladu rastinja/ gde mogu najzad/ lepotom da se pruže/ bez razmišljanja.“
Ne uvek sa istim ambicijama i ne uvek sa istim stepenom ostvarenosti, Marija Knežević tokove prekookeanske poezije povezuje sa najznačajnijim pravcima domaćeg i evropskog pesništva i time naznačuje nove smernice u srpskoj književnosti i srpskoj kulturi uopšte. Mada su pojedini „ženski“ motivi kojima je pesnikinja zaokupljena već poznati srpskoj poeziji (recimo u delu Radmile Lazić), glavne smernice srpske kulture i srpskog društva uopšte još uvek su nezrele da ih prihvate. U tom smislu značaj ovog pesništva nije samo umetnički već i društveni, makar u onoj meri u kojoj u današnje vreme poezija može uticati na društvo.

Nikola Živanović

10.11.07 Politika

Jedna od dominantnih odlika pevanja Marije Knežević jeste svest o tome da je čitav život čitanje, odnosno da čitalački proces mnogo toga podrazumeva, pa samim tim sebi lakše pribavlja kontekst za razumevanje i razlikovanje onoga što je bilo napisano juče od nečega što nastaje danas ili sutra. Ukoliko ovo ne uzmemo u obzir, teško ćemo uspeti makar i da privirimo na prag autorkinog bavljenja poezijom, a kamoli da se – u granicama mogućnosti kritičkog govora – sa njim i saživimo. Kao i u prethodnim zbirkama, i u ovoj šestoj, pesnikinja otvara svoj rukopis od dvadeset poemično-dramskih pesama jednom, uslovno, programskom ili autopoetičkom: „Očajnom pesmom” s aluzijom na ciničnu ljubavnu pesmu istog naslova Milana Rakića.
Iako nije ljubavna, ova druga „Očajna pesma” ispisana je u sličnom ironičnom ključu nepristajanja na proklamovane vrednosti savremenog sveta fitnesa, virtuelne, obezličene lepote i prevlasti merkantilnog duha. Zato se ona zalaže i poput Desanke „traži pomilovanje” za „višak težine, za naslage polisemije” i „za nas koji ne umemo da pevamo izvan /Svog jezika polifonije”. To dakako zahteva jednu složenu i svakako ne uvek u svim detaljima jednako uspelu pesničku konstrukciju. U takvom diskursu svesno je ostvaren princip unutarnje nekoherencije, svojevrsne nedovršenosti, razlivanja, pa i hermetizacije asocijativno-jezičkih nizova, monološko-dijaloških sekvenci, pobijanja vlastitih teza, izmene štimunga i intonacija, čestog izneveravanja čitalačkih očekivanja. Autorkine pesme i u ovoj zbirci polisemičnog naslova često su poemične, dakle epsko-lirske, preko tekstova rapsodičnog registra u kojima se naizgled narativni tok prekida lirskim opservacijama, mitološkim podtekstima, kritičkim komentarima ili autobiografskim referencama. („Bez reči o njoj”, „Inka”, „Uličarke”, „Petra”).
Pesnikinja, dalje, uprkos otvorenim i skrivenim natuknicama na pojedine antičke, literarne i druge predloške (motivi čekanja, odlaska, povratka, nostalgije, samoće, čitave „klase” razočaranih žena, psa kao čovekovog prijatelja, ljubavi shvaćene u platonističkom, a ne polnom smislu) u svojim najinventivnijim pesmama izvrće i izmešta određenu tragičku mitsku situaciju u sasvim prepoznatljiv kontekst egzistencijalne, praznjikave beogradske i srpske svakodnevice. A time se dodatno dobija na umetničkoj snazi i potresnosti, kao u izvrsnoj dugoj pesmi „Petra” koja u naš čas priziva lik Euridike: „Hodala je, slobodna i zbunjena, kažu, / Tamo gde ženska noga / Nikada nije kročila, / Ona / Nesigurno, /Kao da uči prve korake /Izvan podzemnog sveta.”
Prozaične situacije markirane u pesmama „Uličarke”, „Otvoreno iza ponoći” ili „Leto iz moje sobe” oslanjaju se više na konkretnu feljtonističku opservaciju, na nekakav dokumentarni kroki koji tek treba da postane pesma. No, i one se prelamaju kroz apokalipsu svakidašnje jadikovke, istovremene pripadnosti i izopštenosti iz socijalnog konteksta, uvek na koži vlastite autorkine ranjivosti. I kada se ne oglašava u prvom licu prerušena u druge maske i likove – pesnikinja pokazuje spremnost i napor da ne bude junakinja samo u nečijem tuđem, drugačijem doživljaju ili pismu, sećanju ili snu, ma kako to privlačno moglo da bude. Ona, kao i u prethodnim zbirkama čezne za govorom vlastitog „ja”, dakako ne u solipsistički-egotičnom smislu, već u žudnji za punoćom svoga postojanja kao stalne izmene ljubavnih, a ne posesivnih impulsa: „Ljubavna ume da čuva voljeno od tesnog / Odela voljenosti kakva mahom krojimo”. Forme artikulacije poetskog glasa u ovoj sumornoj knjizi kao da neprestano potvrđuju dramatičnost glagola „biti sam”. Zbog toga je ovog puta izostala ona naglašena čulna privlačnost prethodnih, novijih zbirki Marije Knežević. Ali smo zato dobili zbirku drugačijeg, oporijeg životnog iskustva i makar majušni udeo smisla u praznom hodu preovlađujućih mitologija.
Bojana Stojanović Pantović