Doba Salome

01.01.00

Recapril 1997 #32NENAD MILOSEVIC POEZIJA OSTVARENE MELANHOLIJE Recitost iz srca izvire. Kvintilijan Cije li civilizacija koja je napustila smisao Apsolutnog Smisla neophodno civilizacija koja se mora suociti sa depresijom? Nije li atetizam implicite deprimirajuci? Gde se nalazi optimisticka imanentnost implicite sumornog ateizma? U Obliku? U Umetnosti?" Ovo su pitanja koja je sebi, a i nama, u jednom razgovoru postavila Julija Kristeva, a koja mozda mogu biti jedan moguc pocetakprice o pesnistvu Marije Knezevic, jednog od retkih, istinskih melanholika mladjeg srpskog pesnistva. Ako procitamo tri pesnicke knjige Marije Knezevic, zatim nekoliko kritickih tekstova o njenom stvaralastvu, lako se da primetitida je ona pesnik kome je posvecena duzna paznja, ali i da je samo jezgro njenog pesnistva ostalo nezahvaceno. Postoje dve pesnicke linije, ili dve poetsko-poeticke ravni (dva puta) po kojima se kretala Marija Knezevic. Jednu ravan njenog"samoeksponiranja" predstavlja knjiga Stvari za licnu upotrebu, album iz svakidasnjeg zivota sa slikama (slicicama) konkretnihzivotnih situacija, u kom lirski subjekt neprekidno menja planove i uloge posmatranja sebe i stvari. To je pesnicki svet u kome jemladalacka ironija do krajnosti omeksana, gde se subjekt neprekidno otvara ranjavajucim paradoksima urbane egzistencije, gde je transcendencija (samotranscendencija) moguca, ne u aktu prevazilazenja stvari, njihovim smestanjem u vec znani poredak, gde svaka stvar odgovara jednoj reci (ideji), vec u transcendenciji koja se odvija u obrnutom smeru, koja je disanje zajedno sa stvarima, na uskom prostoru depresije, pocetka stvaralastva, kako bi rekla Kristeva. Posto se pojavila u istoj godini (1994) kada i knjiga Elegijski saveti Juliji, zbirka pesama Stvari za licnu upotrebu ostala je neopravdano u njenoj senci. Stvari za licnu upotrebu je jedna od najboljih i najprovokativnijih pesnickih knjiga koja se pojavila u toj godini. Njena lakoca ("trening poezije", kako je napisao jedan nas kriticar) samo je prividna. Pravi "pesnicki rizik", koji svi tako volimo i koji prizeljkujemo, prisutan je u ovoj knjizi. Druga pesnicka linija Marije Knezevic ostvarena je u knjigama Elegijski saveti Juliji, i Doba Salome. Elegijski saveti Juliji, u odnosu na knjigu Stvari za licnu upotrebu, stilski ujednacenija, ambicioznije pisana, melodicnija, prozeta mitskim i istorijskim temama knjiga. To je i knjiga -- antiteza knjizi Stvari za licnu upotrebu, u kojoj nad recima kao znakovnim, preovladjuju reci kao zvukovni elementi, u kojoj je ton dominantniji od smisla i znacenja, a referencijalnost preusmerena sa sveta stvari na svet zivotnih i intelektualnih iskustava. "Covek u nesreci biva opsednut/opstankom. Tu nema mesta za druge, niti/ za tebe samog, onako kako si voleo." Ovako glase stihovi uvodne pesme "Iz Salominog dnevnika" trece pesnicke knjige Marije Knezevic koja se nadovezuje na drugu poetsko-poeticku liniju, odnosno na knjigu Elegijski saveti Juliji. Na prvi pogled pesme iz knjige Doba Salome mogu nam se uciniti kao jos jedan od pokreta unazad, povratak tradiciji, necemu sto je toliko puta receno i misljeno. Ali, ispod tog prvog znacenjskog sloja krije se citava drama melanholicnog (depresivnog?) subjekta, apsolutno postmodernog, subjekta koji je doziveo sve uzase neposedovanja sopstvenog zivota i kidanje simbolickih veza drustvene stvarnosti kojom je okruzen. Marija Knezevic je u novoj knjizi uspela da pronadje jezik, melodiju, koji je u stanju da citavu nasu katastroficnu blisku proslost izrazi na lagan, nenametljiv nacin. Citajuci ovu knjigu veoma cesto ostajemo ozareni, ushiceni pesnikinjinom lucidnoscu, nenametljivim "mekim istinama" o nama samima, o nasem velikom, neslavnom porazu, iz koga posle citanja Doba Salome ipak mozemo otici. Smisao ovih pesama uvek nam se otkriva sa malim zakasnjenjem, stize do nas kao eho. "Jer da sam/navikla da budem/izmedju slogova/ podlegla bih napevima/prvom prilikom/da sam mudrac/znala bih gordo zadovoljstvo/proglasiti vrlinom/ da sam supruga/prerusila bih se u duznosti/posvadjane/u cekaonici dana/ da sam zidar/razidala bih u hram zamisao/tela/ kad niko ne gleda..." ("Pretpostavka o Kasandri"). Doba Salome je knjiga jedne ostvarene melanholije (etike koja se ne dâ izreci), skok iz uzasa nepodnosljivosti zivota. Elegicni tonovi, tematizovanje klasicnih mitova u ovoj knjizi predstavljaju gest pristajanja uz epohalni udes XX veka -- gubljenje istoricnosti stvari i samog istorijskog uma, iza cega se mozda krije nova prilika za coveka: "Popunjavali smo to vreme/nastojali da u njemu zivimo, ali ono vec bese/izmaklo u tajnom savezu s buducim." ("Iz Salominog dnevnika"). Sveprisutna melanholija u pesmama Marije Knezevic izraz je "postistorijske tuge" odsutnog smisla, nemogucnosti objektivacije zelje. Pesnik progovara, pozajmljuje svoj glas neistorijskim, mitoloskim i pseudomitoloskim licnostima, u kojima po predanju prebiva ljudska lepota, covekov primarni odnos sa drugima i svetom, s bozanstvom: "Nista ne nestaje/primecujem niti se obnavlja/samo nesebicno pleme otpadaka/prima novi oblik/tu/ u sasusenom misicu vremena/staro u jos starije/prelazi s poletom/ignorancije" ("Pretpostavka o Kasandri"). U knjizi Doba Salome prisutna je i ona strasna nostalgija, nostalgija za danasnjicom, za vremenom u kojem zivimo, nostalgija za buducom nostalgijom. Jer, nase je telo sa svojim zeljama tu, individuum je tu, ne moze se proci kroz njega (nije utvara), ali subjekt je izgubljen, podvostrucen je u sopstvenom nerazlikovanju proslosti, sadasnjosti, buducnosti. Doba Salome je knjiga o kojoj bi se mogla napisati knjiga, knjiga ciji je autor istinski vitez, ali vitez koji jurisa bez oklopa i bez maca, vitez koji tako razoruzan seda ponovo ispod nogu svoje majke i slusa price o mitskim, herojskim vremenima, o dobu Salome. U vremenu izgubljene tragicnosti, zamenjene cistim ocajanjem, poezija Marije Knezevic zraci jednim neobicnim i jedinstvenim angazmanom u srpskoj poeziji uopste. Doba Salome je knjiga koja generaciju, kojoj pripada i potpisnik ovih redova, starinski receno, zaduzuje. Ukratko, knjiga na koju se mora odgovoriti, knjiga izazov. "Mi sada:/ koji pola zivota ljubavnicki nesebicno poklanjamo prevoznim sredstvima/ cija je mladost usput odzeparena, nepripremljeno sami/ sa grehom nostalgije/ koji nik nema racuna da otme... To smo:/mi, sa zaostalom potrebom da kazemo "mi"/svaki put, osim kada nam svitanje izmakne/vozom zacarane jastuke, pa pozurimo/svako svoga da navije/igracku psa/u tih nekoliko trenutaka/koliko traje zubor blazenstva psece mokrace, /naslonjeni na stablo, pristali uz koru/mi/volimo samocu".